Anđela Janjušević: Svakog možemo da pobedimo, ne planiram još da se vraćam u Srbiju

Ti si bas za medalju.

Našoj rukometnoj reprezentaciji fali jedan ozbiljan skalp, ali ne onaj „eto da se nešto desi“, nego pravilan skalp iz Top 10 kolekcije. Od 2021. pa naovamo — tri velika takmičenja, tri puta „ne hvala“ rezultatima: dva EP-a i jedno SP, a mi uspeli da ubodemo jedino Čileanke koje su jedva sastavile tim, dok smo zauzvrat pokupili 11 poraza k’o figurice iz kinder jajeta. Sad smo, kao, favoriti protiv Islanda i Farskih Ostrva (realno, trebalo bi to da rešavamo bez gledanja), o Urugvaju i da ne trošimo reči. Ali onda dolazi pravi test: domaćin Nemačka, pa u drugoj fazi Španija i Crna Gora. Tu kreće ono naše „ajmo da se pobijemo za četvrtfinale“. Ako prođemo — kapa dole, to je već mini čudo. I da se razumemo, nije nam potreban samo jedan skalp, nego skalpovi, u množini, boldovani i podvučeni. Urugvaj i Farska su „zdravo za gotovo“, ali prave glave tek posle padaju: Nemačka, Crna Gora, Španija… a onda ako baš odemo u avanturu — neki nordijski skalp da okačimo na zid. Ako hoćemo medalju, pa to ti je kombinacija Sudoku + Rubikova kocka na vremensku bombu. A onda ide izjava Anđele: „Ako budemo ispoštovali sve ono što selektor od nas zahteva, uz dozu sreće i da zdravstveni bilten bude dobar, ako budemo igrale disciplinovano, možemo sa svima ravnopravno u prve dve faze, pa i pobediti sve te selekcije.“ I sad — lepo to zvuči, stvarno lepo. Ali znamo mi gde je tu kvaka: kod nas je poštovanje selektora više urbana legenda nego realnost. Fale nam mnoge kockice u slagalici. Novinar je dobro rekao: Skalpovi, braćo i sestre — a za skalpove ti treba tim. Ne tim filozofa, ne tim „ja bih ovako“, ne tim „ja sam pročitala na internetu“, nego solidna, lojalna ekipa koja zna zašto je tu.