Bjelovarska akcija Yugo, drugi čin: Kako smo se opet iznenadili što Egipat igra rukomet

Sedišta u taksiju smrde na mokraću. Vozač ne progovara, čak ni kada mu postavite pitanje. Nema semafora, ili nisu u funkciji, nema pešačkih prelaza, samo gomila pešaka koji pretrčavaju ulicu u diverzantskim akcijama preživljavanja na pločnicima egipatskih gradova. Kako se levak ulica sužava ka turističkom centru, automobili idu sve brže – prećutni dogovor o snalaženju u haosu. Turisti lepljivih vratova uzalud mašu, ruta je unapred utvrđena. Od skupog rizorta ograđenog betonskim stubovima i palmama – svi rizorti su kao braća Dalton, jako liče i poređani su po veličini – do prodavnice gde radi njihov čovek. Diler za taksije.

„Tamo, vidite onaj izlog“, progovori tek kada se približi konačnom odredištu. „Onaj tamo, gde stoje statue faraona i Salahov dres. Tu se javite i tražite Ahmada. Sa ’a’. Oni će me pozvati“.

Tek kada u kasetu ubaci novčanice sa likovima faraona iz izloga, repetira kratak osmeh u retrovizor.

„Egipćani su dobri i dosadni. Misle da umeju da prodaju stvari, a nude vam samo stvari za koje misle da ćete ih voleti. Nisu iskreni“, kaže na lošem engleskom i pokaže na izlog.

Ahmad, sa ’a’, bio je u pravu. Grupa Egipćana ovog nam je leta ponovo prodala istu romantičnu i sportsku priču, baš zato što joj se nismo nadali i zato što je, našom greškom nismo očekivali.

Timovi su se smenjivali u vođstvu, igralo se u serijama, a onda je pri rezultatu 23:23 lopta stigla do Jahije Omara koji je ušao iza leđa levog beka i pivotmena Norveške i lako savladao Severasa. Do kraja utakmice Norvežani nisu uspeli da izjednače nijednog trenutka i rukometna reprezentacija Egipta obezbedila je prolazak u četvrtfinale Olimpijskih igara u Parizu. Pre toga, tim selektora Huana Karlosa Pastora pobedio je Mađarsku na otvaranju, izgubio (tradicionalno) od Danske i do koske namučio domaćina, koji je jedva sačuvao čast Nikole Karabatića i priliku da prođe u nokaut fazu.

Pobeda protiv Argentine u poslednjem kolu grupne faze, obezbedila je Egipćanima drugo mesto u grupi i priliku da u četvrtfinalu nastavi po planu. Jer čitava je ova priča o planu, a ne o ludim snovima.

****

Kolika je šansa da su u Egiptu čuli za Bjelovar? Mali grad na 85 kilometara od Zagreba, sa tridesetak gradskih naselja i nešto više od 35.000 stanovnika. Zapravo, velika.

Iz tog je grada prvi jugoslovenski evropski prvak u ekipnim sportovima, Partizan Bjelovar, tim koji je pod vođstvom čuvenog Hrvoja Horvata igrao rukomet sa druge planete za početak sedamdesetih. Ukrštanja koja su igrali bekovi bjelovarskog Partizana, koji se u sezoni 1971/72 okitio evropsko krunom, bila su nadograđena i dodatno razvijena u brojnim jugoslovenskim klubovima tokom osamdesetih, a svaki srednji bek je te napade po pravilu zvao šifrom „Bjelovar“.

Takva ukrštanja i jugoslovenski uticaj na rukomet tokom osadmesetih godina, naterali su brojne trenere od severa Nemačke do samog istoka Skandinavskog poluostrva, da primene taj jugoslovenski cheat code, pa je tako niz ukrštanja bekova u čitavom rukometnom svetu ostao poznat kao „Yugo“ akcija.

Bjelovarčani, Hrvati, Srbi, Balkanci – svi oni koji su decenijama uvereni kako i dalje mogu da kroje kapu svetskom rukometu – nisu čuli za tako nešto poput „egipatskog rukometa“. Sve dok početkom 2023. godine, reprezentacija Egipta, nije upravo forsirajući „Yugo“ akciju, deklasirala reprezentaciju Hrvatske sa devet golova razlike – da stvar bude bizarnija, Hrvatsku je sa klupe predvodio Hrvoje Horvat junior, sin legendarnog bjelovarskog bombardera.

Ali to nije bio prvi put da se na ovim prostorima iznenađujemo jer Egipćani ponovo igraju rukomet. Moglo je to da počne još u januaru 2021. kada se upravo u Egiptu igralo nesrećno Svetsko prvenstvo u „bablu“. Samo je tada bilo lako pronaći objašnjenje – na užasno organizovanom Svetskom prvenstvu, gde su ekipe otkazivale učešće tri dana pred turnir i gde se nije znalo ko pije, a plaćao je rukomet šakom i kapom, „domaćin se dobro snašao“.

