PREMOTAVANJE: Pad Berlinskog zida i kako je ubijen socijalistički fudbal

Tačno tri časa i 34 minuta pre nego što će se Ulf Kirsten sve s loptom, poput brzog voza, stuštiti u šesnaesterac Magdeburga, kompletan Politbiro partije Socijalističkog jedinstva podneo je ostavke. Dok je legendarni as Dinama pogledom tražio svog partnera u špicu Torstena Gičova, ambasador Demokratske Republike Nemačke Helmut Zibart pozvan je kod ministra inostranih poslova Čehoslovačke Pavela Sadovskog. Kirsten je primetio svog saigrača, uputio povratnu loptu, a Gučov se, iako je na leđima imao Dirka Šustera, sjajno snašao, zagradio, okrenuo i šutirao. Dirk Hajne je oklevao, nije odmah odlučio da li da ide nogom ili da se baci, a kada se odlučio za drugu opciju već je bilo prekasno. Lopta se kroz blato peterca nekako probila do mreže – Dinamo je poveo protiv lidera Magdeburga u Klasikeru Oberlige. Na tribinama delirijum!

Dvadesetak minuta kasnije (sredina prvog poluvremena) Matijas Zamer u svom jedinstvenom stilu – moćno i elegantno u isto vreme – nosi loptu kroz srce terena i približava se golu gostujućeg tima. Negde u istom trenutku, u Pragu, Zibart stiže u kabinet kod Sadovskog. I pre nego što je seo u fotelju, počeo je da se preznojava. Zna šta ga čeka...

Ljut i iznerviran, ministar ne okoliša mnogo. Ambasadoru odmah, ne baš prijatnim tonom, stavlja do znanja da je njegova država veoma nezadovoljna što sve veći broj stanovnika Istočne Nemačke preko čehoslovačke granice beži u susednu Zapadnu Nemačku. Sadovski objašnjava da su građani uznemireni i da se pitaju zašto i oni ne bi mogli na taj način do Minhena, Frankfurta, Diseldorfa... Situacija je vrlo neprijatna, s obzirom da se isto događa već mesecima unazad, ali preko Mađarske.

U Drezdenu, Zamer je pustio korak, dodao gas, a kada se našao na oko tridesetak metara od gola, raspalio je iz sve snage. To njegovo „topovsko đule“ zarilo se u Hajneovu mrežu – Dinamo vodi sa 2:0. Nekoliko trenutaka kasnije Magdeburg ostaje s igračem manje, pošto je Dirk Šuster dobio crveni karton i činilo se da je meč najvećih kandidata za titulu rešen.

Za to vreme Zibart se u Pragu pravda da „njegova vlada radi na rešavanju problema i donošenju novog zakona po kome će stanovništvo moći slobodno da putuje s Istoka na Zapad“, ali Sadovski nema strpljenja: „Mi zahtevamo...“ U svetu diplomatije to je više bio ultimatum nego običan zahtev.

Dok se Helmut Zibart znojio u kožnoj fotelji Husakovog ministra, Magdeburg je u Drezdenu s igračem manje uspeo da smanji na 1:2 pogotkom Markusa Vokela (bod im je bio dovoljan da zadrže prvo mesto), ali u poslednjim trenucima utakmice Gičov svojim drugom otklanja sve dileme.

Iako je okončano tek 10. kolo, Dinamo je ostvario jednu od najvažnijih pobeda u borbi za titulu i tako trasirao put za definitvno svrgavanje dotadašnjeg apsolutnog vladara istočnonemačkog fudbala – berlinskog imenjaka i najomraženijeg rivala. Bio je 8. novembar 1989. godine. Dan kasnije pao je Berlinski zid!

Svi na Istoku vrlo dobro pamte taj dan. Kada je potpukovnik Harald Jeger pod pritiskom 20.000 demonstranata u Ulici Bornholmer, oko 23.30, konačno naredio proboj, a hiljade razjarenih mladića i devojaka pohitalo pred Brandenburšku kapiju – neki da po prvi put vide svoje rođake, neki po nove farmerke ili novu ploču „Skorpionsa“. Angela Merkel bila je kao i svakog četvrtka uveče u sauni s prijateljicom, Ginter Gras je „ređao“ misli na papir i pripremao svoj čuveni ekspoze koji će predstaviti nekoliko nedelja kasnije, a Matijas Zamer, zajedno sa saigračima u karantinu, odmarao posle prethodne burne noći i proslave velikog trijumfa... Marsel Šmelcer, danas jedan od dva najpoznatija fudbalska izdanka s one mračne strane Zida, bio je jednogodišnja beba, a ovaj drugi – Toni Kros – rodiće se tek dva meseca kasnije. I fudbal će vrlo dobro upamtiti taj dan. „Gvozdena zavesa“ sručila se na istočni deo Evrope (ne samo DDR, pogledaj okvir!) i ugušila sve fudbalske velikane s Istoka koji su ovoj igri davali poseban šmek.      

