Brazil u crno-belim tonovima i velika želja momka iz Sao Paula – da pored Partizana brani za Srbiju

Nije redak slučaj da inostrani sportisti tokom boravka u Srbiji dobiju dokumente kako bi se vodili kao domaći igrači, ali ne dešava se često da u jednom gradu ostanu nekoliko godina i boravak iskoriste kako bi se usavršavali i na drugim poljima. Brazilski vaterpolo golman Žoao Pedro Fernandes dve godine je proveo u Novom Beogradu, pomogao klubu da osvoji prve trofeje, branio u dva finala Lige šampiona i zatim obukao kapicu Partizana, a za to vreme dao prvu godinu arhitekture i gotovo savršeno naučio srpski jezik.

Momak rođen u Sao Paulu uvećao je brazilsku koloniju u crnom-beloj porodici, sa Mateusom Saldanjom i Brunom Kaboklom je pred praznike imao prilike da se upozna u ambasadi. Povezao se sa sunarodnicima iz drugih sekcija kluba iz Humske, čiji je i član i navijač. U Areni je redovan, zahvatila je i njega košarkaška euforija, i dok je u Beogradu voleo bi da ispuni veliku želju: da ne brani samo boje sedmostrukog evropskog prvaka, već i – Srbije.

Kako je došlo do toga da dođe u Srbiju, stekne uslov da brani za dvostrukog uzastopnog olimpijskog šampiona i uopšte se odluči da u zemlji fudbala zaigra vaterpolo, Žoao Pedro Fernandes govorio je u novogodišnjem intervjuu za Mozzart Sport.

„Krenuo sam da plivam još dok sam bio mali. Kada se presaberem, mislim da sam otprilike imao četiri godine. Na početku je bilo lepo, ali kako je vreme prolazilo, postajalo mi je dosadno. Negde oko 11. godine baš dosadno. Tata mi je bio vaterpolista i tada me upitao: 'Zašto ne pokušaš sa vaterpolom?' Prihvatio sam savet i zaljubio se u vaterpolo. Odmah mi se svideo, bilo je dosta zanimljivo, jer za razliku od plivanja to je timski sport. Dodatno je uzbuljiv zbog igre sa loptom, možeš da postižeš golove. Rekao sam sebi: 'Baviću se vaterpolom'. Tačno je da sam kao mali želeo da igram fudbal i tenis, ali mi je prvo rečeno da moram da naučim da plivam. Naučio sam, i odlučio da je vreme za promenu, da je vreme za vaterpolo. I nisam pogrešio“, počeo je Žoao Pedro Fernandes razgovor i nastavio:

„Tata mi je vaterpolo igra samo u Brazilu. Tada je bila nešto drugačija priča. Brazil je imao poprilično dobre igrače, sve je to bilo na višem nivou. Bila je bolja infrastruktura nego sada, više novca se vrtelo... Organizacija i struktura bili su jaki, ne i reprezentacija. On nikada nije otišao u inostranstvo da igra, napravio sam korak više“.

Žoao Pedro Fernandes je kao tinejdžer napustio Brazil, preselio se u Barselonu kako bi nastavio školovanje, ali i unapredio vaterpolo veštine, te dobio priliku da brani u evropskim klubovima. Prošao je mlađe kategorije Barselonete i u španskom velikanu započeo seniorsku karijeru.

„Kada sam odlazio u Barselonu, postojala su dva cilja: da napredujem i vaterpolu i da se obrazujem. Škola je jako bitna, ne sme da se zanemaruje. Majka i otac su mi rekli da ukoliko želim da idem, moram da završim školu. To mi je bila obaveza, ne samo vaterpolo. I nisam se samo trudio da prolazim razrede, već i da budem dobar učenik, da imam dobre ocene. Uspevao sam te dve stvari paralelno da iznensem. Igrao sam za omladinski tim Barselonete, kasnije dobio šansu i u prvom timu, tako da je u Španiji krenula ozbiljna vaterpolo karijera“.

