Cela Francuska ne trepće kada Meda Tedi izađe na strunjaču

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Pariza)

Kada u zemlji koja ima i imala je pregršt velikih fudbalera, kao što je danas Embape ili rukometaša kao što je Karabatić ili košarkaša, odbojkaša, atletičara, kažu vam da je jedna od najvećih zvezda džudista, zvuči kao da malo teraju šegu sa vama.

Ali, to koliko Francuzi vole Tedija Rinera, najboljeg džudistu današnjice i jednog od najvećih svih vremena, teško se može dočarati. Ima status skoro kao Novak Đoković među Srbima.

Tedi Riner ili Meda Tedi kako ga zovu zemljaci, osvojio je na Olimpijskim igrama u Parizu treće zlato u individualnoj konkurenciji, kojem je dodao juče i još jedno u timskoj, te sad ukupno ima pet najsjajnih odličja sa najveće svetske smotre sportista. U tih nekoliko borbi do dva nova zlata napravio je šest ipona. I raspametio armiju svojih navijača, a to je – cela nacija.

Na Olimpijskim igrama akreditovani novinari mogu da uđu na svaki meč, svaki događaj, osim za onaj koji ce oceni kao „haj demand“, odnosno, da je preveliko interesovanje „sedme sile“, pa mora da se traži dodatna ulaznica. Na ovim Igrama za sada su to bili ceremonija otvaranja, jedan dan plivačkog takmičenja, polufinale i finale teniskog turnira i – dan kada je Tedi Riner išao po olimpijsko zlato u individualnoj konkurenciji.

Dok se juče srpski džudo tim borio za šansu da dođe do medalje, na strunjači pored su Francuzi krčili svoj put ka novom zlatu. Tribine su bile prepune, a kada bi se Riner pojavio, nastala bi cika, vriska, dizali bi se u publici veliki panoi sa njegovim likom. Dobro, ništa neobično, niti neviđeno...

Ono što je bilo neverovatno desilo se nekoliko sati kasnije. Do Akvatik centra gde su igrali vaterpolisti Srbije i Francuske mora od poslednje metro stanice da se pešači solidnih 20-ak minuta. A, na tom putu stotine i stotine Francuza sedeli su ili stajali kraj puta i na telefonima gledali – džudo. I brojni volonteri Igara, radnici obezbeđenja, prolaznici, vozač autobusa koji čeka na polazak... Svi su gledali džudo i Tedija Rinera. U svakom od 15-20 kafića i restorana usput do bazena imate pravo jednom da pogađate šta se gledalo.

I samo se čulo „Tedi, Tedi“, kao što se u Beogradu, Novom Sadu, Nišu... čuje „Nole, Nole“ kada naš teniski as razbija konkurenciju sa reketom i lopticom.

Gorostas od 204 centimetra visine i 141 kilogramom i sa 35 godina juče je stao u Panteon džudoa sa tri olimpijska zlata oko vrata, u kojem je do juče jedini bio Japanac Tadahiro Nomura. A gde je još 12 najsjajnijih medalja sa Svetskih prvenstava, pet sa Evropskih i more, more sa drugih velikih takmičenja.

„Imao sam i snove i košmare zbog ovih Igara. Potrošio sam brojne sati preispitujući samog sebe i žestoko trenirajući. Sada mi je jasno zbog čega. Srećan sam što sam sve ovo ostvario kod svoje kuće. Dugo sam želeo baš ovakvo finale i dobio sam ga“, rekao je nasmejani Rener i otišao u legendu.