Dinamo iz Drezdena završiće pomenutu sezonu 1989/1990. kao šampion, pošto je Magdeburg u poslednjem kolu neočekivano izgubio od Karl Marksa, današnjeg Hemnicera. U maju iduće godine, spektakularnim slavljem u Roštoku stavljena je tačka na Oberligu. Hanza kao šampion i Dinamo Drezden kao drugoplasirani tim integrisani su u Bundesligu, dok su klubovi od trećeg do osmog mesta – Erfurt, Hemnicer, Halešer, Karl Cajs Jena, Lokomotiva Lajpcig i Stal Brandeburg – dobili mesto u Cvajti. Nemačka je zvanično ujedinjena u oktobru 1990, nakon Svetskog prvenstva u Italiji (SR Nemačka postala šampion), a odlazeći selektor Franc Bekenbauer ispalio je kao iz topa:
“Sada ćemo zaista biti nepobedivi!”

Nije Kajzer Franc verovatno ni slutio koliko će biti u pravu, ali malo ko je tada razmišljao o ceni koju će za to platiti nemački klubovi sa Istoka. S te druge strane gledano, nekadašnji reprezentativac DDR-a Tomas Dol takođe je bio dobar prorok:
“Ujedinjenje Nemačke je nešto najgore što je moglo da se desi istočnonemačkom fudbalu.”

Tako je i bilo...     

Ravno 25 godina prošlo je otkako je pao Berlinski zid, a od pomenutih klubova više se nijedan ne nalazi u vrhu nemačkog fudbala. Dinamo Drezden, Hanza i Hemnicer trenutno su u Trećoj ligi, u četvrtom rangu takmiče se nekadašnji desetostruki uzastopni šampion Dinamo Berlin, Magdeburg i Karls Cajs Jena, Lokomotiva iz Lajpciga je u petoj ligi, berlinski Forverc, takođe bivši šampion, više ne postoji... U Bundesligi više nema predstavnika iz nekadašnje Demokratske Republike Nemačke (DDR), dok su do Cvajte dogurali samo Union Berlin, Aue i novoformirani RB Lajpcig. Ovi potonji čak nemaju ni istoriju na Istoku, već su ih 2009. osnovali austrijski biznismeni.
“RB Lajpcig nije predstavnik istočnjačkog fudbala”, jasno je nedavno poručio Mihael Šadlih, predsednik kluba koji ozbiljno pretenduje da izbori plasman u elitu ove sezone.  

A ponosni i moćni istočnonemački klubovi nekada su bili ravnopravni rivali čak i velikanima iz Italije, Španije, Engleske, Francuske, Holandije, Mađarske... Magdeburg je tako 1974, neposredno pred početak Mundijala u SR Nemačkoj, osvojio evropski Kup pobednika kupova, savladavši Milan u finalu – 2:0. U istom takmičenju Karl Cajs i Lokomotiva gubili su finala. Jena je tako u sezoni 1980/1981 na pleća redom bacala Romu, Valensiju i Benfiku, da bi u borbi za trofej poklekla pred Dinamom iz Tbilisija. Klub iz Lajpciga je 1987, u finalnom meču  u Atini, poražen od moćnog Ajaksa (0:1) s Rajkardom, Van Bastenom i Bergkampom, a u godini kada je Magdeburg osvojio evropski trofej, stigao je do polufinala Kupa UEFA, gde ga je eliminisao Totenhem.  