“RODITELJI HILJADAMA KILOMETARA DALEKO, A JA TINEJDŽER – ZA TO NIKO NE MOŽE DA TE PRIPREMI”

Žoao Pedro Fernandes (©MN Press)

Imao je priliku u Barseloneti da sarađuje sa vrhunskim golmanom Danijelom Lopesom Pinedom, bio mu je zamena, a prvih godina je bio na dvojnoj registraciji. Uporedno je branio za omladinski tim i u ekipama iz nižih liga, kasnije i elitnog ranga. Napravili su u klubu kompletan plan i program za njegov razvoj.

„U Barselonu sam stigao sa 15 godina, skoro 16. Proveo sam pet i po godina u Španiji, tri igrao za mlađe kategorije, ali u isto vreme sam bio i na pozajmicama. Sve je rađeno planski kako bih imao veću minutažu, polako se privikavao na seniorski vaterpolo i što brže napredovao. Igrao sam i za Sen Andreu, ekipu iz srednjeg dela tabele i sve je to bio uvod za ulazak u prvi tim Barselonete. Poslednje godine sam bio drugi golman iza Danijela Lopesa Pineda“, priča Brazilac i priseća se dana provedenih u Kataloniji:

„Nije mi bilo preterano teško, iako sam došao mlad u novu sredinu. Barselona je vrhunski grad, cilj mi je bio da živim i igram u Španiji, a tamo sam imao sve. I bilo je zanimljivo. Mogao sam da se fokusiram samo na školu, treninge i utakmice, nisam morao da vodim računa o drugim faktorima. Klub se za sve postarao. Teško mi je samo bilo što sam bio rastavljen od porodice. Hiljadama kilometara bili su daleko. Ali, mislim da mi je glava bila na mestu, da sam se za sve to dobro pripremio, koliko mlada osoba može za tako nešto da se pripremi. Možda mi je mesec dana bilo potrebno kako bih se adaptirao, a posle su stvari išle svojim tokom. Bilo je prirodno“.

Vaterpolo i školovanje nije bilo jednostavno uklopiti, izlazio je rano ujutru i vraćao se kasno uveče u smeštaj. Bilo je naporno, bio je iscrpljen, vikendi su mu bili prenatrpani obavezama, ali nije ni pomišljao da odustane.

„Olakšavajuća okolnost jeste što je postojao sportski program za pomoć sportistima oko ispita, predavanja, usklađivanja sa treninzima, utakmicama i putovanjima. Mogao sam da odem na svaki trening ujutru i uveče, takođe i da preskočim neko predavanje ili ispit kada sam bio umoran. I pored toga bilo je teško, jer sam trening završavao u 22.00, dok dođem kući, spremim šta ću da jedem i sve što treba za jutro ne ostane mnogo vremena da se naspavam. Već oko 05.30 sam morao da ustanem i krenem opet u školu, pa na trening. Ni za šta nemaš vremena, vikend je pun obaveza, jer tu su i utakmice. I u juniorskom uzrastu, ali i u prvom timu. Intenzivno je i lepo, ali i naporno. Slagao bih ako bih rekao da nije teško i da nisam bio iscrpljen“.

“STRAHINJA I VIKTOR RAŠOVIĆ BILI SU TU ZA MENE I U BARSELONI I U BEOGRADU”

Strahinja Rašović (©MN Press)

Tokom boravka u Barseloneti delio je svlačionicu sa mnoštvom igrača sa ovih prostora. Sa Strahinjom i Viktorom Rašovićem bio je saigrač i u Novom Beogradu, dok je Milan Aleksić dopšrineo njegovom dolasku u Srbiju.

„Kada sam došao, tu su bili Strahinja i Viktor Rašović, hrvatski centar Luka Lozina. Posle je došao Josip Vrlić, kao i Milan Aleksić. Takođe je tu bio i Felipe Perone (govori hrvatski prim. aut). Možda još neko... Ali, sve u svemu, dosta ljudi sa Balkana, kao i onih koji govore srpskim jezikom i njemu sličnim. Bili su tu za mene. I drago mi je što su me po dolasku u Beograd sačekali Strahinja i Viktor, jer vežu nas lepe uspomene i na period u Barseloni. Neverovatni su to bili dani“.

