INTERVJU – Petar Nenadić: Boli koliko su reprezentativci nezaštićeni, eh da je Srbiju ranije preuzeo neko kao Toni

(Od izvaštača Mozzart Sporta iz Pariza)

Kada vas u 37. godini života Pari Sen Žermen, klub koji konstantno neguje najviše moguće ambicije u Evropi, pozove da uskočite umesto Nikole Karabatića, ne treba posebno naglašavati vaše rukometno iskustvo, znanje i lucidnost. Virtuoz je Petar Nenadić bio sa loptom u rukama otkako se sa nepunih 17 godina pojavio u prvom timu Crvene Zvezde. Neočekivana titula već na startu seniorske karijere najavila je u kakvog će igrača momak iz beogradskog naselja Braće Jerković stasati, a naredne sezone u crveno-belom dresu predstavljale su katapult ka evropskim visinama.

Individualne je dosegao 2019. proglašenjem za najboljeg igrača Evrope, a onaj najvažniji timski pehar mogao bi konačno da se nađe u Nenadićevim rukama nakon ovogodišnjeg fajnal fora EHF lige šampiona zakazanog za 17. i 18. jun. Šlagvort je dao osvajanjem titule državnog prvaka sa Parižanima u čije se redove preselio 1. marta. Prethodno se na ne baš prijateljski način rastao sa dugogodišnjim klubom Vespremom.

Pre dve i po godine, takođe u razgovoru za Mozzart Sport, rekao je kako bi voleo da završi karijeru u mađarskom velikanu, ali u životu se stvari ne odvijaju uvek onako kako ste zamislili. Petar je po odlasku iz Vesprema osvojio titulu u Parizu i za razliku od bivšeg kluba, igraće završnicu Lige šampiona.

“Imam u Vespremu mnogo prijatelja sa kojima sam proveo pet divnih godina. Imali smo i dobre i loše trenutke. Trudim se da se sećam samo dobrih. Zaslužuju titulu jer mislim da su bolja ekipa od Segedina. Što se tiče Lige šampiona igrali su sa Kjelceom, bila je 50-50 utakmica, ali ispali su. Nisam se ja sa Vespremom rastao u lošim odnosima, ja sam se samo sa jednim čovekom rastao u lošim odnosima. Ali i dalje je to veliki klub, klub koji zaslužuje da osvoji Ligu šampiona, klub u kojem rukometaši uživaju igrajući. Od kompletne organizacije kluba, preko navijača, do arene i svega što ti pruža država Mađarska koja je neverovatna. Meni je dete četiri godine išlo u školu u Mađarskoj, u Budimpešti koja je predivan grad. Ne gledam na taj način da sam ja ovde (na fajnal foru), a oni tamo. Dan danas sam u kontaktu sa prijateljima koji su mi tamo ostali. Jedino mi je žao što nisam uspeo da se oprostim na pravi način od ljudi u klubu i navijača koji su me podržavali. Ali to je život. Kada bi znao gde ćeš pasti, seo bi”, počeo je Nenadić razgovor za Mozzart Sport.

Vesprem je prošlost, Pariz sadašnjost. Uz sijaset individualni priznanja, EHF Kup, dva IHF Super Globa, u Gradu svetslosti došao si do treće titule državnog prvaka. Da li je neka upečatljivija od drugih?

“Svaka je posebna na svoj način, ne bih mogao da izdvojim. Sa Zvezdom je bio početak karijere, ta sezona je bila potpuna ludnica u drugom delu. Imao sam 17 na 18 godina. Maltene smo bili kandidati za ispadanje iz lige, a onda je došao pokojni Vuk Roganović na mesto trenera. Nekako smo ušli u plej-of i na kraju osvojili titulu. Klinci smo bili. To je bila odskočna daska u mojoj karijeri. Posle je bila titula u Mađarskoj sa Vespremom. Turbulentna sezona te godine i smena trenera, silni porazi... A sada ovde u Parizu, nekako se sve odigralo na brzinu.“

Petar Nenadić: « copyrights : PSG Handball »

Zvanično si član Pari Sen Žermena postao početkom marta. Možeš li da se osvrneš na tri meseca provedena u pariskom klubu?