Ili iste godine na Olimpijskim igrama u Tokiju, kada je Egipat izgubio od Španije u meču za treće mesto. Za mnoge je to bila „Cinderella story“ i idealna prilika da se podseti kako je prva legenda o Pepeljugi ispredana upravo u Egiptu. Neki momci neobičnih prezimena u stanju su da otresu svakog Svena i Jirgena i Žaka koji im se nađe na putu.

Ili kada su istamburali Hrvatsku i opet ušli u četvrtfinale Svetskog prvenstva.

Bilo je toliko prilika da neko konačno ponovo primeti tako nešto poput „egipatskog rukometa“, ali nije. A onda je na opšte čuđenje, Egipat opet odigrao briljantno grupnu fazu Olimpijskih igara i ponovo su nam prodali jedinu romantiku koja je rukometu svedenom na duopol Karabatić-Hansen preostala.

Ali Zejn (©Reuters)

Imao je Egipat svoju „zlatnu generaciju“, na prelazu dva veka – ekipu predvođenu Ahmedom El Amarom, Hasanom Jusrijem i Hegazijem, koja je svoj plafon doživela na Svetskom prvenstvu 2001. godine održanom u Francuskoj, kada im je u meču za bronzu Dragan Škrbić dao devet golova iz 11 šuteva. Bio je to poslednji čin generacije koja se od 1995. redovno plasirala u četvrtfinala svetskih prvenstava.

Prirodnih naslednika nije bilo, pošto vrhunski sport ne poznaje improvizacije, samo sistemski rad. Ipak, zlatna generacija Faraona, inspirisala je većinu ovih momaka koji danas čine jezgro reprezentacije, da odaberu baš rukomet. Desno krilo, Mo Sanad, koji je Egipćanima doneo prvu veliku pobedu na Olimpijskim igrama posle više od decenije (protiv Švedske na OI u Rio de Žaneiru), trenirao je skvoš dok nije gledao Svetsko prvenstvo 2001. U evropskim krugovima najcenjeniji egipatski rukometaš Jahija Omar gledao je kasete zlatne generacije i umesto fudbala i košarke, gde je porodica želela da ga usmeri, odabrao je rukomet.

Ipak, za povratak na veliku scenu, bilo je potrebno nešto više od dobro inspirisanih klinaca koji jako bacaju loptu.

Pre svega, u poslednje tri decenije egipatskog rukometa moguće je izdvojiti nekoliko stranih trenera koji su ostvarili važan uticaj na igru ove afričke reprezentacije. Najpre legendarni trener Zoran Tuta Živković bio je na klupi Egipta u više navrata, s kraja 20. i početka 21. veka. Pipe Smajlagić, koji je u Seulu sa Jugoslavijom osvojio bronzu, a u Atlanti 1996. sa Hrvatskom zlato, bio je selektor od 2007. do 2009. Španski stručnjak David Davis Kamara krenuo je da utabava put 2018. da bi se na njegov rad nadovezao drugi Španac – tvorac brojnih uspeha nove generacije, Robert Garsija Parondo. Sada Huan Karlos Pastor samo nastavlja gde se Parondo zaustavio.

Činjenica da su ljudi koji vode rukomet u Egiptu, tragali za stranim rešenjima, prateći (ponekad pogrešne) trendove u evropskom rukometu tih godina, govori o zrelosti njihovih ideja. Nekada su uspevali da pogode trenera koji će igrati onako kako igra napredni rukometni svet, nekada nisu, ali su uvek imali takvu ambiciju.

Akram Jusri (©AFP)

Kontinuitet španskih stručnjaka na klupi, pomogao im je da maksimizuju kvalitete generacije koja se razvijala u godinama nakon Arapskog proleća. Prva stvar koja upada u oči kada se Faraoni postave u polje nakon što odsviraju poslednji taktovi himne „Bilady, Bilady, Bilady“, jeste njihova fizička predisponiranost.

Česte priče o tome koliko se rukomet promenio poslednjih decenija, dobro su kvantifikovane u zanimljivim naučnim radovima posvećenim ovom sportu. Tako Karel H. Madou u svom radu, posvećenom nemačkom rukometu, vrlo jednostavno prikazuje koliko se rukomet promenio u toj zemlji od 1996. do 2016. godine. Za 20 godina, prosečno vreme za efektivnu igru u nemačkom rukometu poraslo je sa 48 na 54 minuta. Za tih šest minuta duže efektivne igre, ekipe nemaju više 55 napada u proseku, nego čak 64 napada u proseku. U takvom ritmu igre, igrači nemaju oko 90 kontakata sa loptom po utakmici, nego doslovno duplo više.

Ako se u obzir uzme trend da se napadi dodatno ubrzavaju i da su pravila tome prilagođena, jasno je da ti brojevi u poslednjih osam godina (od Madouove granične 2016.) dodatno rastu.