U karijeri je imao priliku da sarađuje sa Danijelom Lopesom Pinedom, Slobodanom Sorom, Gojkom Pijetlovićem u bazenu, a treneri su mu u Novom Beogradu bili i Aleksandar Šoštar i Denis Šefik sa kojim ima dobar odnos i često se čuje.

„Za mladog golmana je jako važno da uz sebe ima ljude kao što je Danijel Lopes Pinedo. Bio je vrhunski golman, a njegov put je specifičan, jer je tek u poznim godinama pružao vanserijske partije. Mnogo toga mi je objasnio, pre svega da svako ima svoj put, da nema potrebe nigde da juriš. Jednostavno da treniraš, da budeš spreman, da zaista živiš za vaterpolo i šansa će doći. Imao je štošta da mi kaže i pokaže oko tehnike branjenja, ali najvažniji su mentalitet i filozofija“.

“MILAN ALEKSIĆ, SLOBODAN SORO I FELIPE PERONE DOPRINELI MOM DOLASKU U NOVI BEOGRAD”

Felipe Perone (©Reuters)

Samo što je izašao iz tinejdžerske dobi napustio je Kataloniju. Ljudi iz Barselonete radili su u koordinaciji sa Vaterpolo savezom Španije, napravljen je projekat i odluka je bila da se forsira Unaj Agire, koji je u međuvremenu postao jedan od najboljih svetskih golmana. Pripreman je teren za španskog top prospekta.

„Kada sam potpisivao ugovor sa Barselonetom jasno mi je predstavljen plan razvoja i uloge. Na početku drugi golman, kasnije prvi. Takav je bio dogovor sa klubom. I već sa 20 godina sam igrao četiri ili pet celih utakmica u Ligi šampiona, što je sjajna stvar. Branio sam i četvrtfinale protiv Olimpijakos, a kao i tri četvrtine protiv Breše u borbi za bronzu. Branio sam i u domaćem prvenstvu, bio na golu u polufinalu i finalu. Nisam mnogo vremena provodio na klupi, oko 40 odsto utakmica sam bio u bazenu, što je za te godine ozbiljna brojka. Dali su mi priliku da pokažem kakav sam golman, koliko vredim. Ali, isto tako Unaj Agire je veliki projekat španske reprezentacije, projektvoano je da bude prvi golman na duže staze posle penzionisanja Danijela Lopesa Pineda. Barseloneta i reprezentacija su imali dogovor, hteli su što pre da ga bace u vatru. Sve to razumem, nije mi predstavljalo nikakav problem. Imali su plan, ideju“, dobro je razumeo Žoao Pedro Fernandes odluku odgovornih u katalonskom klubu i zahvaljujući balkanskim vezama stigao u Beograd:

„Dolazak u Beograd bio je korak napred za mene u odnosu na Barselonetu. Mom dolasku u Srbiju doprineli su Milan Aleksić, Slobodan Soro i Felipe Perone. Međusobno su popričali i predložili mi da dođem i popunim upražnjeno mesto drugog golmana u Novom Beogradu. Dobar tajming za selidbu je bio, sve je ispalo odlično“.

Već tri godine živi u srpskom glavnom gradu, ima državljanstvo i savladao je jezik, pa se oseća kao kod kuće.

„Ne, u Srbiji nikako nisam stranac. Ne osećam se tako. Govorim pet jezika: španski, portugalski, engleski, srpski i katalonski. I imam tri pasoša: brazilski, portugalski i srpski, što je jako dobra stvar, jer svugde mogu da putujem. Sva vrata su mi otvorena. Dobio sam srpski pasoš šest meseci po dolasku, a ta priča je pokrenuta kako bi klub mogao stranca više da dovede. Novi Beograd je imao kontakt i izuzetno brzo sam dobio državljanstvo. Ne znam kako te stvari idu u Srbiji, najbitnije je da se brzo završilo“.

Na prvu se brazilskom čuvaru mreže dopala srpska prestonice, kao i njegovoj porodici.

