Devojka koja je izašla iz crne hronike sporta! Zahvaljujući pecanju i fotografiji

Napokon! I za nas i za nju! Probila je Srbija barijeru, osvojila prvu medalju u Parizu, odmah najsjajniju i ako ju je neko zaslužio onda je to – Zorana Arunović. Kucala je godinama na vrata i konačno su joj se otvorila, tako da sad može da uđe tamo gde je odavno trebalo, u galeriju sportskih asova. Kao olimpijski šampion!

Jeste u paru sa Damirom Mikecom, ali to ne umanjuje nijednog trenutka značaj naše reprezentativke u streljaštu. Svih ovih godina bila je olimpijski gubitnik, nikako nije mogla na pobedničko postolje, to sigurno izaziva frustracije i akulimulira nezadovoljstvo, ko zna kako izgleda odlaziti na počinak i buditi se mišlju ste uradili sve što je planirano, a opet nije bilo dovoljno. E, onda je Zorana gomilu minusa pretvorila u plus kad se činilo da će opet ostati bez nagrade.

Još juče se znalo da je uradila ono što nije nikad ranije, da ima garantovanu medalju, ali nije svejedno: da li se olimpijski prvak ili vicešampion. To „vice“ samo smeta. Kao što je Zorani smetalo da gleda kako se drugi penju na Olimp, slušaju himnu, dobijaju slavu... Sad je i sama u tom društvu, kao nagrada za godine patnje.

U Londonu 2012. je bila četvrta, iako je stigla sa sjajnim rezultatom na te Igre i bila prva Srpkinja koja je ozbedila kvotu; u Riju četiri godine kasnije je ostala bez finala; u Tokiju 2021. je bila akter u tri discipline, uključujući i mešoviti dubl, kad je takođe u paru sa Damirom Mikecom bila ponovo četvrta!

Zlato, zlato, zlato! Junački preokret Mikeca i Arunovićeve u finalu

I to boli. Baš. Nju i ljude oko nje. Prijatelje i porodicu.

„Ne vidim ništa lepo u tome što je četvrta. Ovo je za mene crna hronika sporta. Zorana je i pre i posle toga osvajala medalje, bila prvakinja Evrope i sveta, obarala rekorde, ali olimpijsko odličje jedino nedostaje. To je stresan trenutak, a težak teret. Nimalo jednostavne emocije. Samo, pošto ne želim da budem u crnoj hronici, nadam se da ćete u budućnosti napisati novu knjigu“, pričala je pre dve godine njena sestra i trener Jelena Arunović, na predstavljanju autentičnog dela „Biti četvrti“ u kome je prof. Predrag Bajić sa Fakulteta za sport Univerziteta Union „Nikola Tesla“, zajedno sa studentima, „podigao pisani spomenik šampionima bez medalje“.

Postoje i šampioni bez olimpijske medalje

Tako je Jelena „prizvala“ ishod Igara u Parizu. I red je da Zorana Arunović bude akter neke druge knjige za razliku od ove koja čuva sećanja na 74 sportista (50 muškaraca, 24 dame) iz bivše i sadašnje države (osam puta menjala granice i ime od prvih Igara) u periodu od Stokholma 1912. do Tokija 2021. Biti četvrti nije lako. Biti prvi mora da je dobro. Videlo se to na Zoraninim suzama dok je slušala himnu. Taj izliv emocija je pokazatelj da se oslobodila stresa koju je pratio na prethodna tri učešća na Igrama. Sad i plače i smeje se, istovremeno. I hvala joj na tome.

„Posle tih Olimpijskih igara (u Londonu, op. au), kada sam prvi put bila četvrta, baš sam bila tužna i kako je vreme prolazilo bilo je sve teže. Čak sam pomišljala kako više ne mogu da se bavim streljaštvom, da ne mogu to više da iznesem, međutim, u razgovoru sa sestrom odlučile smo da nastavimo, da vidimo šta možemo dalje. I, već sledeća godina bila je kao iz snova... Kada razmišljam o tome, o onome što je nedostajalo – to je malo više sreće i nekog možda mog strpljenja u kvalifikacijama, gde sam napravila nekoliko grešaka. Da sam tu imala samo malo bolji rezultat, verovatno bi bio drugačiji ishod“, govorila je Zorana u knjizi „Biti četvrti“.

Tad je još rekla da „koliko god da je veliko razočaranje, čovek ne bi trebalo da odustane“ i „ako se snažno veruje u uspeh, onda će se i uspeti“. Između ostalog zato što je insipraciju pronalazila u hobijima, poput pecanja i fotografije.

„Zabaciš udicu i čekaš neki trenutak kada treba da izvučeš... Ili, kod fotografije – namestiš, izoštriš, moraš da sačekaš savršeni trenutak i da sve podesiš da bude perfektno, naročito kada se fotografišu bube, insekti i kiša, na primer... Tako je i u streljaštvu – nišaniš i čekaš taj trenutak kada je najpovoljnije da opališ“.

Pravo u centar! Za zlato. Olimpijsko!