Arhitekta uspeha srpskog tekvonda Dragan Jović za Mozzart Sport: Ne brojim medalje, jer nemam nameru da stanemo

(Od specijalnog izveštača Mozzart Sporta iz Tokija)

Trčao je zajedno sa Milicom Mandić po tatamiju, dok im se srpska zastava vijorila u rukama. Nije skidao osmeh sa lica, bio je srećan kao malo dete. Videli su to svi u Srbiji na TV ekranima ili na fotografijama obojenim emocijama. Suze, smeh, zagrljaji, ponos... Ponovo su uspeli!

Dragan Jović, poznatiji kao Gale, iskovao je još dve olimpijske medalje. Sve se desilo u samo četiri dana, a temelji su se postavljali pet dugih godina. Tijana Bogdanović, vlasnica srebra iz Rija, vraća se iz Tokija sa olimpijskom bronzom, dok njenoj starijoj koleginici oko vrata sija zlato, baš kao devet godina ranije u Londonu. Četiri olimpijska odličja za trenera Dragana Jovića – rezultat za pamćenje, za poštovanje, za sva vremena.

"Od juče svi o tome pričaju, a ja zaista nisam počeo taj podatak da registrujem na taj način. Srećan sam što smo ostvarili ovo sad zbog čega smo dolazili, ali nisam nešto brojao unazad. Nemam nameru da prekinem trenerski posao, pa mi je nekako bez veze da pričam u ovom trenutku o tome... Ali čuo sam da je to jedan od najboljih rezultata i raduje me, posebno jer smo iz malog sporta. Nas bi bez ovakvih rezultata retko ko i pratio i retko kad bismo imali prilike za intervjue. Tako da mi je drago da sport može da egzistira na jedini način na koji je to moguće kod nas, a to je preko rezultata“, ispričao je u razgovoru za Mozzart Sport jutro posle Dragan Jović.

Neuništivi srpski dvojac Vasić i Mačković: Sutra je prava stvar, sutra napadamo medalju

Tekvondo nije sport sa dugačkom istorijom, ali je sa četiri olimpijske medalje najuspešniji u samostalnoj Srbiji, sa dva zlata (od četiri koliko su naši sportististi osvojili od 2008).

"Od 2000. godine je na programu na Olimpijskim igrama, a u našoj zemlji se trenira od 80-ih. Ne postoji nikakva tajna ili recept, jednostavno nas nekoliko iz generacije sankcija nismo mogli da uradimo nešto u svojoj sportskoj karijeri, pa nas je entuzijazam pogurao da se posvetimo trenerskom poslu. Među njima sam ja nekako najdalje dogurao i ostao najviše u tome. Počeli su da se ređaju dobri rezultati, ali naravno, pre toga je trebalo obezbediti uslove za sve to. Ta priča je već ispričana, pa ne bih da je ponavljam. Odlučio sam se za rizične životne korake kako bih uspeo nešto da napravim. I evo na sreću i za mene i za državu i za ovaj sport, rezultati su tu i nadam se da nisu poslednji“.

Tijana Bogdanović i Dragan Jović (AFP)

Treneri često znaju da ponavljaju da je najbitnije ostvariti kontinuitet dobrih rezultata, a ne samo jednom zablistati, pa stati. Oni koji traju godinama, zapravo su najjači. Obe njegove uzdanice znaju kakav je put do prvog odličja, a kakav je izazov ostati na vrhu.

"Svi kažu da je mnogo lakše osvojiti prvu medalju. Ali ima tu raznih prepreka. Kad niste poznati, a nekoliko stvari odlučuje kod sudija, iako imamo elektroniku, opet sudijsko uverenje ima mnogo značaja. Veoma je teško napraviti prvu medalju i isplivati na površinu. A onda kad je osvojite, većina misli kad ste nepoznati pa se tako pojavite, da je to bilo slučajno. Onda na vas navaljuju i kidišu još godinu, dve posle te velike medalje. To se dešavalo Milici. Vi treba praktično na svakom takmičenju da nekog pobedite da biste dokazali da ste tu gde ste i da im malo oladite glave u njihovim zamislima da će tek tako da trijumfuju protiv vas“.