“Mislim da će mi biti potrebno vreme da slegnem sve utiske. Nije lako bilo po dolasku u Pari Sen Žermen. Nije lako jer dolaziš u novu državu, novi klub, upoznaješ nove saigrače. Dolaziš u jeku sezone kada se sve lomi, odlučuje se titula, odlazak na fajnal for. Svakom igraču je potreban određeni period adaptacije, mada ovaj sistem rukometa koji se igra u Parizu ja sam godinama igrao u Vespremu i pre toga u Visli. Brzo sam shvatio neke stvari. Imao sam sreću da sam dobio veliko poverenje trenera i kluba. Na kraju smo osvojili titulu, kup smo izgubili, ali smo se kvalifikovali u završnicu Lige šampiona. To se očekivalo od Pariza. Pariz je kao prvi u grupi udario na Kil u četvrtfinalu. Očekivano teška utakmica u kojoj smo bili bolji i sada se spremamo za fajnal for.“

(1,45) Flensburg (8,50) Rajn Nekar Leven (3,40)

Došao si u Pariz kao veliko ime evropskog rukometa. Kako si “kliknuo” sa saigračima?

“Svlačionica me je odlično prihvatila. Bilo je obostrano. Sve se vrlo brzo ukomponovalo. Van terena je to vrlo malo druženja sa saigračima. Grad je veliki, svi žive na različitim stranama, svi su sa porodicama. Sa te strane je nezgodan taj socijalni život. Ali na terenu lako klikneš sa dobrim igračima, to nikada nije bilo sporno.“

Nedelju dana ostalo vam je do fajnal fora. Tvoj saigrač Eloim Prandi je povredio šaku, što potencijalno otvara i veću ulogu i veću minutažu za tebe u polufinalu i eventualnom finalnom susret. On je levi bek, a ti si tokom karijere pokrivao više bekovskih pozicija.

“Prandi jeste povredio šaku, ali mi i dalje ne znamo koliko će biti spreman. Ja igram sve”, kroz osmeh je rekao Nenadić te nastavio: “Iskustvo mi govori da je sve moguće kada dođeš na fajnal for. Favorita apsolutno nema, nebitno je u kakvoj si formi. Mi smo okončali sezonu u Francuskoj, imamo nekih desetak dana bez utakmica. Isto tako i Barsa, Kjelce i Magdeburg. Svi će pod znacima navoda doći sveži. U rukometu niti ko štiti igrače, niti razmišlja o njima za razliku od nekih drugih sportova. Ali ipak ćemo imati vremena da se regenerišemo i odmorimo. A na fajnal foru svaki igrač ti mnogo znači. Bez obzira što se igraju dve utakmice u 24 sata. Kako ti je zapisano, tako će biti. Nevažna je forma, niti šta si uradio tokom sezone. Važno je kako si došao i kako te posluži sreća. Prandi je za sada povređen, nadamo se da će moći da igra jer je ovde godinama i važan je igrač. Ne znam šta će biti, ali znam da nikada nisam bežao niti ću ikada bežati od odgovornosti. Nemam taj problem.“

Petar Nenadić u duelu sa igračima Kila: « copyrights : PSG Handball »

Ponovo će rival biti Kjelce. Sećamo se fajnal fora iz sezone 2018/19, tvog prvog sa Vespremom. Ušao si sa klupe i srušio Poljake sa 11 golova. Da li je to tim koji te inspiriše?

“To Kjelce me progoni. Prošle godine sam ispao u polufinalu od njih. Nisam razmišljao o tome, jer mi je to nekako davno bilo. Ima četiri, pet godina od tada. Vrlo je specifično kada dođeš na fajnal for. Ko nije bio ne može to da razume. Tu se stvari okreću iz minuta u minut. Sve utakmice su neizvesne. Na fajnal foru su po dva najbolja tima iz A i B grupe. Dakle, zasluženo najbolji timovi se bore za trofej. Ne mogu da dam nikakav sud. Kjelce je ozbiljna ekipa sa ozbiljnim trenerom Talantom (Dujšebajevim prim. aut.). Godinama igraju zajedno i neguju promenljiv sistem. Neverovatno su nepredvidivi. Mi smo u dobrom ritmu i formi. Čitajući novine niko ne vidi Pariz daleko. Na početku sezone malo ko je smatrao da mogu da naprave visok domet. To nekada ume da bude jako opasno. Trenutna ekipa Pariza je iskusna, željna trofeja i može svakome da pomrsi račune. Razlika između Pariza i Vesprema je u tome što Pariz čitave godine igra jake utakmice i u Ligi šampiona i u domaćem prvenstvu. U Vespremu ti cele sezone čekaš fajnal for i taj duel sa Segedinom i to je to. U Parizu si konstantno igraš u teškom ritmom.”

