Velika šestorka: Kuba, pa Sveta Gora... Tamo gde se ne vrti sve oko novca i gde se ljudi ne druže po mrežama

Samo za nabrajanje svih medalja koje su nam doneli bila bi nam potrebna „kobasica“ od teksta. Odlazeća generacija vaterpolo šampiona zauvek će u srcima srpskih navijača ostati kao jedna od omiljenih. Mada kao da smo toga postali potpuno svesni tek sada kada su Stefan Mitrović, Filip Filipović, Andrija Prlainović, Milan Aleksić, Duško i Gojko Pijetlović i definitivno otišli sa reprezentativne scene. Ne zato što nismo i do sada cenili sve njihove uspehe. Već možda zato što nismo u potpunosti shvatili koliki su ljudi. I kakvo je drugarstvo vladalo među njima sve ove godine.

O tome u opširnom intervjuu za Danas govori i Stefan Mitrović, koji to druženje ističe na prvo mesto na listi stvari koje će mu nedostajati u eri posle reprezentacije. Jer pod komandom Dejana Savića obitavala je jedna velika porodica. Odrastali su zajedno i ne planiraju da se tek tako rastanu. Naprotiv.

“Toliko smo se povezali da imamo puno kolektivnih planova za život posle reprezentacije. Ako se slože sve kockice, već sledećeg leta nameravamo zajedno na Kubu. Ja, kao ljubitelj cigara i pretkapitalističkog života, u kom se ne vrti sve oko njegovog veličanstva novca, a ljudi više druže na društvenim mrežama nego uživo, najviše se radujem poseti zemlji za koju pričaju da već nije ono što je nekada bila. Imam sreću da me moji prijatelji iz bazena prate i žele isto. U istom, šestočlanom sastavu, pošto je Bane ipak prelomio da ostane uz Dekija Savića i mlađi deo ekipe, čeka nas i put na Svetu goru. To nam je takođe davnašnja želja“, kaže Mitrović za Danas.

Jasno je koliko voli saigrače. Ali ništa manje ne voli ni selektora Savića.

“Neki od nas smo igrali sa njim i još od tada znamo koliko se daje za kolektiv, da bi nas kao selektor uverio u tu njegovu izuzetnu pedagošku crtu. Neprevaziđen je u kanalisanju pojedinačnih znanja i veština i žongliranja sa različitim karakterima. Malo je tako otvorenih i direktnih stručnjaka u komunikaciji. Uspeo je da napravi posebnu emociju i harmoniju u reprezentaciji, učinivši da svi prijamo jedni drugima. Kod njega se svako upinjao da bude svoja najbolja verzija. Za opštu dobrobit“.

I još malo o “emotivnom debelom vepru“, kako je Savić sam sebe nazvao u jednom davnašnjem intervjuu baš za Mozzart Sport.

“Debeli je majstor (samo)kontrole. Znali smo kada je ljut, ali kako nije od onih što dolivaju ulje na vatru, uvek je prvo smirivao sebe, pa nas. Biranim rečima i postupcima. A, kada bi mu bilo potaman, to smo primećivali po drugačijem osmehu. Nije bilo potrebno reč da izgovori, jer se ekspertu za balans sve vidi na licu“.

Baš zato i ono čuveno „A sad adio“ na oproštajnoj konferenciji velike šestorke po sletanju na beogradski aerodrom.

“Radim onako kako se osećam u datom trenutku, a na toj našoj zadnjoj zajedničkoj konferenciji za medije došlo mi je da pesmom pokažem koliko nam je teško što se rastajemo i što se razilaze putevi nas šestorice i Dekija. Nisam imao ništa posebno na umu, ali znao sam da će ga čuveni refren naterati na suze. Prosto, znam koliko nas voli“, kaže Mitrović za Danas.