Maja Aleksić spremna da preuzme važniju ulogu: Najstresnije je gledati sa klupe, ruke se tresu, srce lupa

U svakoj zemlji gde je Maja Aleksić (25) igrala – bila je šampion. Išla je stepenik po stepenik, bez ikakve žurbe. Sve je počelo u klubu koji je u prošlosti bio sinonim za srpsku odbojku. Ponikla je u Jedinstvu iz Užica. Priču je nastavila u tada moćnoj Vizuri sa kojom je pet godina uzastopno bila na domaćem tronu. Usput su dolazili trofeji u Superkupu i Kupu. Na prvoj inostranoj stanici šampionske navike nisu prestale. U Albi Blaž je dodala bogatoj kolekciji još četiri pehara i onda se preselila u Francusku. Tamo je provela jednu sezonu u Volero Le Kaneu, uzela duplu krunu i spremila za najveći klupski izazov u karijeri – odlazak u Italiju. Od oktobra će voditi nove bitke u dresu Megaboks Valefolja.

Kad je reč o reprezentaciji, tokom prethodnih godina je bila deo osvajačke ekspedicije Zorana Terzića, ali sa skromnijom ulogom. Učila je uz Milenu Rašić, Stefanu Veljković Lisinac, Jovanu Stevanović i Minu Popović. S obzirom na to da su se dva najiskusnija blokera povukla, očekuje se da i Maja Aleksić dočeka svojih pet minuta na terenu.

„Nikada mi nije bio problem što su takvi igrači na mojoj poziciji. Daleko od toga... Svako dočeka priliku i onda treba da pokaže da je zaslužuje. Kad dobiješ važnu ulogu, grizeš i ne dopuštaš da te niko prestigne“, priča Maja Aleksić u razgovoru za Mozzart Sport. „Divno je bilo igrati sa Milenom Rašić, Stefanom Veljković Lisinac... Učila sam od njih, skupljala neke poteze i slušala savete. Gledaš ih, pa pokušavaš da uradiš ono što one rade. Pomagale su nam, bile za sve tu. Stvarno je prelep osećaj biti deo te ekipe sa najboljim igračima“.

Maja je sa nacionalnim timom osvojila evropsko i svetsko zlato, uz olimpijsku bronzu.

„Uglavnom sam gledala sa strane, što je sigurno teže. Stresnije je, potpisujem. Ruke se tresu, srce lupa. Kad si u terenu, a kraj je petog seta, finale – onda si motivisan, koncentrisan, ništa te sem lopte ne zanima. Bitno je samo da ne pogrešiš. A ako si na klupi, onda bi sve dao da uđeš, da ne bi preživljavao gledajući. Najradije bih prekrila rukama oči dok ne prođu ti trenuci. Ne bude ti dobro bukvalno. Meni se posrećilo da budem u reprezentaciji u tim nekim najlepšim i najbitnijim trenucima, kada su naše devojke igrale na najvišem nivou, da se radujem sa njima najvećim uspesima. Stvarno je čaroban osećaj“.

Bianka Buša i Maja Aleksić (©MN Press)

Dobila je šansu da doživi i Olimpijske igre, koje su za sportiste stvarno ostvarenje sna.

"Neverovatan je osećaj... Vrhunski sportisti oko nas, ne samo iz odbojke, nego i svi ostali. Od Novaka Đokovića koji je najveća zvezda. Ideš sa svima njima na ručak, viđaš ih, divno je bilo. Bez obzira na koronu, prelepo iskustvo".

Maja je zbog zdrastvenih problema posle OI propustila Evropsko prvenstvo, na kome je Srbija osvojila srebrnu medalju. Reprezentacija od ove godine više nije ista. Nije samo igrački kadar drugačiji, nego je i novi selektor na klupi - Italijan Danijele Santareli.

“Meni svaka promena prija… Jesmo se navikle na Terzu i njegov način rada, ali i sada je sasvim u redu. Privikavamo se, sve je novo. Razlikuje se enegija. Njih dvojica su radili u drugim ligama, sa drugačijim igračima. Stvarno su za sada pozitivni utisci. Tek smo krenule, videćemo šta nas čeka. Jasno je da je trener posvećen, da se mnogo daje i da mu nije teško hiljadu puta da nešto objasni. Stalo mu je”.

Na prvom takmičenju u ovoj godini - Ligi nacija Aleksićeva je zauzela mesto u prvoj postavi. Zajedno sa Jovanom Stevanović, koja se vratila u reprezentaciju prvi put od 2018. godine. Srbija je ostvarila tri pobede (Belgija, Bugarska, Holandija) i jedan poraz (Tajland).

“Zadovoljne smo rezultatom, moglo je to bolje svakako, ali s obzirom na to da smo se relativno skoro skupile i da je došao selektor poslednji nekoliko dana pred put. Nismo toliko bile ni uigrane, i onda se pred svako utakmicu videlo da smo sve uigranije. Tako da, prisutan je i umor.... Tri utakmice igrati za redom je veoma teško. Nadam se da će sve biti bolje kako vreme odmiče. Sad imamo mnogo teže protivnike na sledećim turnirima. Ali, ako igramo kao tim, uz ovu našu energiju i motivaciju, može da se desi da svakoga pobedimo. Nije iskuljčeno uopšte”.

Do sada je za Srbiju najbolji plasman bio peto mesto u ovom takmičenju.

