Aleksandar Atanasijević važi za jednog od najboljih srpskih odbojkaša svih vremena. Osvajač četiri evropske medalje sa reprezentacijom Srbije, od čega dve zlatne, uz srebro u Svetskoj ligi, čovek koji je 13 godina proveo u dresu sa nacionalnim grbom ostavio je dubok trag. Takva mu je i klupska karijera, prepuna titula i medalja, te individualnih priznanja.

U jeseni svoje karijere, popularni Bata brani boje Olimpijakosa u kojem uživa sa svojom porodicom, suprugom Elicom Vasilevom, inače takođe vrhunskom odbojkašicom i njihovim detetom. Atanasijević je bio gost renomiranog grčkog sajta Sport24 za koji je dao poduži intervju kojim su obuhvaćene sve teme. Mi vam donosimo delove... Za početak - ko je Atanasijevićev uzor?
"Generalno, kao i526584 svaki Srbin, vidim Novaka Đokovića kao uzor. Ne samo zbog svega što je osvojio, već zbog dužine njegove karijere. Igra na top nivou i sa 38 godina", kaže Atanasijević u monumentalnom intervjuu za grčki Sport24 i nastavlja:
"Svi možemo mnogo da naučimo od njega, iz njegovog života i kako se ponaša na terenu. On predstavlja karakter Srbije i jako sam srećan što živim u eri njegove supremacije".

A, ko ti je uzor u odbojci?
"Mnogo je asova od kojih sam pokušavao da učim. Prethodna generacija imala je jednog od najboljih igrača svih vremena i igrao je na istoj poziciji kao ja - Ivan Miljković. Često sam pokušavam da gledam njegovu igru i 'ukradem' neke poteze. Imali smo zaista mnogo velikih igrača. Kad sam bio mlađi, rekli su mi da je jedna od najboljih stvari da gledaš druge i učiš. Gledao sam mnogo utakmica, posmatrao detalje na terenu i pokušavao da to prenesem na svoju igru".

Da nisi odbojkaš, šta bi bio u životu?
"Bio sam dobar učenik u školi. Tako da, definitivno nešto što bi zahtevalo svakodnevno učenje. Recimo, medicina, a počeo sam da studiram i pravo u Srbiji. Završio sam prvu godinu i jako sam srećan. Kada sam otišao u inostranstvo, tada nije bilo onlajn nastave, tako da nisam mogao da nastavim. Zbog toga mi je krivo, jer karijera odbojkaša nije duga. Imao sam sreće što igram ovoliko dugo, ali voleo bih da imam diplomu".

Šta će ti biti naredni korak, kad završiš karijeru?
"Ne znam još. Definitivno neću biti trener. Ne bih bio dobar u tome, posebno zbog svog karaktera. Nisam razmišljao o tome šta ću posle karijere. Nadam se da imam u sebi još dve-tri godine na najvišem nivou. Posle toga bih voleo da uzmem vreme i mirno razmislim o svojim sledećim koracima. Imao sam šansu da igram za velike klubove i nadam se da imam taj luksuz, da u miru donesem sledeću odluku".

Da li se osećaš privilegovanim što igraš pred navijačima Olimpijakosa? Prošle godine si se posle trijumfa nad Jastrebskim popeo na tribine i eksplodirao.
"Za mene, igranje pred punim tribinama je nešto potpuno drugačije od bilo čega drugog. Niko u svetu odbojke nema tu privilegiju da igra pred takvom publikom. Ne kažem to zato što sam igrač Olimpijakosa, već zato što čak i u velikim evropskim klubovima, na utakmice obično dolaze porodice igrača da daju podršku. U Grčkoj zaista osećaš tenziju i podršku, što može mnogo da ti pomogne. Taj meč protiv Jastrebskog je najbolji pokazatelj, nikada u svom životu nisam osetio atmosferu kao tada i baš sam uživao".