Jedini velikan sa Istoka koji nije imao gotovo nikakvih uspeha u Evropi bio je Dinamo Berlin, ali za tako nešto postoji debela pozadina. Naime, Dinamo je bio režimski klub, preciznije, njime je rukovodio Erih Milke, šef Štazija, ozloglašene istočnonemačke tajne policije. I mnogi ostali klubovi bili su miljenici komunističkih vlasti (Dinamo Drezden takođe je bio direktno odgovoran Štaziju), s tom razlikom što je Milke bio rodom iz Berlina, pa je bilo logično da više naginje ka svojima. Forverc je tako, na primer, bio pod patronatom Ministarstva odbrane, dok su Babelzberg, Turbina i Traktor Lindau funkcionisali kao klasični radnički kolektivi. Magdeburg i Karl Cajs, barem zvanično, nisu pripadali nikome.    

Ta priča oko berlinskog Dinama jedna je od onih koje na najbolji način opisuju kako je vlast urušavala fudbal i sprečavala napredak. Integritet Oberlige začajno je uzdrman poslednjih dana maja 1978, tokom slavlja titule drezdenskog Dinama. Navodno, šef Štazija ušao je u svlačionicu šampiona i naredio da je sada došlo vreme da imenjak iz Berlina preuzme primat. Deset narednih godina titula se proslavljala samo u prestonici! Zanimljivo, bio je to drugi put u poslednjih tridesetak godina da klub iz Saksonije ispašta zbog vlasti, iako je takođe bio policijska tvorevina. Prethodno, u leto 1954, kompletan prvi tim Drezdena prebačen je u Berlin, kako bi se tamošnji Dinamo uopšte osnovao.    

I dok je Dinamo Berlin uz obilatu pomoć sudija i svih organa fudbalskog saveza osvajao jednu po jednu titulu u narednoj deceniji, gledanost je opadala. Poseta na stadionu pala je sa prosečnih 15.000 na 5.500, fudbalski ljudi su čak javno počeli da negoduju (berlinski tim dobio nadimak „11 svinja“), ali Milkea to nije previše zanimalo. Osvajajući titule, i on sam se sve više interesovao za fudbal (Istočna Nemačka je pre svega bila velesila u atletici, gimnastici, plivanju...).
“Fudbalski uspesi će još jasnije istaći superiornost našeg socijalističkog poretka”, izjavljivao je Honekerov prvi policajac iz svog kabineta u Lihtenbergu, dok je njegov Dinamo krao i šakom i kapom na fudbalskom terenu.

Ipak, moć fudbala komunističke vlasti uvidele su još petnaestak godina ranije, kada je reprezentacija Istočne Nemačke spektakularnim trijumfom nad Zapadnom Nemačkom (1:0), na Svetskom prvenstvu tamo preko Zida, ostvarila svoj najveći uspeh. Sportski rezultat tada je iskorišćen u ne baš normalne propagandne svrhe, predstavljajući tu pobedu „kao izvesnost u klasnoj borbi protiv zapadnonemačkog imperijalizma“. Više nije nikakva tajna da je Štazi na meč poslao 15.000 tajnih agenata. Svi oni bili su na tribinama stadiona u Hamburgu tog dana.

Ipak, DDR nije imao nijednu zvezdu u ekipi. Takva je bila politika, a ideologija je nalagala da vođa i idol može da bude samo jedan u čitavom sistemu. Iz mora borbenih „spartanaca“ iskočilo je ime Jirgena Šparvasera, strelca jedinog gola na utakmici u 77. minutu. Ali slavila se samo pobeda, pobednik je brzo pao u zaborav, kao i njegovih 14 golova za nacionalni tim i blizu 200 u dresu Magdeburga.

Kada se Jirgen dve godine kasnije sreo sa ocem, ovaj mu je priznao da je bacao stolice po kući „jer je baš njegov sin dao vetar u leđa režimu koji se graničio s ludilom“. Dve trećine stanovništva navijalo je za Pancere, svi ostali bili su tajni agenti.
“Kada su nadležne pitali kako ću biti nagrađen, rekli su da sam dobio kuću, automobil i veću količinu novca. To sve, naravno, nije bilo istina.“

Jirgen Šparvaser godinu dana pre pada Berlinskog zida zatražio je i dobio politički azil na Zapadu, dok je sa ekipom veterana boravio u Frankfurtu. Jedan je od retkih kome je to uspelo.