Pitanje koje te mnogi novinari pitaju, pa ni Mozzar Sport neće biti izuzetak. Da li je vreme da porodica Nenadić dobije drugog osvajača LŠ?

“Ova sezona mi je bila toliko turbulentna da ni u jednom trenutku nisam razmišljao o tome. Ranije me je to opterećivalo. Em što sam ga sam sebi nabijao pritisak, em što su drugi ljudi stalno to pominjali jer su znali koliko želim. Ništa zlonamerno. Ove godine i kada sam dolazio u Pariz, rekao sam svojoj najvećoj podršci i kritičaru, svom ocu - Samo me pusti da uživam u rukometu, pa neka bude kako bude”

Ugovor sa PSŽ ti ističe krajem ove sezone. Kakavi su planovi za budućnost?

“Sigurno ne ostajem u Parizu, nismo uspeli da se dogovorimo. Za dalje ćemo videti posle fajnal fora. Nemam konkretne planove. Ponuda ima, ali potrebno mi je malo vremena za odmor. Ideja imam, ali ništa još nisam presekao. Ali ono što me zanima jeste klub koji igra Ligu šampiona, klub sa ambicijama u Evropi.”

Kako se osećaš fizički, koliko si još sposoban da igraš na najvišem nivou?

“Fizički se osećam dobro… Uf, Teško pitanje. Nemam povrede. Nezgodno je kada ustaneš ujutru, a ništa te ne boli. To je problem”, ponovo smeh, pa nastavak priče: “Fizički sam dobro, ali mentalno sam iscrpljen. Već sam u zrelim igračkim godinama. Skoro mi je prosleđena neka fotografija koja me je podsetila da sam još davne 2004. igrao Ligu šampiona sa Zvezdom. To je 20 godina. Mi sportisti često počnemo sami sebe da pocenjujemo i zaboravimo koliko vredimo. Dan danas kažem, malo je igrača moje generacije, pa i mlađih koji su na nivou kao što sam ja. Ne bih da zvučim prepotentno, ali tako je. Ne mislim samo na Srbiju, već i na druge zemlje. Mentalno je teško izdržati u ovom ritmu… Igrati godinama, pa i decenijama EHF Ligu šampiona i EHF kup i sva živa takmičenja. Pakovati se, biti van kuće po sedam, deset dana. Ljudi misle da je lako, ali verujte da nije. Nije lako izdržati ni poraze, dobijene utakmice, putovanja, pa nove utakmice, povrede… Nezgodno je to. Ljudi to ne mogu da shvate. Ponavljam, fizički sam dobro, ali hajde da pustimo da prođe ovaj fajnal for, pa ću videti. Sigurno ću igrati još godinu, dve. Osećam da mogu još toga da dam.”

Petar Nenadić: « copyrights : PSG Handball »

Saradnja sa španskim trenerima je nešto što se iznova i iznova ponavlja u tvojoj karijeri. Trenutno radiš sa nekadašnjim Vardarovim čudotvorcem Raulom Gonzalesom. Kako ocenjuješ dosadašnju saradnju sa njim?

“On je totalno drugačiji od svih sa kojima sam do sada sarađivao. Šokiran sam znanjem koje poseduje, načinom na koji vidi sitnice, kakavim taktičkim i igračkim detaljima pridaje značaj. To do sada nisam viđao u karijeri. Ima mirnoću, ali i veliki autoritet nad ekipom. Zasniva ga iskuljučivo na znanju. Kod njega nema vike, dreke, teorija zavere. Znanje mu je nenormalno veliko. ‘Ubija’ sa video analizama koje su izuzetno duge. Nekada se maltene ne oznojiš na treningu, ne bude fizički naporno, ali analize umeju da budu mentalno vrlo zahtevne za praćenje. Trenerski perfekcionista. Pošto sam ja opsednut i fudbalom i košarkom, rekao bih da me asocira na Pepa Gvardiolu.“

Osim Raula, radio si sa Manolom Kadenasom u Barseloni, Davidom Davisom u Vespremu, Tonijem Đeronom u Srbiji, iako si pod njegovom dirigentskom palicom odigrao samo jednu utakmicu. Šta je španskim trenerima slično, a po čemu se razlikuju?