“Prošle godine je u Rimini išao baš podmlađen sastav. Pre tri godine bio je kombinovan, na poslednja dva vikenda je išla mlada ekipa. Sad smo izmešane, ima starijih da nas poguraju. Mi smo malo zrelije, iskusnije, prošlo je ono vreme kad smo bile najmlađe. Borićemo se...".

Poznato je da u Ligi nacija nije lako prognozirati pobednike, jer je ekipama ipak glavni fokus na Svetskom prvenstvu, a ne na ovom takmičenju. 

"Eto i Amerika je izgubila na prvom turniru, iako je uvek delovala nedodirljivo. Nisu svi igrali prvi vikend u najjačim sastavima. Videćemo tokom drugog kako će biti. Neki igrači zahtevaju odmor, pa neće sve vreme biti tu. Nama je svakako cilj da se plasiramo na završni turnir u Ankari. Mislim da imamo velike šanse da budemo među osam najboljih".

Blistavih 12 godina Milene Rašić u najdražem dresu: Srce mi je puno, ništa ne bih menjala!

U reprezentaciji Maja ima priliku da sarađuje sa saigračicama sa kojima je svašta prošla u Vizuri. Posebno sada kada su šansu dobile i neke devojke iz senke...

"Ima nas mnogo koje smo igrale zajedno. Meni je najlepši period u karijeri bio u tom klubu - sve smo došle sa strane, pa smo zajedno živele, družile se, ručale... Mnogo se dobro poznajemo, pa mi je stvarno lepo što delimo teren ponovo. Kad vidiš da je svaka napredovala od tog perioda, iako je ista osoba naizgled. Napravile smo neke važne korake, dostigle viši nivo. Znači mi kad imam Saru, Lazu, Slađu, Bianku... I Teodora Pušić je jedno vreme igrala sa nama. Bile smo tada klinke, nismo bile svesne ni kvaliteta ni mogućnosti. Nismo nosile neku odgovornost, bile smo rasterećene i baš smo lepo igrale. Protivnicama nije bilo svejedno kad im stane neka devojčica preko puta od 17, 18 godine, koja može svašta".

Posle Vizure Aleksićeva se preselila u Albu Blaž. 

“Mnogo mi je pomoglo što sam imala naše igračice i trenera. Stručni štab je bio uglavnom iz Srbije. Kad odeš preko granice, sve ti je novo, tako da mi je to baš značilo. Bila sam okružena našima, a pritom blizu Beograda, kolima samo pet sati. Super što smo mogli često da dolazimo, bila sam kod kuće za praznike. Ali, moram da kažem da mi je još lepše bilo kad sam otišla u Francusku”.

U Voleru se sve nekako lepo sklopilo.

“Malo sam se osvežila, jer sam bila tri godine u Rumuniji, gde je niži nivo odbojke. Od 14 ekipa imaš četiri koje su dobre, a u Francuskoj od 14 sa 13 moraš da igraš maksimalno ozbiljno. Baš mi je prijalo, taj jači tempo... Sa svakim timom možeš da igraš i na razliku, nema lakih pobeda. Sviđa mi se što je bilo tako, pa sam sad spremna za korak napred".

Imala je i prepreke na samom početku sezone.

"Postoji pravilo po kome jedna Francuskinja mora da bude u terenu. A mi smo imali samo dva francuska srednja blokera i onda smo se menjale jedna Holanđanka i ja. Jedan period sam imala koronu, pa neku sitnu povredu, ali na kraju se završilo veoma uspešno. Baš mi je bilo lepo, što se svega tiče. Prelep je život tamo, druženje, mnogo ljudi sam upoznala sa različitih krajeva sveta, ali baš smo se lepo uklopili. I na terenu i van terena”.

Naredni izazov je Serija A, novi klub je Megaboks.

“Od sledeće sezone sam u Italiji, Francuska je bila prava priprema za to. Da sam otišla iz Srbije pravo, verovatno bi mi bio šok, a ovako je nekako bilo korak po korak. Idem postepeno, pa ćemo videti. Bas se radujem toj ligi, što ću moći da igram sa svim tim igračima. Naravno život tamo je prelep, radila sam sa italijanskim trenerom u klubu, sad u reprezentaciji imam priliku... Spremna sam za možda i najbolju ligu. Prvenstvo Turske ima tri baš jaka tima, a ostali nisu na njihovo nivo. A u Italiji nikad ne znaš ko će biti šampion, prvi može da izgubi od poslednjeg. Videlo se to i ove godine. Monca bila baš jaka, svaka utakmica teška, nisi znao do poslednje ko će osvojiti. Imala sam u osnovnoj italijanski, tako da imam bazu i što se jezika tiče. Ne želim nešto ranije mnogo da učim, nego ću spontano kad krenem da pričam sa saigračicama".

Jezik u Francuskoj nije naučila, iako je imala želju.

"Bio je problem što su svi pričali super engleski, i onda nije bilo potrebe da učim francuski. Imala sam samo dve Francuskinje, tako da ga nismo koristili. A u Italiji će biti veliki broj Italijanki, samo pored mene tri ili četiri strane igračice. Trener je Italijan, tako da će biti lakše, moraću da ga naučim, da bih mogla sa njima da komuniciram. Bolje je kad moraš, jer ovako ne bi. U Blažu nisam imala neku želju da savladam rumunski, isto nisam imala potrebu, bile su dve Rumunke, deset Srpkinja, više smo pričali srpski nego engleski. Kad sam osuđena da naučim, onda znam da moram, nemam izbora. Biće zanimljivo u Italiji svakako", podvukla je Aleksićeva.

PIŠE: Miljana ROGAČ