Dragan Dostanić u životnom retrovizoru – Žocu lopta, a njemu pedala

Kada čujemo da je neko „dobio pedalu“, onda izbor asocijacija uglavnom nije naročit, ili su bar retki oni koji bi se sami javili za takav novogodišnji poklon. Čekajte, setismo se Dragana Dostanića, legende čačanskog, srpskog i jugoslovenskog biciklizma!

Sanja li u gradu na Moravi popularni Dostana još uvek „pedalu“? Nada li joj se za praznike posle više od 40 godina aktivne službe u Borcu, Partizanu, i Biciklističkom savezu Srbije?
„Naravno, jer da ne sanjam ne bi me pored redovnog posla u komercijali zatekli ovde kako popravljam bicikle. Od 1972. godine Borac i točak su moj život. Hoće srce i ume da voli sport, a da se radi, e i to se valja“, priča Dostanić, i vrti pedalu ne bi li podesio bicikl sećajući se školskih dana koji su ga mogli odvući pod košarkaški obruč.

Igrao se tada u Čačku sve, ali košarka je kraj Morave bila obavezan predmet. Priča se po čaršiji da je Dostanić tada u đačkom timu Osnovne škole „Ratko Mitrović“ u reketu bio egal sa Željkom Obradovićem.
„Dobro, sad da smo bili „egal“, to nije umesno da kažem. Onda je bilo tako, niko nije znao kuda će, ali smo svi znali da smo rođeni za sport. U tada malom Čačku se znalo kako! Uzmeš loptu, proturiš je kroz noge, pa kroz obruč i vidiš... Ili jesi, ili nisi za to. O, koliko je Žoc (Željko Obradović) bio stvoren za to i današnja deca znaju“, seća se dečjih dana Dostanić i vraća film, a u njemu glavni lik naravno da je njegov prvi sportski trener. Ko u Čačku ne zna ko je Miloš Bohinjac, danas prvi čovek KK Železničar.

Da ne bunimo Čačane u nastavku priče oslovimo klub sa Žele, jer tako treba reći, pa da vas u kultnim čačanskim kafanama kao što su Mladost, Hotel Beograd ili Car Lazar svi razumeju.
„Tada smo mi bili deca, nismo mi znali, ali je naš Želovac, Miloš Bohinjac sve dobro procenio. Žoc ode u košarkaše, a ja u bicikliste. Kažem vam, igrali smo zajedno u školskom timu, ali pedala me je vukla i Borac kome sam veran sve vreme ukoliko izuzmem dve godine provedene u Partizanu“, priča Dostanić uz napomenu da priča dolazi direktno od dvostrukog predsednika Biciklističkog saveza Srbije koji je danas alfa i omega BK Borac.

Ko ne zna naš sagovornik je i komercijalista čačanske firme CINI, ali i privarnik. Šta to Dostana privatno radi?
„Popravljam bicikle, sezonski je to posao. Mala radnja, puno ljubavi i živi se. To sve ide jedno s drugim. Borac na moju sreću ponovo ulazi u zlatnu, odnosno treću blistavu eru“, rekao je za Mozzart Sport Dragan Dostanić koji ostaje veran Borcu i Čačku u decenijama koje su ovaj sport izdigle u jedan od simbola grada.

Naš sagovornik ponosi se i trenutnim uspesima svog Borca. Ima i s čim, jer je na svečanosti povodom izbora najboljih sportista Čačka u 2016.godini, član BK Borac, Marko Danilović proglašen za najboljeg sportistu, dok je klub dobio posebno priznanje za 70 godina uspešnog rada.
„Ponosim se Markom, jer sve to ukazuje da moj trud još od 1972. godine kada sam se u pionirskoj konkurenciji pojavio na biciklističkoj Trci kroz Užičku republiku ima smisla. Bio sam i reprezentativac od 1977. do 1985. godine, ovojio drugo mesto u mlađoj kadetskoj konkurenciji 1975, a zatim i drugo mesto u Prvenstvu Jugoslavije za juniore 1977. godine. Ima toga mnogo... Pobeđivao sam i u Kupu Jugoslavije, učestvovao na svim važnijim trkama u tom periodu i u inostranstvu“, rekao je Dragan Dostanić, ali nije zaboravio ni na svoju trenersku karijeru koja ga veže za Borac još od 1988. godine, da bi 1994. postao i generalni sekretar BK Borac.
„Tačno je, vezan sam suviše za klub i Čačak. Pa, ljudi ovaj grad mi je čak četiri puta dao priznanje za najboljeg sportistu i to uzastopno. Naravno, ne bih zaboravio ni Mića Brkovića. On je takođe graditelj, obojica smo zaljubljenici u plemenitu veštinu s tim što se i on kao i ja bavi i drugim poslom. Mićo nam sada radi u Sportskom centru Mladost. Zapamtite, za ovaj sport se živi, ali se od njega ne može živeti“, zaključio je našu priču s one strane sportskog paravana Dragan Dostanić, čovek o kome u Čačku ne treba mnogo da se priča da bi svi znali dovoljno o njemu.

Piše: Miloš Milić

(Foto: Arhiva BK Borac i Đurđe Mečenin)