Egipat izgleda i ponaša se na terenu kao da je u stanju da isprati taj trend. Egipćani izgledaju kao vod interventne policije kada se poređaju na liniju svojih šest metara, ali su vrlo skočni, eksplozivni i brzi. U stanju su da igraju na gol više doslovno sa svakim protivnikom – u spomenutom četvrtfinalu 2021. protiv Danske su odigrali 35:35 i izgubili na sedmerce; na turniru u Parizu dali su 35 golova Mađarskoj, 27 Danskoj i 34 Argentini.

Istovremeno, Norvežanima i Francuzima su u Parizu dali po 26 golova, u utakmicama značajno drugačijeg ritma i ne samo da su ostali neporaženi, nego su bili bolji protivnici u oba susreta. To je znak da, osim odlične fizičke pripreme za zahteve modernog rukometa, uspevaju da se prilagode različitoj dinamici utakmice i protivnika.

Drugi (i poslednji za ovaj tekst, obećavamo) zanimljiv naučni rad o rukometu, napisan još 2009. na Univerzitetu u Liježu, lepo na proste činioce deli svaku situaciju na terenu u kojoj je potrebno da rukometašica ili rukometaš donesu odluku. Za potrebe rada intervjuisani su igrači, čiji su potezi tokom utakmica pre toga objektivno analizirani i za svaku odluku na terenu vezana su četiri faktora: percepcija igrača, znanje o sebi, svom timu i protivniku, očekivano ponašanje rivala i kontekst (rezultat, broj igrača na terenu, očekivani rezultat pre početka utakmice).

Proslava šampionske titule u Africi (©Reuters)

To istraživanje pokazalo je da na odluke igrača ne utiče samo ono što vide pred sobom, nego i ono što osećaju (taktilnost i proprioceptivne informacije), a da je zapravo najvažniji faktor priprema igrača – da tačno zna šta su njegova najjača oružja, a šta vrline ili mane protivnika sa kojim igra. Zato u modernom rukometu nećete čuti da neko kaže: „Ne zanima nas protivnik, mi igramo svoju igru“. Egipćani su to shvatili na vreme i sastavili su tim i stručni štab koji su kao celina adaptibilni na sve što sa druge strane može da ih sačeka.

Protiv Mađarske i Argentine, imali su 51 odnosno 49 šuteva, dok su u rovovskim borbama protiv Francuske i Norveške šutnuli 41 odnosno 38 puta. Protiv Mađara su polovinu šuteva uputili sa šest metara, dok su protiv Francuza dve trećine udaraca uputili sa devet metara preko bloka. U prve tri utakmice turnira uputili su ukupno pet udaraca sa krila i postigli dva gola, a onda su protiv Norveške prepoznali da protivnička odbrana skuplja na prostoru ispred bekova i postigli četiri gola sa krila iz sedam pokušaja.

Egipćani za tako nešto, pored fizičke i taktičke pripreme, imaju i dovoljno prirodnog dara i individualnog talenta. Jahija Omar, desni bek Pari Sen Žermena, već je godinama jedan od najubojitijih strelaca rukometne Lige šampiona. U stanju je da se digne doslovno preko svakog bloka i postigne gol, a dovoljan je podatak da je neke od prethodnih sezona završavao sa više golova od Hansena, Karabatića, Nenadića ili Duvnjaka, iako ne izvodi sedmerce.

On je fokalna tačka egipatskog napada i primarni cilj odbrana je da im Omar ne uništi život. Do duše, Egipat je pokazao da i bez Omara (Svetsko prvenstvo 2023.) uspeva da ispoštuje svoj modus operandi, a na ovom turniru Jahijini golovi (6,2 po meču u proseku), otvaraju dosta prostora pivotmenu Ahmedu Adelu, a i preostali bekovi Eldera i Ali uspevaju da naplate fokus odbrana na levorukog bombardera iz Gize.

Ako Egipat uspe da savlada Španiju u četvrtfinalu, izjednačiće rezultat sa prethodnih Olimpijskih igara, ali je način na koji Egipćani igraju i način na koji se ponašaju, kao i plasman u četvrtfinale, samo još jedna potvrda kontinuiteta.

Posle ovoga, valjda, više nikome neće biti iznenađenje.

A Ahmad, sa ’a’, i dalje će biti u pravu, za volanom taksija čija sedišta smrde na mokraću. Egipćani će ostati loši prodavci dokle god u izlogu radnje, u kojoj sedi njegov diler za taksi, pored statua faraona i Salahovog, ne budu stajali i dresovi Sanada i Omara. Pepeljuga je odavno uzela cipelicu natrag, svidelo se to turistima lepljivih vratova ili ne. 

RUKOMET, ČETVRTFINALE

Sreda

09.30: (1,95) Španija (8,00) Egipat (2,15)

13.30: (3,15) Nemačka (8,50) Francuska (1,50)

17.30: (1,20) Danska (11,0) Švedska (5,60)

21.30: (1,55) Norveška (8,50) Slovenija (2,95)