INTERVJU – Ljiljana Ranković o košmaru svakog sportiste: Suština je da posle svega ustaneš, dišeš, voliš...

Svaka cast Ljiksi na svemu. Sve najbolje u buducem zivotu lepotice.

Svaka čast novinarki i Ljiljani na pristanku da govori na ovu, nimalo prijatnu, temu. Želim joj da se ostvari, ako to želi, u ulozi odbojkaškog trenera, kao i na svakom drugom planu. I da, Ljilja mi je uvek bila jedna od najlepših naših odbojkašica.

Ne daj se Lili!💪💪💪

Ovo je najiskreniji i najdublji intervju ikada o ovoj povredi. Razumeće samo ko je prošao kroz to. Hvala kraljici na iskrenosti i Mocartu na ovom tekstu.

Ljilja Haubica, sport na stranu - doktor života pre svega. Sve najbolje vekovima njoj i njenoj porodici i ako nista sad je definitivno najlepša odbojkašica penzionerka :)

Ako nije jedini, onda je jedan vrlo vrlo retkih tekstova za koje nema nijedna loš komentar. Sve podrška i divne želje. Drago mi je da može i ti da se desi, mada bi bilo mnogo bolje da je stalno ovako a ne neka bolesna prepucavanja. Nadam se da Ljiljana neće imati probleme u daljem životu zbog svih tih povreda.

Svako dobro Ljiljana

Predivna devojka, iskren, dubok i težak intervju, dobra zapažanja i opservacije kako života sportista tako i današnjeg društva u kojem živimo. Sve najbolje joj želim u penziji, a pre svega zdravlja, pažnje i ljubavi bližnjih.

Puno srece u daljem zivotu!

Na utakmici, amaterski nivo, fudbal naravno, sam doziveo rupturu prednjih ukrstenih. Doduse, parcijalnu. Nikada u zivotu nisam doziveo takav bol u trenutku, a lomio sam sve zivo, vadili zube pod upalom bez anestezije, ujedali me strsljenovi. Padne ti mrak na oci i samo padnes. Kako padas osecas kao da si nogu polomio, znas nije noga, pogledas je, ali kao da ne osecas nogu, kao da se nesto otkinulo. U tom trenutku mi je proslo kroz glavu, ostadoh invalid zbog glupog fudbala iako ne znam sta je bilo, trenutak. Posle par minuta, kako prodje trenutna bol, mislis se ma nije nista, cak sam mislio i da nastavim utakmicu. Osecas da ti noga igra, da nije stabilna cak i kad sedis. Nisam isao na operaciju, jer mi je ortoped savetovao da, s obzirom da ne zivim od sporta da idem na terapije, da radim vezbe i da se cuvam. Strasna bol, pogotovo kada sa rupturom stanes nezgodno ili uvrnes nogu, bol je da padas u nesvest. To je bilo 2017. godine, od tada sam otisao na dva termina i osecao sam bol. Vise nisam. Uz sve to, meni je bila parcijalna ruptura, njoj je komplet. I ne cudi sto vise nije mogla, ni ja vise ne bih mogao da prolazim kroz to. U mislima ti je da ces ostati invalid do kraja zivota. Da li je vredno toga? Mislim da nije.

Šteta...Fina i lepa devojka i naravno dobra odbojkašica ali sra je tu je,bolje prihvatiti to nego ostati invalid!

Pre skoro godinu dana sam doziveo tesku povredu kolena i nisam se oporavio kako treba do danas a ne bavim se profesionalnim sportom. Bolovi, operacije, fizioterapije, stalno neki kao mali napredak, pa sledeci dan ne mozes da ustanes iz kreveta i bude tri puta gore, ne mozes da se obuces sam, da se istusiras i obuces em ti treba sat vremena em su bolovi nemoguci, sve to ubija psihicki, dok zivot pored tebe prolazi, mesec za mesecom. Mislim da se malo potcenjuje ova vrsta povreda, jer te zargonski receno ne ubija, ima milion puta gorih povreda i bolesti i svi ocekuju da ce proci za par meseci. Ali ne mogu ni da zamislim kako je kad kroz sve ovo prolazis ali nije cilj da stanes opet koliko toliko na noge, nego da igras profesionalno. Pritisak, lekovi, bolovi, stresovi, ma uzas jedan i nisam iznenadjen nimalo da je devojka odlucila i prelomila da je jednostavno dosta. Ima zivota i posle sporta i nemoj sebi taj "drugi" zivot upropastiti, svako dobro ti zelim i brz oporavak - kako fizicki tako i psihicki.