“David je došao u Vesprem kao ruki trener, trener početnik. To mu je bio prvi ozbiljan tim koji je vodio. Iz ove perspektive kada poredim Raula i njega, jasna je razlika u godinama, iskustvu, načinu treninga, radu sa ozbiljnim igračima. Nije lako trenirati 13, 14, 15 ozbiljnih igrača, nezgodnih karaktera. Manolo je potpuno drugi tip. Da mi dete igra rukomet poslao bih ga direktno kod njega. On je neverovatan trener za mlade igrače. Toni je sličan Raulu i to je sigurno jedan od najboljih poteza Srbije. Imam divan odnos sa njim. Bio mi je pomoćni trener dok sam svojevremeno igrao u Barseloni. Zimus smo bili i na večeri zajedno. Žalim što neko kao Toni nije bio posle Beograda (EP 2012), što reprezentacija Srbije nije imala na kormilu nekoga kao Toni jer je bilo pregršt dobrih, neiskorišćenih igrača u reprezentaciji. Učinak reprezentacije u poslednjoj deceniji bi bio daleko veći uz pravog selektora. U to sam 100% siguran. Nenormalan broj preozbiljnih igrača je prošao kroz reprezentaciju”, rekao je Nenadić pa se ponovo vratio na Špance u globalu: “Na kraju se svodi da su svi dobri taktičari, da mnogo znaju o rukometu, ali što bi rekao jedan moj bivši trener, možda i jedini kojeg cenim sa Balkana, Velimir Petković ‘Kada dođe utakmica, nema više ni knjige, ni treninga. Tu moraš da budeš faca’. Svi se razlikuju, ali svakog od bivših španskih trenera poštujem.

(3,40) Lemgo (8,50) Fukse Berlin (1,45)

Klupski rukomet uprkos činjenici da krajem meseca puniš 37. godina i dalje igraš na vrhunskom nivou, reprezentativnom si rekao zbogom prošle godine. Tada nisi pričao o konkretnim razlozima, ali sigurno da ih je bilo?

“Odluka da ne igram više za reprezentaciju bila je prava. Koliko god da sam imao želju da nastavim, odbile su me neke stvari u Srbiji. To je bila moja odluka doneta u razgovoru sa porodicom. Sve što sam prošao, što je moja porodica trpela… Neverovatne stvari sam doživeo sa reprezentacijom Srbije. Poruke, pretnje, ali mediji su najviše uticali na to. Ni danas, ne samo u rukometu, već u svim sportovima ne podržavaju dovoljno igrače koji igraju za reprezentaciju. Nevažno da li se zove Petar, Jokić, Žika, Mika… Svako ko je došao tu, 100% sam siguran i znam iz iskustva, nije došao da partija, da izlazi već je tu zato što voli. Došao je da pruži koliko može. Pitanje je koliko igrač dođe fizički i mentalno spreman. Sigurno je da on ne dolazi bez motiva u reprezentaciju, tek da bi bio viđen. Moje mišljenje je da svaki reprezentativac bilo kog sporta treba dobro da se zaštiti sa svih strana. Sigurno ne dolazi radi lične promocije. Sezona iz koje se izlazi je nenormalno teško i igrači su nenormalno napunjeni stresom. A onda imaš dodatni stres u vidu odgovornosti prema tom dresu, prema državi, ljudima koji te gledaju. Smatram da treba podržavati, kakav god da je rezultat… Danas si prvi, sutra sedmi, ali treba podržavati svakog igrača koji igra za reprezentaciju. Bio on najbolji ili najgori. Da se krene od medija, pa nadalje. To je nešto što me boli.”