Takmičio si se u nekim od najboljih liga, poput Italije i Poljske. Koje su glavne razlike u odnosu na grčki šampionat i koliko je daleko od toga da se nađe među najboljim na svetu?
"To je više pitanje za ljude koji vode Saveze... Ako poredimo samo lige, jasno je da nije isto, ni kvalitet najboljih timova nije isti. To navijači treba da shvate, jer znam kako su i koliko naučili posle velikih rezultata u košarci i fudbalu. U odbojci je razlika velika. Recimo, u poljskom Jastrebskom dvojica igrača imaju platu istu kao budžet za naš ceo tim. Naravno, više investicija može da pomogne ne samo Olimpijakosu, već i drugim timovima. Verujem da će ove sezone konkurencija biti jača nego lane. Oseti se veliki napredak u poslednjih pet-šest godina. Grčka liga je sve jača i atraktivnija za strance, mi na Balkanu znamo koliko su veliki klubovi u Grčkoj i koliko dobre organizacije imaju. Znamo da cenimo kada dođemo u klub poput Olimpijakosa".

Legenda si srpske odbojke, kakav je osećaj predstavljati zemlju na tako visokom nivou?
"Imao sam čast da predstavljam Srbiju skoro 15 godina. Živeo sam u tom sistemu svaki dan, od malih nogu, pa sve do prvog tima. Uživao sam u svakom trenutku jer je srpska odbojka bila na jako visokom nivou tada. Imali smo priliku da osvojimo brojne medalje i bilo je jako lepo. Osećam da je odluke da stavim tačku posle Olimpijskih igara u Parizu bila prava. Reprezentacija više nije kao što je bila ranije, a u mojim godinama, neću moći da igram do sledećih Igara. Hteo sam da pružim više Olimpijakosu, da se bolje pripremim za sezonu".

Da li ti nedostaje reprezentacija?
"Naravno, nije bila laka odluka. Kada nešto radiš 15 godina, teško je da prestaneš. Ali, o tome sam razmišljao jako dugo, nisam odluku doneo u jednom danu. Znao sam da će taj momenat doći jednog dana. Osetio sam da je vreme i prihvatio. Slično kao kada je Miljković prestao da igra za reprezetnaciju. Pošteno je s moje strane da pružim šansu mlađima da igraju. Nadam se da će oni doneti još bolje rezultate u budućnosti".

Na profesionalnoj si sceni skoro dve decenije, osvojio gotovo sve što se može osvojiti na individualnom i timskom nivou. Kako je moguće da nisi još osetio zasićenje, šta te motiviše da počinješ sve ispočetka svake godine?
"Iskreno, ne znam. Verovatno je to samo dnevna rutina. Stalno razmišljaš o nečemu što ti nedostaje. U Grčkoj, zasad, nedostaje mi titula. Zato sam motivisan da je osvojim. Naravno, drugi trofeji su takođe važni, ali titula je glavni cilj. Ne probudim se jednog dana i samo kažem - moram da pobedim. Samo prođem svoju rutinu i rezultati dolaze. Ne zavisi ništa od jednog igrača. Imamo dobar tim i klub koji stoji iza nas. Svaki dan je veliko uživanje za mene".

Koja je tajna ostanka na visokom nivou sve ove godine?
"Nada da se neću povrediti. Imao sam povredu kolena zbog koje sam pauzirao šest do sedam meseci i to mi je bio najgori period u karijeri. Ali, ako treniraš kako treba i daješ sve od sebe, rezultati će doći. Naravno, ponekad stvari ne idu onako, kako očekuješ, ali to je sve deo života jednog sportiste. Tvoje je da sačuvaš telo i držiš ga u dobroj formi".

Odbojkaši često menjaju klubove. Ti si ih promenio pet, a samo si jednom proveo godinu dana u timu, kada si bio u Kini. Šta je tajna?
"Voleo sam da budem u jednom timu duži period. Bio sam osam godina u Peruđi, četiri godine u Poljskoj i jednu u Šangaju. Olimpijakos mi je četvrti tim u inostranstvu. U Srbiji sam igrao samo za Partizan. To mi je sve jako važno, jer to znači da su timovi bili zadovoljni sa mnom, ali i ja sa klubovima. Ranijih godina, pogotovo u Italiji, imao sam dosta ponuda da odem, možda čak i za više novca. Ali, verujem da je uzajamno poverenje i osećaj pripadnosti nešto što novac ne može da zameni. Timovi zaslužuju poštovanje, a ako se negde osećaš dobro, zašto bi bilo šta menjao".