„Često mi porodica dolazi u posetu. Praktično nema razlike u odnosu na period kada sam bio u Barseloni. Otprilike tri puta godišnje svrate u Beogradu. Za rođendan, kada imaju odmor i za Fajnal-ejt Lige šampiona ili neki drugi finalni turnir. Moji roditelji baš vole Srbiju, rado ovde dođu“.

“U SRBIJI JE ZA MENE VATERPOLO PRESTAO DA BUDE IGRICA ZA DECU”

Žoao Pedro Fernandes (©MN Press)

Nije kao Barselona ili Sao Paulo, dosta se razlikuje, a ni očekivanja i sistem rada u klubovima nije isti. Novi Beograd je veliki projekat, poprilično je uloženo i po dolasku je bio okružen sve samim zvezdama.

„Beograd je potpuno drugačiji od gradova u kojima sam ranije živeo. Po kulturi, jeziku, mentalitetu. Druga dimenzija života i vaterpola. Barselona je stanica za koju me vežu prva ljubav, prvi trofej, tinejdžerske godine, ulazak u seniorski vaterpolo, tamo sam i upisao arhitekturu. A, u Beogradu je već počelo sve da bude ozbiljnije. Imao sam više obaveza, veća su bila očekivanja, veliki je to i projekat. Mnogo i velikih imena poput Duška Pijetlovića, Dušana Mandića, Nikole Jakšića, Gojka Pijetlovića, Angelosa Vlahopulosa, Radomira Drašovića, braće Rašović... Posle toga su došli i Alvaro Granados, Dimitrios Skumpakis. Nije to šala, već ozbiljna priča. Morao sam glavu drugačije da podesim. Nije to igrica za decu“.

Nije mu previše vremena bilo potrebno da se navikne na novu sredinu, oko osnovnih stvari najviše mu je pomogao Slobodan Soro sa kojim je imao dobru saradnju i u reprezentaciji Brazila. Uostalom, on je i kumovao dolasku južnoameričkog vaterpoliste.

„Mnogo mi je značilo što je Slobodan Soro u klubu, to mi je olakšalo da donesem odluku. Njemu verujem 100 odsto. Mislim da je mudar, da mnogo stvari oko vaterpola zna – šta je potrebno da budeš vrhunski igrač. A, on to jeste bio. Učio me je i u reprezentaciji, pomogao mi oko mnogih stvari po dolasku u Beograd. Oko doma, pasoša, ako imam nekih problema, gde da odem kod lekara. Sve je završavao za minut. Posle utakmica mi je govorio šta je bilo dobro, šta ne. Uvek je imao komentar, dosta mi je pomogao kroz karijeru. Zaista sam imao sreću da sarađujem sa vrhunskim golmanima u bazenu i van njega. Slobodan Soro, Danijel Lopes Pinedo, Denis Šefik, Gojko Pijetlović, Aleksandar Šoštar... Stvarno privilegija koju malo ko ima“.

“DA MI JE NEKO REKAO DA ĆU BRANITI U FINALU LIGE ŠAMPIONA – NE BIH MU VEROVAO”

Aleksandar Ivović puca ka golu Brazilca (©MN Press)

Prve sezone bio je rezerva Gojku Pijetloviću do Fajnal-ejta Lige šampiona, a onda se sve promenilo…

„Da mi je neko rekao da ću otići u Novi Beograd i biti prvi golman u finalu Lige šampiona – ne bih mu verovao. I mislim da sam dobro iskoristio priliku. Malo nam je falilo u prvom finalu, baš malo. Oni su preiskusni, znaju da igraju te utakmice. Mi nismo znali da iskoristimo prednost, bilo je i nezgodnih, spornih situacija. Ali, to je sport“, kristalno mu je jasno da je finale moglo da ode na obe strane, das u sitnice odlučivale, kao i u datom trenutku kada je Igor Milanović odlučio da će on braniti na završnom turniru:

„Mnogo toga se izdešavalo tokom sezone, naročito vezano za trenere. Klub je promenio trojicu, a Igor Milanović mi je pružio šansu. Slobodan Soro mi je sve vreme govorio da budem spreman, da dobro radim i šansa se ukazala. Prvo u četvrtfinalu protiv Marselja, a zatim i u polufinalu i finalu. Dva puta sam branio u finalu Lige šampiona, dva puta smo izgubili od Pro Reka, ali to je proces kroz koji klub mora da prođe. Ne treba zaboraviti kakav je to skup zvezda, često je finale Lige šampiona jače od finala Svetskog prvenstva ili Evropskog prvenstva. Pro Reko ima kvalitetniji sastav od bilo koje reprezentacije, usudio bih se da kažem i Novi Beograd”.

Sa Igorom Milanovićem, koji mu je promenio boravak u novobeogradskom klubu, imao je izuzetan odnos i saradnju. Poklopila im se energija.

“Igor je čovek koji dobro oseća energiju koju odašiljaju igrači. Sa nekim je bolji, sa nekim nema tako dobar odnos, alizna da pristupi igračima. Specifičan je, nije običan čovek. Sa njim sa zaista imao jako dobar odnos. Mnogo mi je verovao i govorio da ja treba da dam duš ekipi, da treba da budem ekstra dodatak na taj tim. Bila je i jedna nezgodna situacija između njega i Gojka Pijetlovića posle druge utakmice finala domaćeg prvenstva, ne znam šta se tačno desilo, ali mislim da je to doprinelo tome da ja branim na završnom turniru Lige šampiona. Od srca sam mu zahvalan što mi je pružio šansu, jer mi je u potpunosti promenio karijeru, uticao je na to da budem ono što sam danas”.

Odluku da će na prvom finalnom turniru Lige šampiona braniti u četvrtfinalu protiv Marselja saopštio mu je Slobodan Soro. Ali, uvertiru je napravio Igor Milanović.

“Prišao mi je kako sam on zna da priđe igračima i upitao me: “Da li si spreman?” Tada mi je rekao i da moram da budem spreman, da moje vreme dolazi vrlo brzo. Pred sam turnir smo imali nekoliko sparinga sa Barselonetom, branio sam gotovo sve vreme i osećao sam da ću braniti. Gojko je možda dobio jednu četvrtinu tokom tih pripremnih utakmica. A, tri dana pred turnir Lige šampiona pozvao me je Soro i rekao: ‘Žoao, odlučeno je. Ti ćeš braniti. Prvo četvrtfinale, pa dalje kako bude’. Bilo mi je drago što to čujem, ali i pre nego što me je nazvao znao sam da će tako biti”.

“DRUGE SEZONE U NOVOM BEOGRADU ATMOSFERA NIJE BILA TAKO DOBRA, BILA JE I SITUACIJA SA MANDIĆEM”

Dušan Mandić (©MN Press)

Dva trofeja je prve godine podigao, dva finala izgubio. Kada sve sabere i oduzme – nema razloga da bude nezadovoljan.

“Mislim da nam te prve sezone zbog nekoliko promena trenera jeste nedostajalo stabilnosti, a to mnogo utiče na igrače. Uprava je imala razlog da menja, na nas promene jesu uticale, jer nije lako kada dođe drugi trener, međutim, naše je bilo samo da dolazimo na bazen, treniramo i igramo. Kup je bio katastrofa, ali generalno mislim da to nije bila loša sezona, jer smo osvojili titulu u Srbiji, bili prvaci u regionalnoj ligi i igrali finale Lige šampiona. Nije to mala stvar”.

Igor Milanović je otišao po završetku sezone, kormilo je preuzeo Živko Gocić i odlučio da brazilskog golmanu pruži šansu. Bio je “jedinica”, a Radoslavu Filipoviću namenjena je uloga rezerviste. Titula je odbranjena, ali je Novi Beograd ostao bez trofeja u Jadranskoj ligi, izgubio je u finalu Kupa Srbije i Lige šampiona i čitave godine bilo je turbulencija. Atmosfera ni nalik prošlogodišnjoj.