Petar Nenadić u dresu reprezentacije Srbije (AFP)

Srbija je na minulom Svetskom prvenstvu napravila iskorak. Prvi put od 2012. godine i Evropskog prvenstva u Beogradu kada ste osvojili srebrnu medalju, Orlovi su imali više pobeda nego poraza na velikom takmičenju. Izgubila je samo mečeve od objektivno kvalitetnijih reprezentacija Nemačke i Norveške. Kakav je tvoj utisak o nastupu reprezentacije na planetarnoj smotri?

“Srbija je na dobrom putu. Ima dobru reprezentaciju i stvorena je dobra atmosfera u timu. Toni je napravio hijerarhiju i posložio kockice. Igrači mu veruju što je jako važno. Možda nedostaje samo malo širi roster. Siguran sam da bi u tom slučaju bili reprezentacija koja bi mogla da iznenadi, da dođe do nekog polufinala, ali mislim da je potrebno više posvećivanja radu sa mlađim kategorijama iako su bili treći na juniorskom prvenstvu. Tu je Stefan Dodić, Kos… Ima tu nekoliko klinaca koji tek treba da nadođu, kojima treba dati šansu. Siguran sam da će ima Toni dati prostora. To davanje prostora mlađima je jedan od glavnih razloga zbog kojih sam ja odučio da se povučem iz reprezentacije. Da igram 15, 20 minuta, ili jednu celu utakmicu, pa drugu 15 minuta, da gušim pritom nekog klinca… Znam kako je meni bilo, kako su mene gušili, šta su uradili mojoj generaciji, kako su nas ugasili. Nisam hteo da se to ponovi. Treba mnogo više i mnogo kvalitetnije da se radi sa mlađim igračima. Savez ne treba da se krije iza kvalifikacija, iza toga što su se muškarci i žene plasirali na velika takmičenja”, objasnio je Nenadić, pa usput spomenuo kako to radi Španija, jedna od najvećih sportskih i rukometnih nacija na planeti.

“Trebalo bi da uče na primeru Odbojkaškog saveza, saveza koji je izuzetno posvećen mlađim kategorijama. Toni treba da ima odrešene ruke za saradnju sa svim trenerima mlađih kategorija. Španija koja ima ne znam koliko miliona stanovnika, slektor Španije je u četiri godine napravio selekciju od 900 klinaca. Kroz četiri godine ju je srezao na 14 klinaca, od toga sada ima petoricu u seniorskoj reprezentaciji. To je sistem kojem treba težiti. Ne može to ništa preko noći. Mene nervira što ljudi koji rade u savezu ne žive za rukomet, već žive od rukometa. To je ono što najviše boli. Ali reprezentacija ima veliki potencijal i treba je podržavati. Treba podržavati neke nove klince, a mislim da će Toni to uraditi. Tonija treba zaštititi u svakom smislu, nezavisno od uspeha ili neuspeha, jer čovek ima neverovatnu viziju.”

INTERVJU – Toni Đerona: Voleo bih da ostanem selektor Srbije, Olimpijske igre su glavni cilj, Partizan me kontaktirao

Šta očekuješ od Srbije na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj gde je u grupi sa Mađarskom, Islandom i Crnom Gorom?

“To je grupa smrti. Videćemo koliko će igrača biti povređeno, u kakavom stanju će ko doći. Ko živ, ko mrtav do tada. Prvenstvo se igra tek za šest meseci i nije realno ništa govoriti o tome.”

Jedna od vesti godine u srpskom sportu, a u rukometu svakako jeste titula Vojvodine u EHF Kupu. Možeš li malo da nam približiš koliki je to uspeh?

“S obzirom da je Marko Vujin sportski direktor i moj veliki prijatelj sa kojim sam osvajao medalje i proveo godine u reprezentaciji, prvenstveno mi je drago zbog njega. Drago mi je što su Vojvodina, grad Novi Sad i Sportsko društvo Vojvodina postavili temelj i jednog bivšeg reprezentativca dajući mu odrešene ruke. Podržali su čoveka koji je prošao mnogo, igrao u velikim klubovima, video sveta, priča jezike. Tome bi trebalo da teži svaki klub u Srbiji… I savez! Prvenstveno savez. Uspeh Vojvodine je veliki, a što nam bude jača liga imaćemo više reprezentativaca. Vidim da Partizan pravi projekat i treba. Ja jesam veliki zvezdaš, ali za dobrobit srpskog rukometa treba da imaš i jaku Zvezdu i Partizan i Vojvodinu i Pančevo. O Zvezdi u rukometu ne znam šta bih rekao. Sve što bih rekao bilo bi suvišno. Veliki je uspeh da su se skockali. Došle su na naplatu godine ulaganja, vizije. Nadam se da će igrati sledeće godine EHF kup. Ja sam svojevremeno bio sa Berlinom u Novom Sadu. Dobro je da u Novi Sad dođu velike evropske ekipe. Nebitan je rezultat. Važno je da ljudi koji vole rukomet dođu i imaju prilike da vide prave trenere i prave igrače, da to sve bude na nekom dobrom nivou. Svaki evrospki trofej je veliki uspeh, ali drago mi je zbog Vojvodine. Veliko poštovanje.”