Na individualizam i fanatizam u socijalističkoj državi, gde je kolektiv bio iznad svega, a racionalizam ustavna obaveza, gledalo se s podsmehom. Slučaj Matijasa Zamera, osvajača Zlatne lopte i verovatno najboljeg fudbalskog proizvoda sa Istoka, samo je jedan u nizu koji objašnjava rđav odnos prema fudbalu. Još u ranoj mladosti Zamer je pokazao izvanredan talenat, s izraženim darom da bude lider, što se ljudima u rukovodstvu Dinama iz Drezdena nikako nije dopadalo...
“Jednog dana svi članovi mladog tima dobili su nove kopačke. Svi osim mene. Dali su mi da biram, jedne su bile za dva broja veće, druge isto toliko manje.“

Na objašnjenje nije dugo čekao. Stiglo je, doduše indirektno i uopšteno, od ministra sporta i predsednika Olimpijskog komiteta Manfreda Evalda:
“Sport nije privatna zabava, to je društveno i patriotsko obrazovanje.”

Pobrkani lončići. Potpuno.

Ovakvi i slični primeri učiniće da, posebno oni mlađi igrači, krajem osamdesetih počnu da maštaju o odlasku na Zapad, kako bi mogli u potpunosti da se dokažu. Na tako nešto neće morati dugo da čekaju. Tog 9. novembra 1989. sreća je prvo obasjala navijače Herte. Berlinski zid se jednim svojim delom prostirao bukvalno duž stadiona. Sve što su Istočnjaci mogli do tada bilo je da osluškuju žamore s terena. Svoj tim nikada ranije nisu videli na delu. Bila je to posebna tuga, pa je i radost koja je usledila bila takva. Ispostaviće se, neće dugo potrajati.    

Granice će ubrzo biti potpuno otvorene i počeo je „odliv mozgova“, kojim je kao gumicom izbrisan vrhunski fudbal – od Drezdena na jugu, do Roštoka na krajnjem severu. Ono što je jedan od najbrutalnijih đaka sovjetskih politbirovskih komesara započeo, pad Berlinskog zida je dovršio.   

Samo šest dana nakon najvećeg dana u novijoj istoriji Nemačke, reprezentacija DDR-a otputovala je u Beč na kvalifikacioni meč za Svetsko prvenstvo u Italiji. U hotelu u kome je reprezentacija odsela sve je vrvelo od fudbalskih agenta i skauta bundesligaških klubova. Mete su bili tada najbolji istočnonemački fudbaleri, poput Ulfa Kirstena, Rika Štajnmana, Matijasa Zamera, Andreasa Toma...

Zabeleženo je da je izaslanika Bajera iz Leverkuzena bilo najviše. Tadašnja siva eminencija kluba s Baj Arene, direktor Rajner Kalmund, na Prater je poslao trenera mladog tima Volfganga Karnata. Njegova preporuka za ovaj posao bila je neverovatna snalažljivost i iritirajuća upornost. U potpuno ludoj atmosferi koja je prethodila utakmici niko od igrača nije mogao da se snađe. Za njih je sva ta gungula bila nešto do tada neviđeno i neobjašnjivo. Izgubili su sa 0:3, a sva tri gola postigao je Austrijanac Anton Toni Polster, tada fudbaler Sevilje, a kasnije velika zvezda Kelna.

Matijas Zamer zamenjen je pred kraj meča. Kada je seo na klupu, odmah do njega pojavio se nepoznati čovek. Bio je to Volgang Karnat.

“Gospodin Rajner Kalmund vas pozdravlja i želi sve najbolje”, obratio se Zameru „fantom“ s klupe.

“Mi želimo da vas dovedemo u Leverkuzen. Mogli bismo mogli kasnije u hotelu da organizujemo sastanak.”

Za pregovaračkim stolom našao se i Andreas Tom. Dogovor je pao posle kraćeg nagađanja, da bi sve bilo garnirano silnim poklonima. Zamera je doduše preotela delagacija Štutgarta, ali Leverkuzen je dobio Toma. Upravo je to bio prvi zvanični transfer sa Istoka na Zapad. Cena 2.800.000 maraka, a plata igraču od tada basnoslovnih 250.000 na godišnjem nivou. Samo nekoliko godina ranije, kada je jedan od najboljih igrača Oberlige Luts Lindeman prelazio iz Erfurta u Karl Cajs, dobio je „trabant“ pun voća. Svi su znali za tu priču i njom će se voditi prilikom pregovora s klubovima iz Bundeslige.       