“Prve sezone su bili jedni problem – promene trenera. Druge su bili drugačiji. Svaka godina vuče nešto svoje. Trener je bio isti, ali atmosfera nije bila tako dobra kao prve sezone. Bila je i situacija sa Mandićem… Čak ne bih znao ni da objasnim šta to tačno nije bio dobro, ali većina nas imala je loš osećaj”, priznaje da štošta nije štimalo, ali i da je ekipi nedostajao Dušan Mandić kako bi mogla da se nosi sa Pro Rekom u velikom finalu:

“Bez ikakve dileme falio nam je Mandić na drugom Fajnal-ejtu Lige šampiona, falio nam je levoruki šuter. Pogotovo u finalu. Pro Reko ima dvojicu sjajnih levorukih, Gergo Zalanki je imao fantastičnu sezonu, a nama je Dušan nedostajao. Utiče to na ekipu, odrazi se u tako velikoj utakmici”.

Upravo je sa levorukim bombarderom iz Boke Kotorske, Viktorom i Strahinjom Rašovićem, te Angelosom Vlahopulosom izgradio najbolji odnos.

“Generalno sam se dobro slagao sa momcima u klubu, ali nekako drugačija je bila ta konekcija sa braćom Rašović i Dušanom Mandićem. Dobro smo se razumeli u bazenu, a sa Angelosom Vlahopulosom sam i ovako dosta vremena provodio”.

“ZA PARTIZAN SAM ZNAO I DOK SAM BIO U BRAZILU, ALI NE I KAKO STVARI IZGLEDAJU UNUTAR OVE INSTITUCIJE”

Žoao Pedro Fernandes (©Instagram Joaovp13)

Posle dve godine provedene u novobeogradskom klubu došlo je vreme za razlaz. Da neće biti deo ekipe za narednu sezonu saopšteno mu je kada su najbolji na kontinentu formirali sastave, nije mogao da pronađe tim iz Lige šampiona gde bi bio zadovoljan ulogom, pa je odlučio da je najbolje da ostane u Srbiji. Stavio je paraf na ugovor sa Partizanom.

“Saopšteno mi je da više neću biti deo kluba, ali tek krajem juna ili jula. Tada su svi transferi već bili završeni, nisam ni imao previuše opcija. Partizan je bio dobra iz razloga što ostajem u Beogradu još godinu dana, tako das am to odabrao kako bih sredio misli i malo ohladio glavu. Jeste to niži nivo u odnosu na Novi Beograd, ali je veliki klub. I sada iz ove perspektive mogu samo da kažem da ljudi ne razumeju koliko je potrebno da radiš i budeš kvalitetan da bi bio na vrhunskom nivou i igrao Ligu šampiona. U Partizanu misle da su blizu, ali realnost je takva da nije blizu. Ambicije jesu velike, ali to su samo ambicije. Raditi neke stvari i pričati nije isto”.

Sedam evropskih kruna i trofejna sala koja podseća na dostignuća u prošlosti su tu, ali stanje u Partizanu daleko je od dobrog. Ne može da ponudi igračima elementarne uslove. Bazen na Banjici je zatvoren, ekipa se konstantno seli i trenira u različitim terminima. Često i prekasnim.

“Koliko je Partizan daleko od vrhunskog nivoa videlo se i kroz utakmice sa Novim Beogradom. Osim toga i organizacije, to se vidi i kroz to koliko se igrači trude, koliko su usmereni na vaterpolo, koliko misle o treninzima, kako žive… To su bitne stvari. Nije dovoljno samo otići na trening, nego i živeti za vaterpolo”, prošlost Partizana je slavna, ali od nje ne može da se živi:

“Znao sam sve o Partizanovoj veličini i kada sam bio u Brazilu. Znaju i na kraju sveta. Ko prati vaterpolo mora da zna ko su Partizan, Zvezda, Jug… Ali, ono što nisam znao kako stvari izgledaju unutar ove institucije. Klub je u lošem stanju, nažalost. Ljudi ovde žive u prošlosti. Tih sedam evropskih titular su lepa stvar, ali to je istorija. To se ostavlja po strani, to je prošlost, od toga se ne živi”.

