Igor Kolaković kao večiti dežurni krivac i alhemičar olimpijskih viza
Vreme čitanja: 4min | pet. 12.07.24. | 08:03
Srbiju je i do prethodnih Igara vodio iskusni stručnjak
Kada je Igor Kolaković ponovo preuzeo brigu o muškoj reprezentaciji Srbije, verovatno ni najveći optimisti nisu verovali da bi mogao da vrati bivšeg olimpijskog šampiona tamo gde mu je i mesto – na Igre u Parizu!
Zvanično je došao u prvim danima 2022. godine, tiho i nenametljivo, gotovo ispod radara u vidu novogodišnjeg poklona. Delovalo je tada da su Orlovi već prežaljeni i potkresanih krila, daleko od najboljih selekcija na planeti. Stekao se i utisak u javnosti da pred iskusnim stručnjakom uopšte ne postoji imperativ, očigledno zbog epiloga prethodnih kvalifikacija za odlazak na Igre u Rio de Žaneiro (2016) i Tokio (2021), kao i podatka da je prošla decenija od momenta kada je u redovima našeg nacionalnog tima doživljena olimpijska čar. Međutim, uz njegovo ime i bogatu biografiju stajali su rezultati iz prvog mandata u periodu od 2006. do 2014. godine. Kako je bilo uspešnih i onih drugih ispod očekivanja, riznica od osam osvojenih medalja, među kojima se posebno ističu evropsko zlato i svetska bronza, kao da su ulivali nadu da je baš Kolaković idealno rešenje.
Izabrane vesti
Bilo je i „dežurnih kritičara“ sa večitim i zlonamernim komentarima da su ta odličja mogla da budu i nešto drugačijeg sjaja. Zaboravljeno je tada da njegove doprinose u reprezentaciji ne treba analizirati isključivo na osnovu brojeva i statistike. Podsećanja radi, posle kultnog šampionata Starog kontinenta 2011, na kojem je Srbija predvođena Ivanom Miljkovićem stigla do naslova prvaka, praktično je izvršio smenu generacije. Počevši već od narednog kontinentalnog takmičenja uočljiva je bila neka nova postava sa Aleksandrom Atanasijevićem, Nikolom Jovovićem, Srećkom Lisincem, Urošem Kovačevićem koji je polako pronalazio poziciju u timu, uz veliku podršku onih iskusnijih poput Nemanje Petrića, Marka Podraščanina, Marka Ivovića, Nikole Kovačevića...
Kada se činilo da će nastaviti tamo gde je stao u protekloj epohi, pretpostavljajući da će i nova da bude podjednako uspešna, usledilo je Svetsko prvenstvo u Poljskoj 2014. i za Kolakovića razočaravajuće deveto mesto. Lično nezadovoljstvo značilo je i kraj saradnje, bez obzira na veliku želju predsednika Odbojkaškog saveza Srbije Aleksandra Boričića da se malo sačeka sa ishitrenom ostavkom. Pokazao je trofejni strateg tim potezom i da poseduje karakter i svojevrstan čin iskrenosti, što se retko sreće u surovom profesionalnom sportu.
U međuvremenu su Nikola Grbić i Slobodan Kovač imali veće ili manje domete, mada se činilo da je svako propuštanje Igara sa sobom donosilo neopravdano nipodaštavanje osvojenih medalja. Posle Bobinog odlaska, nastala je i ogromna praznina, a potom i dilema ko bi mogao da bude pravi naslednik? Vratio se Kolaković sa etiketom selektora koji je imao uspeha u prvom mandatu, ali daleko od toga da je njegov paraf sa sobom doneo i potpis da se Srbija direktno plasirala na toliko željeno takmičenje. Štaviše, novu premijeru imao je u Ligi nacija, zauzevši tek 11. poziciju, odnosno na Svetskom prvenstvu 2022. u Poljskoj i Sloveniji. Posle briljatno i bez greške odigrane grupne faze, sigurnih pobeda nad Ukrajinom, Portorikom i Tunisom od po 3:0, usledio je hladan tuš od motivisanih i razigranih Argentinaca u osmini finala.
Ni naredno leto nije donelo alhemičarske rezultate, iako je bila primetna bolja igra, uz deveto mesto u Ligi nacija i tesan poraz od Poljaka u četvrtfinalu Evropskog prvenstva u Italiji, Bugarskoj, Severnoj Makedoniji i Izraelu. Delovalo je da su te partije vodilja i na kvalifikacionom turniru za Olimpijske igre u Parizu, koji je dodeljen Japanu. Ipak, već na startu nadmetanja u Tokiju doživljen je šokanatan poraz od Turske, nizali su se neuspesi od Amerike, Slovenije i domaćina, pored očekivanih trijumfa u mečevima sa Finskom, Egiptom i Tunisom, pa je Srbija ponovo bila miljama daleko od cilja.
Verovatno je i ova, 2024. godina, dočekana sa predviđanjima javnosti da će nacionalni tim još jednom izostati sa najveće sportske smotre na svetu. Svi okršaji u Ligi nacija praktično su okarakterisani kao odlučujući. Počele su i da se prave kalkulacije i računaju bodovi, zadajući samo dodatne glavobolje. Posle prvog vikenda mirisalo je na to Orlovi nisu kadri da izbore plasman preko rang liste. Kolaković ni tada nije izgubio nadu, čvrsto je verovao u svoju izjavu po stupanju na dužnost da se zahvaljuje na ukazanom poverenju da reprezentaciju odvede na Olimpijske igre u Pariz. O želji i značaju ostvarenog u predstojeća dva, ukazuje i to da ga optimizam nije napustio nijednog trenutka, čak ni onda kada su Kubanci imali rezultatsku prednost u setovima (2:0).
Osim što je istrajao u nastojanjima, potvrdio je overom vize i da je on upravo bio pravi čovek i „dežurni krivac“ koji je posle 12 godina pauze vratio reprezentaciju tamo gde i pripada. A da olimpijska priča ne može da ima bolji završetak je i najava oproštaja pojedinih igrača, među kojima ima i onih koje je uveo u sadašnju ekipu. Sa njim je počela i nova era odbojke u Srbiji, dok je u međuvremenu došlo i do prirodnog kraja. Ono što se nije promenilo u vremenskom periodu nešto dužem od deceniju je i činjenica da je na klupi Srbije baš Igor Kolaković. Ostalo je da se odigra i taj poslednji ples Plavih, a posle.... Posle sledi ona čuvena „opet Jovo nanaovo“, samo je pitanje i da li sa ili bez Kolakovića u ulozi šefa struke...
Piše: Uroš SELENIČ