Ubrzo će sva velika imena sa Istoka pronaći angažmane na zapadu. I Ulf Kirsten će preći u Bajer, tamo čak postati istinska legenda. Dirk Šuster iz Magdeburga završio je u Braunšvajgu, Riko Štajnman u Kelnu... Bilo je i onih koje se nisu snašli. Hans-Uve Pilc imao je 32 godine, ženu i decu. Sanjao je lepu kuću i lagodan život, ali u Fortuni iz Kelna nije izdržao više od tri meseca. Samo za potpis dobio je novi BMV, međutim, ubijalo ga je „to što s njim u klubu niko nije pričao i što su ga gledali kao komunističku svinju“. Vratio se u svoj Drezden i tamo okončao karijeru.    
“Nemamo koga da krivimo osim sebe. Očekivali smo od tih ljudi sa Zapada da budu naši spasioci, ali oni su nas gurnuli u još dublju vodu”, rekao je jednom prilikom Eduard Gajer, dugogodišnji trener Dinama iz Drezdena i selektor Istočne Nemačke i pobrao mnogo simpatija u svojoj nekadašnjoj domovini.

Ugledni fudbalski radnik iz Lajpciga Detlef Krauze, nekadašnji trener, propast istočnonemačkih klubova objasnio jednom vrlo jednostavnom izjavom:
“Odjednom više nismo dobijali nikakve državne subvencije i nismo umeli da se snađemo na tržištu. Najbolji igrači su otišli, mi smo dobili nekakve reklame na dresovima, ali te kompanije koje su sponzorisale naše klubove nisu bile ni izbliza moćne kao njihove. Jednostavno, nisu mogle toliko da ulažu. “

Čak i neke od poslednjih studija jasno otkrivaju srž problema i danas aktuelnog: od 13.000 moćnih kompanija u Nemačkoj samo 1.400 se nalazi na prostoru nekadašnjeg DDR-a, a ekonomska moć na tom prostoru i sada je za 30 do 40 odsto manja nego na Zapadu. Primeri Volfzburga s „Folksvagenom“,  Ingolštata koji je pod patronatom „Audija“ ili Lajpciga sa „Red Bulom“, verovatno najbolje opisuju sistemske promene u fudbalu izazvane političkim dešavanjima. Svidelo se to nekome ili ne, dok su se Dinamo i Magdeburg onog 8. novembra „tukli“ po blatnjavom terenu za prvo mesto i plasman u evropski Kup šampiona, Volfzburg je bio u trećoj ligi, dok Ingolštat i RB Lajpcig (danas glavni pretendenti na plasman u Bundesligu) nisu ni postojali!    

Eduard Gajer i 25 godina nakon pada Berlinskog zida žali za nekim davnim vremenima. Nemci ga cene kao velikog stručnjaka, ali samim tim što nikada nije želeo da radi na Zapadu, samo u prilikama jubileja dobija šansu da kaže svoje mišljenje. Ni nakon toliko godina ono se nije promenilo...
“Bojim se da ćemo još godinama ostati na ovom nivu. Nisam optimista što se tiče fudbala na Istoku.”

Pobedivši Englesku na Vembliju 1953, jedan od najvećih umova budimpeštanske škole i tvorac Lake konjice Gustav Šebeš rekao je da je to bio trijumf socijalističkog fudbala. Taj socijalistički fudbal u svom punom sjaju nestao je onog dana kada je potpukovnik Jeger – kao da je sam Mefistofel ušao u njega – naredio baražnu paljbu krampovima po tom sudbonosnom Zidu. Tog trenutka evropski fudbal nije izgubio samo Dinamo Drezden, Magdeburg, Jenu, Lokomotivu iz Lajpciga... već i Spartu (Prag), Duklu, Dinamo Tbilisi, Dinamo Kijev, Slovan, MTK, Ferencvaroš, Gornjik, Steauu... Izgubio je i Crvenu zvezdu, Partizan, splitski Hajduk, one uvek simpatične Sarajlije, mostarski Velež...

Mefistofel lično.