Da li si se možda premišljao o dolasku u Olimpijakos, pošto si karijeru počeo u Partizanu, a Olimpijakos je bliskiji sa Crvenom zvezdom?
"To je moja prošlost. Igrao sam u Partizanu, ali smatram sebe dovoljno velikim profesionalcem da znam odakle dolazim. I volim da igram u tako velikim klubovima. Sada mi je samo Olimpijakos u glavi. Druga zemlja, druga liga, nivo odbojke... Partizan, objektivno, nikada nije imao rezultate kao Olimpijakos. Čini mi se da je Partizan samo dva puta igrao grupnu fazu Lige šampiona. Ovo su različiti klubovi. Znam za veliko rivalstvo između Partizana i Zvezde, odnosno Olimpijakosa i Panatinaikosa, Paoka... Ali, meni to ne menja ništa. Prvi sam koji poštuje navijače, jer nam oni pomažu da pobeđujemo. Za mene je ostvarenje sna da igram u klubu sa ovakvom navijačkom bazom".

Koliki je teret igrati u klubu u kojem je Ivan Miljković ostavio toliki trag?
"Bila je to potpuno druga era, nas dvojica smo u drugačijem životnom dobu, sve je drugačije. Srećan sam što smo igrali dobro u Evropi prošle godine. Došao sam u reprezentaciju posle njega. On je legeda srpske odbojke, ali nikad nisam osetio pritisak jer je on bio sjajan igrač. On je bio jedan od najtalentovanijih igrača tog vremena, a ja pokušavam da napišem svoju priču, sa drugim saigračima. On je viši od mene, skakao je više... Imao sam priliku da igram protiv njega u Italiji, čak i da pobedim. Kada igraš protiv svog idola, to mnogo pomaže", rekao je Atanasijević za Sport24.

Prvi put igraš u istom gradu sa svojom suprugom, Elicom Vasilevom. Kako je i ona jedna od najboljih odbojkašica, da li razmenjujete mišljenja o mečevima ili treninzima tokom sezone ili o tome ne govorite u kući?
"Iskreno, gotovo nikad ne pričamo o odbojci. Ne znam zašto, ali od početka veze je tako. Kod kuće pričamo o svakodnevnici, ali nikad o odbojci. Različiti smo karakteri. Lično sam više u odbojci i živim je svaki dan. Ona je opuštenija, uživa u svemu i ostvarila je velike stvari. Napor koji je uložila da se vrati odbojci posle trudnoće i ostane na visokom nivou, nešto je što se ne dešava svaki dan".

Da li planiraš da ostaneš da živiš u Atini po završetku karijere?
"Rođen sam u Beogradu i volim taj grad. Idealan scenario za mene bi bio da pola godine budem u Beogradu, pola u Atini. To bi svaka osoba na svetu verovatno želela. Vreme je fantastično, ljudi su jako fini i za nas Srbe, Grčka je jedna od zemalja koja nas prihvata kao svoje. Delimo istu religiju, istu kulturu, zbog toga je prelepo živeti u takvoj zemlji".

Koji je najbolji trener sa kojim si radio?
"Imao sam priliku da radim sa mnogim velikim trenerima i naučim mnogo od njih. Ako bih mogao da biram jednog, onda bih rekao da je to Slobodan Kovač. Imali smo posebnu vezu, više smo bili prijatelji, nego u odnosu trener-igrač. Ali, naravno, znali smo koliko je poštovanje tih granica važno kada smo na terenu. On mi je omiljeni trener, gurao me je da probijam limite svaki dan".

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Bata Atanasijević: Od Novaka svi možemo da naučimo mnogo; sa Elicom nikad ne pričam o odbojci

Uživo

Fudbal

Tenis

Najava mečeva