Sara Lozo: Precrtavanja pred takmičenje - najgori trenuci u karijeri, još čekam prvu medalju sa Srbijom

Na semaforu je sijalo 8:1 za Belgiju. U igri Srbije nije bilo ništa pozitivno. Otvaranje prve utakmice Lige nacija, ujedno i premijere sa selektorom Santarelijem je bilo prilično loše. Okrenuo se tada Italijan prema klupi i pozvao Saru Lozo (25).

Sasvim nenadano zakoračila je na teren, postala glavni vodič ka pobedi i zaradila ogromno poverenje novog trenera za naredne mečeve. I to na za nas prilično klimavoj poziciji primača servisa.

„Mnogo emocija je izašlo iz mene posle utakmice sa Belgijom. Završila sam je sa suzama u očima. Plakala sam - ali ovog puta od sreće", ispričala je Sara Lozo u razgovoru za Mozzart Sport. „Mnogo mi je značilo posle svega, što sam pomogla ekipi da pobedi“.

Iako je redovni član reprezentacije u Ligi nacija, bilo je i onih gledalaca koji su upitali: Ko je ona?

Sara Lozo je kao po pravilu nalazila mesto na spisku nacionalnog tima. Radila i pripreme, trenirala, borila se...

Ali, nijednom se nije izborila za učešće na velikom takmičenju.

„Najgori trenuci u karijeri su mi ta precrtavanja. Verovatno i za svakog sportistu. Tu si, treniraš iz sve snage, dolazi momenat kada se čita spisak i saopšte ti da ne ideš. Potrebno je baš mnogo strpljenja... Ja sam nekako non stop bila tu negde, a ni na jednom velikom takmičenju. Nisam igrala ni na EP, ni SP, ni OI... Još čekam prvu medalju sa Srbijom“.

U Ligi nacija je bila prilično zapažena tokom prva dva vikenda, a na trećem neće biti jer Kanada ne prihvata rusku vakcinu. Dobre partije je raduju, ali jasno joj je da nisu nikakva garancija za budućnost.

„Kad izborim odlazak na nešto što nije Liga nacija, onda mogu da kažem da sam napravila iskorak. Jeste sada u ovom takmičenju jači sastav nego prethodnih godina, ali svakako ćemo sačekati Svetsko prvenstvo. Nadam se da će doći i taj trenutak da budem među odabranima“.

Kad se pogleda do sada učinak u ovoj godini, odbojkašice mogu da budu zadovoljne. Tokom treće sedmice imaju priliku da osiguraju finalni turnir.

"Nismo imale mnogo vremena da se pripremimo. Sve smo u različito vreme završavale sezone, selektor je stigao poslednji jer je njegov tim igrao finale Lige šampiona. Moralo je sve da bude ubrzano... Ali, dobro je delovalo. Treba vremena i za upoznavanje sa sistemom i za uigravanje. Igračice se sve poznaju, ali ova postava koja je sada nikada nije igrala zajedno. Atmosfera je kao i uvek prijatna. Ja sam sa svima dobra, ali ipak su mi Ajkulice glavne. Proživele smo mnogo toga zajedno u Vizuri, družile se, izlazile, živele u istoj zgradi - tako da sad baš znači što nas ima nekoliko u reprezentaciji".

(FIVB)

Sara je bila jedna od standardnijih na prvih osam utakmica.

"Iskreno, iznenadila sam se takvom prilikom. Nisam očekivala ni protiv Belgije da će me uvesti već na 1:8. Ali, moralo je nešto da se promeni. Imala sam dobru klupsku sezonu u Rusiji. Posle nje i dovoljno vremena da se odmorim i predahnem. Stvarno sam spremna i sveža došla u reprezentaciju. Srećna sam zbog ove šanse, koju sam nadam se lepo iskoristila".

Santarelijev prvi vikend: Vratila se Brankica, debitovala Zelenovićeva, najveću pažnju skrenula Sara Lozo

Poslednju takmičarsku godinu provela je u ruskom Protonu iz Saratova. Sa tim timom je zauzela šestu poziciju u domaćem prvenstvu.

"Stvarno sam mnogo zahvalna treneru Juriju Maričevu. Bio je nekada selektor Rusije i sjajan je. Cele sezone me nije vadio iz igre. Sve vreme sam bila na terenu i to mi je mnogo značilo za samopouzdanje i napredak. Nije bilo uopšte naivno, jer sam se susretala sa visokim blokom, ali to je bilo dobro za mene".

Uspela je da izgura sezonu do samog kraja, iako je imala neke krizne trenutke...

"Kada je počeo rat u Ukrajini, bilo mi je teško. Razmišljala sam da spakujem kofere i vratim se. Međutim, čula sam se sa ostalim našim sportistima koji su isto igrali u Rusiji. Ivović, Krsmanović, neki košarkaši... Pitala sam ih šta oni planiraju, čisto da bih znala u kom smeru sve ide. Oni su mi rekli da ne brinem i da sam na sigurnom. Stvarno je sve bilo normalno, sem što je čudan osećaj. Mislim da je 24. počeo rat, ja sam 25. šetala trgom u Moskvi i delovalo je kao da je sve kao pre. Svakako nije bio prijatan osećaj što se sve to dešava".

(FIVB)

Pre nego što je odlučila da ide u Rusiju, Sara je provela tri godine u Kazahstanu. Prvi klub je bio Žetisu, a drugi Altaj. Ostavila je značajan trag tamo, a i pokupila MVP nagrade. Sa obe ekipe se popela na šampionsko postolje.

"Stvarno lep period u karijeri. Bio je to moj prvi inostrani korak i bilo je teško da prelomim. Kad mi je stigla ponuda smatrala sam da u Kazahstanu i ne postoji odbojka. Pričali su mi da će biti nešto kao u Azerbejdžanu, koji je imao super klubove... Onda sam u novinama pročitala da dolaze u tu ligu Natalja Mamadova, Silvija Popović, pa trener Gršić... Baš su naši bili navalili i shvatila sam da će biti dobro. Stvarno nemam problem da odem daleko, ali dobro se sećam prvog trenutka kada sam ušla u svlačionicu. Prvi put u životu sam se osetila strancem. Setila sam se kad su mi to opisivale saigračice, ali ranije im nisam verovala. Završila sam trening, počela da plačem i već planirala da se vratim. Posle je naravno sve bilo super, ali sam morala da naučim ruski, jer su svi pričali na tom jeziku. Kasnije kad sam se navikla bila sam prezadovoljna".

Naredne sezone nosiće dreš rumunskog Lugoža i oprobaće se u novoj ligi.

"Biću u klubu sa Silvijom Popović i baš mi je drago. Mnogo će mi značiti, ona je kraljica. U Rumuniji generalno ima naših... Sad su došle i Bjelica, Milenković, Mirosavljević. Biće zanimljivo igrati i boriti se za najveće ciljeve".

PIŠE: Miljana ROGAČ