Petar Nenadić: « copyrights : PSG Handball »

Kao čovek koji nešto manje od dve decenije trenira i igra u inostranim rukometnim sistemima, šta je to što nedostaje srpskom rukometu da uspeh Vojvodine ne ostane izuzetak?

“Treba podići još klubova, poput Zvezde, Partizana, Šapca, Pančeva, Kragujevca. Zašto ne imati tako jaku ligu. Pitanje infrastrukture je političke prirode. Moramo da smanjimo ružne scene u našem rukometu, afere, suđenja. Treba da dominiraju ljudi iz sporta i koji će živeti za rukomet, koji će vratiti rukometu ono što im je dao, a ne oni koji će živeti od njega. To je i dalje moja teorija. Postoji dosta onih koji žele da vrate rukometu, ali ne mogu da mu priđu zbog spleta okolnosti, zbog određenih ljudi. Gledajući poslednjih nekoliko godina, naša liga generalno ide uzlaznom putanjom. Naravno, finansije vode glavnu stvar. Mi smo mala zemlja, ali opet sa toliko sportista i sportova u vrhu. Rukomet nije skup sport, ne iziskuje ogromna ulaganja i siguran sam da je moguće napraviti još dva, tri kluba, dva, tri projekta, da iz svega toga izađe još nekoliko igrača koji mogu da dođu do reprezentativnog dresa. Ali to je neki proces za koji ne znam da li bi ljudi imali vremena da ga istrpe. Niko ne garantuje uspeh. Da izvadiš 100.000.000 i da budeš šampion. Nećeš. Sve su to procesi koji traju. Vojvodina je 10 godina ulagala da bi došla do ovog trofeja. Voleo bih da i klubove i savez vode bivši igrači koji su prošli Evropu, koji su doživeli te sisteme. Treba ih pustiti, dati im priliku, ali opet niko ne garantuje uspeh.”

Šta posle kraja karijere?

“Svaki dan mi pada milion ideja na pamet. Postoji dosta priča i opcija. Ceo život sam u rukometu. Ne znam da zidam zgrade, ili da se bavim advokaturom. Pitanje je samo koliko će ljudi koji vode sport i državu dopustiti ljudima iz rukomentne sfere, poput Marka u Vojvodini, koliko bi dopustili nekom drugom da uđe u Savez, Crvenu Zvezdu i da proba to da vodi. Ideje postoje, ali ne znam kuda će me put odvesti”, delovalo je da je zaključio priču Petar, ali je onda podelio još nešto što mu leži na duši.

“Tužno je i ružno je što Rukometni savez, ni većina medija, osim Sportskog Žurnala koliko sam video, nije objavila da smo Andrea Lekić, Dragana Cvijić, mogu da pomenem njihova imena pošto su i prijatelji, i ja jedina tri srpska predstavnika na fajnal foru Lige šampiona. Jel smo mi sramota ove zemlje? Nismo mi ništa loše uradili ni za savez, ni za zemlju. Mi smo osvajači medalja. To boli nekada. Imamo po dvadesetak godina karijere iza nas. Možda smo i najgori, ali smo dolazili tu. To je malo što bi rekli Španci ‘falta de respeto’ (nepoštovanje). Možda ja to gledam pogrešno, ali smatram da to nije u redu prema nama. I Andrea i Cvija su nosioci nacionalnih priznanja, kao i ja. Dvadeset godina igramo po vrhunskim inostranim klubovima, odlazimo na fajnal for kao jedini predstavnici Srbije.“