“OD PROŠLOSTI SE NE ŽIVI, A SADAŠNJOST JE TAKVA DA KLUB NEMA NOVAC I BAZEN SA TOPLOM VODOM”

Vaterpolisti Novog Beograda i Partizana (©VSS)

Zakulisne radnje Žoaa Pedra Fernandesa ne zanimaju, niti stvari koje sa strane, ako ih ima, utiču na klub. Njegovo je da trenira i brani, a na klupskim rukovodiocima da obezbede uslove i novac. Tako bi trebalo da bude, ali…

“Partizan je veliki klub. Ali, šta sa tim sada? Šta igrači imaju od toga danas? Danas smo peti u ligi, nemamo gde da treniramo, nemamo toplu vodu u bazenu… Ne može hrana da dolazi hladna. Ne znam šta se dešava u ‘bekstejdžu’, ne zalazim u politiku, ali znam šta živim svaki dan. A, to je da mi nemamo bazen za treninge i da nema para. To su minimalne stvari koje igrači moraju da imaju kako bi motivisani dolazili na treninge”.

Partizan nije dobio nijedan meč protiv direktnih konkurenata za visok plasman. Ostao je bez trofeja u Kupu Srbije, ispao iz Kupa Evrope. Nikako ne može da bude zadovoljan Brazilac dosadašnjim rezultatima. Ipak, nada se da će se nešto promeniti posle tromesečne pauze i dva velika reprezentativna takmičenja.

“Prvi deo sezone bio je loš, kako drugačije da ga nazovem? U Evropi nismo prošli dalje zbog kombinacija i rezultata, ali u sportu nikada sebi ne smeš da dopustiš da zavisiš od drugih. Ako si dopustio, nije dobro, neće ispasti dobro. Nijednom nismo dobili Šabac, koji nam je direktan protivnik. Nismo odigrali nijedan egal meč sa Novim Beogradom. I mislim da tim uopšte nije bio u dobroj formi u prvom delu sezone. Videćemo, ima još mnogo da se igra. Nikad se ne zna šta će biti na kraju, ali trenutno nisam zadovoljan”.

Poznat je momak iz Sao Paula kao veliki radnik, kao neko ko voli da trenira, što nije veliki slučaj sa mnogim igračima. Neprijatno je bio iznenađen kada je došlo do toga da se glasa hoće li biti treninga. Profesionalnom klubu tako nešto ne priliči.

“Ne znam kako je bilo pre, treninzi jesu jaki, ali mi se u globalu ne sviđa kako mladi igrači rade. Neki treniraju kako treba, ali ima i mnogo onih koji se ne trude dovoljno, koji ne daju sve od sebe ili nisu dovoljno fokusirani i motivisani. Ili nemaju velike ciljeve ili mentalnu snagu. Pojedine stvari koje vidim mi se ne sviđaju. Samo jedna od njih je to organizovano glasanje oko toga hoćemo li ili nećemo imati trening u večernjem terninu. Kada već nemamo bazen i ne možemo normalno da treniramo, svaki trenutak moramo da iskoristimo. A, opet postoje glasanje i negodovanje oko treninga. Mislim da to nije ni trebalo da bude organizovano, da tome nema mesta”.

“BRAZIL JE NEKADA MOGAO DA DOBIJE SRBIJU I HRVATSKU, DANAS SE RADUJEMO AKO POBEDIMO KAZAHSTAN”

Slobodan Soro u kapici Brazila (©Reuters)

Nije sjajno u Partizanu, još gore je stanje u brazilskom vaterpolu.