ŠPIJUN I TRENER KOJEG JE SPASAO JUGOSLOVENSKI GRANIČAR

Jirgen Šparvaser rekao je jednom prilikom da je 80 odsto sportista u Istočnoj Nemačkoj bilo barem jednom prilikom u kontaktu s agentima Štazija i da su „barem neki poslić odradili za tu ozloglašenu policiju najtotalitarnije države Evrope nakon Drugog svetskog rata“. Uve Resler, nekadašnji prvotimac Lokomotive, Dinama iz Drezdena i Magdeburga, a kasnije zvezda Mančester Sitija, otvoreno je u svojoj autobiografiji govorio o vezama sa službom.
“Stvari se dobro odvijaju po vas... Ako želite da i dalje igrate fudbal, moraćete da radite s nama. Ako ste protiv nas, vaša karijera je gotova“, izlagao je situaciju tada tinejdžeru Resleru jedan oficir Štazija.

“Kakva je vaša odluka? Biti neko ili biti niko?”

Trebalo je potpisati nekakva dokumenta i stupiti „na posao“, što je mlađani Resler i uradio...
“Moja budućnost bila je potpuno u njihovim rukama. Imali su mogućnost da me pošalju u vojsku na 18 meseci, da mi zabrane da igram fudbal...”     

Njegov „posao“ bio je da špijunira saigrače. 

Često se u Istočnom Berlinu tih godina govorilo da je Štazi „mlada na svakom venčanju i pokojnik na svakom pokopu“. Pa ipak, bilo je i drugačijih primera...

Jerg Berger bio je perspektivan stručnjak, viđen za selektora nacionalnog tima , ali kada je odbio saradnju s Milkeovom policijom, postao je potencijalna opasnost. Etiketiran kao potencijalni begunac. Kako je ipak dobio šansu da vodi mladu reprezentaciju, prilikom završnog turnira u Jugoslaviji rešio je da prebegne u Zapadnu Nemačku.
“Višečasovno jurcanje vozom kroz Jugoslaviju bilo je strašno. Tada sam osetio šta znači pravi strah. Kada se carinik na granici s Mađarskom zagledao u moj pasoš koji je glasio na nekog Gerda Pencela, bio sam uveren da sam prepoznat. Vratio se posle nekoliko minuta u pratnji dva vojnika i rekao mi: „Sa ovim pasošem, Zapad vam želi dobrodošlicu, gospodine Bergeru.“

Bio je to jedan od prvih prebega jedne javne ličnosti iz DDR-a.

DOPINGOVANI ŠTAZIJEVCI PROTIV ZVEZDE I PARTIZANA

Najomraženiji klub Istočne Nemačke, desetostruki uzasopni šampion Dinamo iz Istočnog Berlina u dva navrata se susretao sa jugoslovenskim klubovima i imao polovičan učinak. Prvi put u sezoni 1978/1979, kada je u prvom kolu Kupa UEFA igrao protiv Crvene zvezde. Posle pobede od 5:2 kod kuće i vođstva na Marakani od 1:0, doživeo je pravi debakl, pošto je primio četiri gola i ispao. Crveno-beli su te sezone došli do finala, gde su poraženi od Borusije iz Menhengladbaha.

Pet godina kasnije mezimče tajne istočnonemačke policije susrelo se s Partizanom u drugom kolu Kupa šampiona, kada je bio na vrhuncu moći. U Berlinu je bilo 2:0, ali crno-beli u revanšu nisu uspeli da nadokande taj minus u Beogradu. Poveli su pogotkom Dževada Prekazija iz slobodnog udarca posle velikog kiksa golmana Rudvalajta u 28. minutu. I pored silnih šansi, puleni Miloša Milutinovića nisu uspeli da dođu do drugog gola i eventulanih produžetaka.

Negde sredinom devedesetih u arhivi Joakima Gauka (današnji predsednik Nemačke i nekadašnji komesar za istraživanje Štazijevih dokumenata) pronađeni su jasni dokazi da su fudbaleri Dinama bili puni amfetamina. Od 20 igrača čak 14 bilo je dopingovano, a najbolji fudbaler ekipe Falko Gec nije ni poveden na utakmicu, pošto je u njegovom telu pred sam put pronađena nenormalna doza nedozvoljenih sredstava. U izveštaju Manfreda Hepnera (kasnije objavljeno u knjizi Krištofa Birmana), šefa službe za sportsku medicinu u Štaziju, stoji da su pojedini igrači bili „snabdevani neodgovarajućom dozom, te da se nije razmišljalo o zdravlju igrača, već o strahu od doping kontrole“ koja je početkom osamdesetih sporadično počela da se upražnjava na utakmicama evrokupova.