Nemoguće je i izmeriti koliko su Tijana i Milica uložile truda da se prvi put popnu na pobedničko postolje, a koliko treninga su uradile i udaraca primile da bi bile tu gde jesu u Tokiju.

"Ne znam šta je teže, da li da osvojite prvu medalju, ili da održite kontinuitet, ali sigurno nije lako biti u tri olimpijska ciklusa na ovom nivou, kao što je Milica, pa evo i Tijana. To je nauka, to je izuzetno teško. Ne samo sa strane struke, to je motivaciono teško, to je zdrastveno teško... To je period tokom kod treba sve prepreke koje se nađu na putu prebroditi, i opet biti najbolji tog dana kada je najvažnije, a to je kada su Olimpijske igre. Da je lako sve to istempirati, bilo bi u svakoj zemlji po 50 šampiona“.

Čavić više nije najbolji: Andrej Barna postavio novi nacionalni rekord na 100m slobodnim stilom

Delovao je Gale posle Tijanine pobede u borbi za bronzu i Milicinog trijumfa, koji joj je doneo olimpijsko zlato, kao najsrećniji čovek na svetu.

"Moram odmah da vam kažem i da ništa nismo osvojili, ja bih bio preponosan na njih. Sve što su do sada uradile je toliko veliko u našem sportu, mislim i u tekvondu, ali i u srpskom sportu generalno. Nema razloga i da su ispale da budem tužan ili manje ponosan na njih. S obzirom na to da su uspele, naročito Tijana koja je izgubila prvo kolo i onda se preokrenulo u repersažu, čija je bronzana medalja takođe zlata vredi, ne da me čini ponosnim, nego zaista mislim da sam visok dva metra sada, iako sam 1,65. Tako da...“.

Mnogo godina je prošlo od trenutka kada su male Milica i Tijana zakoračile u prostorije TK Galeb, na čijim vratima piše: „Kuća tekvonda – dom šampiona“. Tada niko nije mogao ni da pretpostavi da će jednog dana izrasti u velike zvezde ovog sporta.

"Kod nas kad se neko nov pojavi, mi na njega obraćamo pažnju kao i na svako drugo dete. Ne otkrivamo talente sa četiri ili pet godina, sa koliko je Tijana na primer počela da trenira. Bavimo se nekim drugim stvarima, što se pokazuje da je ispravno. U tom uzrastu kada se oni pojave treba da vole sport, treba da nauče da se igraju i da uživaju u tome. Kasnije ih usmeravam kada je važno da se prepozna takmičar, a to je negde početak juniora, kraj kadeta. Tada sam naravno prepoznao i znao u koga i koliko vremena, pažnje i svega ostalog treba uložiti“.

S obzirom na to da su nas od 2012. navikli da je bar jedna sigurna medalja iz tekvonda, nameće se pitanje ko je taj sledeći koji može da je donese... Dragan Jović je dao uži spisak kandidata, čija imena treba upamtiti.

"Uvek imamo nastavak generacije, ako sve bude kako treba i ako budemo imali adekvatne uslove za rad, kao što ih sada imamo, verujem da ćemo zadržati te potencijale. Tu je Serđa Stević, Andrea Bokan, Teodora Jović, Mehdi Hodabahši, on nije mlad kao te devojke, ali od njega očekujemo mnogo u Parizu. Pa onda Stefan Takov, Nadica Božanić, Novak Stanić, Dimitrije Nagajev... Imamo deset ili 15 imena koji već imaju rezultate i o njima će se tek pričati. A tu da ne zaboravimo da su još aktivne Tijana Bogdanović, Vanja Stanković, Nađa Savković, Aleksandra Radmilović... To je cela reprezentacija maltene koja ostaje u ovom olimpijskom ciklusu. Tako da se iskreno nadam da će neko i u Parizu da nas obraduje“, zaključio je za kraj razgovora Dragan Jović, koji sutra sa zlatnom i bronzanom uzdanicom stiže u Beograd.

PIŠE: Miljana ROGAČ