“Tužna je situacija u Brazilu oko vaterpola. Nije da nema dobrih igrača, nije da nema ljudi koji treniraju vaterpolo i koje taj sport zanima, imamo i klubove i bazene, ali očigledno se neke stvari ne rade dobro. Ne pratim mnogo u poslednje vreme, ali mi se ne sviđa kako Brazil igra i kakve rezultate ima. Baš mi je žao. Brazil je imao sve da bude poput Amerike ili Francuske. Da bude srednji nivo kao te dve reprezentacije ili kao Gruzija”, kaže Žoao Pedro Fernandes i vrti film nazad do Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru:

“Nije zadržan nivo sa Olimpijskih igara iz Rija, nije napravljen pomak. Naprotiv, više nema zvezda kao što su Felipe Perone ili Josip Vrlić, nema velikih pobeda protiv Srbije ili Hrvatske. Tada su za Brazil timovi poput Australije, Amerike ili Japana bili ništa. Dobijali smo ih kao od šale, da ne govorim o Holandiji, Rumuniji… Sada ako pobedimo Kazahstan to je veliki rezultat. Šta reći kada se plasiraš na Svetsko prvenstvo i ne odeš. Kazali su da nemaju novca, a ja mislim da to nije istina. Mislim da je to laž. Ne znam tačno koji su razlozi”.

Zbopg celokupne situacije u Brazilu, činjenice da ima srpski pasoš i zna jezik, rado bi prihvatio poziv Uroša Stevanovića – ukoliko bi došao – i branio za Srbiju narednih godina.

“Do 20. godine sam branio za Brazil, učestvovao na mnogim prvenstvima. Ako se ne varam u mlađim kategorijama imam pet zlatnih i jednu srebrnu medalju. Sa seniorskom reprezentacijom sam igrao na Svetskom prvenstvu u Gvandžuu, kvalifikacije za Olimpijske igre i još nekoliko takmičenja. Dobio sam u međuvrmenu srpski pasoš i spreman sam da pričekam. Zbog pravila FINA moram da čekam tri godine, ali ako bih dobio priliku da branim za Srbiju – prihvatio bih ju je. U Brazil uvek mogu da se vratim, bio bih prvi golman. Ali, čekaću priliku da uđem u srpsku reprezentaciju. Ipak, to ne zavisi samo od mene, nego i od selektora i kako se pokažem u narednom periodu”.

“NAVIJAM ZA SAO PAULO I PARTIZAN, ŽAO MI JE ŠTO GROBARI NE DOLAZE NA VATERPOLO KAO NA KOŠARKU”

Grobari na Banjici (©MN Press)

Dok najbolji evropski vaterpolisti budu na pripremama za Evropsko prvenstvo i kasnije se budu borili za medalju na šampionatu, Žoao Pedro Fernandes će trenirati, posvetiti se obavezama na fakultetu, ali i ići na košarkaške utakmice Partizana.

“Dolazim u Arenu, kako ne? To je sada moj klub. Navijam za Partizan, to je moja porodica. Sjajna je atmosfera, ekipa igra fantastično i niko ne vodi tim kao Željko Obradović. Niko! Svima savetujem da dođu na košarkaške utakmice Partizana. Žao mi je što takva atmosfera nije i na našim vaterpolo utakmica, žao mi je što nema Grobara, jer gledao sam snimke od ranije i video kako je sve to nekada izgledalo. Malo je vaterpolo klubova koji mogu da imaju takvu podršku, samo što je mi sada, nažalost, nemamo. I zbog toga mi je krivo”.

Privlače ga dobra košarka i atmosfera, proradi južnoamerički gen. Protiv toga ne može. Više nije navijač samo Sao Paula.

“U Srbiji za Partizan, u Brazilu za Sao Paulo, koji je nekada imao odlične rezultate, ali sada i ne baš. Ima sličnosti između Srbije i Brazila, vi ste kao narod izuzetno temperamentni. Čak između vas i Hrvatske ima više tenzije, nego između Brazila i Argentine. To je kod nas vezano samo za sport”.

Pred praznike i odlazak na odmor u Budimpeštu dobio je poziv iz brazilske ambasade u Beogradu i proveo malo vremena sa sunarodnicima koji igraju za večite rivale.

“Video sam se sa momcima iz Brazila koji su sportisti i igraju u Beogradu. Bili smo u ambasadi na ručku Bruno Kaboklo, Mateus Saldanja i Jago Mateus dos Santos”, završio je Žoao Pedro Fernandes razgovor za Mozzart Sport.