Dušanovo carstvo
Vreme čitanja: 3min | pon. 12.08.24. | 15:53
Gde god su se Olimpijske igre održavale, bila je to Mandićeva teritorija, a u Los Anđelesu bi mogao da postane najuspešniji vaterpolista svih vremena
Za vijek i vjekova ostaće zapisano da su kapiten Nikola Jakšić, Sava Ranđelović i Dušan Mandić prvi Srbi sa tri olimpijska zlata, stoje u istoj ravni, iznad svih srpskih sportista, a Bokelj se pomalo izdvaja, štrči.
Olimpijske igre su Dušanovo carstvo. To je Mandićeva teritorija, na njoj se snalazi kao riba u vodi. Gde god da su se održavale. London, Rio de Žaneiro, Tokio, Pariz – četiri učešća i četiri medalje. Tri zlatne i jedna bronzana. I ukoliko se pojavi i u Los Anđelesu kroz četiri godine, mogao bi da postane najuspešniji vaterpolista svih vremena.
Izabrane vesti
U sportskom smislu Olimpijske igre su vrh vrhova, nema dalje. To su najviše visine koje mogu da se dosegnu. Kampuje levoruki bombarder na vaterpolo Olimpu već osam godina, još četiri će sigurno biti tamo, a onda može da napravi nešto za sva vremena.
Četiri medalje sa Olimpijskih igara imaju i Andrija Prlainović, Duško Pijetlović i Filip Filipović, gledajući striktno njihovu kvalitativnu vrednost, ne kvantitativnu, već je ispred njih, a u Los Anđelesu bi mogao da postane tek drugi vaterpolista koji je osvojio pet olimpijskih odličja.
Dežo Đarmati je u rasponu od 1948. do 1964. svaki put bio na pobedničkom postolju i bilans mu je: tri zlata, jedno srebro i jedna bronza. Najsjajnijim odličjima nije se kitio u triput nizu kao Dušan Mandić. Bokelj će imati priliku da na petim Olimpijskim igrama uzme petu medalju, četvrtu zlatnu. Nezapamćeno dostignuće u vaterpolu.
Ni ovo što je do sada učinio nije mogao ni da nasluti.
“Treće zlato i četvrta olimpijska medalja, nisam ni sanjao, šta reći, neverovatno… Dokazao sam ranije šta sam i ponovio, zatvorena je priča. Dokazivaću se radi sebe, drugi me ne dotiču”, poručio je Dušan Mandić.
Pojavio se pre 12 godina na Olimpijskim igrama kao dete, doprineo osvajanju bronze protiv Crne Gore i potom postao jedan od najvećih sportista koje je Srbija imala. Impresivno finale u Rio de Žaneiru, još važnija uloga u Tokiju i Pariz za dugo sećanje. Ne samo Grad svetlosti, nego čitava sezona.
Sklopio je pakt sa Ferencvarošem prošlog leta i početkom septembra podigao trofej Kupa Mađarske. Uvećao je riznicu osvajanjem titule sa klubom iz Budimpešte, da bi mu početkom juna na Malti doneo drugu Ligu šampiona. Dao je šest golova Novom Beogradu u polufinalu, četiri Pro Reku u finalu, i uloga Bokelja u poslednjem napadu bila je krucijalna. Blokirao je šut Frančeska Kondemija, ugasio mu svetlo i pun samopouzdanja i elana došao na reprezentativno okupljanje.
Stigao je u Pariz kao najkorisniji igrač Lige šampiona, obeležio je završni turnir, ali i Olimpijske igre. Statistika je neumoljiva i da se dodeljuje MVP nagrada, sasvim moguće da bi završila u surovoj levici.
Jedno individualno priznanje je ipak tu: Dušan Mandić je sa 26 golova najbolji strelac tek završenih Olimpijskih igara. Bezmalo svaki drugi šut pretočio je u pogodak. Peterce je realizovao bez greške (6/6), kontre takođe (1/1), čak devet puta pesnica je bila čvrsto stisnuta posle njegovog dizanja iz vode nakon faula.
Ni postavljena odbrana i igra ‘šest na šest’ nisu mu bili nikakva prepreka, tada je od svih srpskih igrača bio najnemilosrdniji. Asistencije, blokovi, ukradene lopte – svega je bilo. Olimpijske igre u Parizu su možda i najzreliji turnir koji je Dušan Mandić odigrao, na stranu što u polufinalu nije zatresao mrežu Amerikanaca i što protiv Hrvata u finalu nije bio produktivan kao u Rio de Žaneiru. Bio je to deo protivničke taktike, zahvaljujući kojoj su drugi imali više prostora da donesu prave odluke. Pratili su ga gde god krene. Možda bi za njim pošli i iz bazena...
Zbog svega toga još jednom: Olimpijske igre su Dušanovo carstvo. Obeležio ih je u Parizu, obeležila ih je slika šestorice američkih vaterpolista sa visoko podignutim rukama kako pokušavaju da blokiraju levorukog bombardera, kao što su nekada Dijega Armanda Maradonu.