Imamo li pravo da budemo ogorčeni na sportiste koje pratimo 10 dana u godini?

Srpski odbojkaši završili su Evropsko prvenstvo već u osmini finala, na 13. mestu, što predstavlja najlošiji plasman Srbije na kontinentalnim šampionatima. Godinu ranije bili su deseti na svetu. Medalje nema od 2019. godine. Na Olimpijskim igrama u Parizu reprezentacija je završila takmičenje u grupnoj fazi, dok se prethodno na dva olimpijska turnira nije ni plasirala. Ako se pogleda samo tabela rezultata, lako je zaključiti da je srpska muška odbojka u ozbiljnom padu. Samo što odbojka nije usamljena.

Muška rukometna reprezentacija već godinama luta daleko od evropskog i svetskog vrha. Poslednja medalja stigla je još 2012. godine, na Evropskom prvenstvu održanom upravo u Srbiji, a ni ona nije pretvorena u početak jedne ere. Naprotiv. Ostala je usamljen slučaj između dugih perioda prosečnih ili loših rezultata. Ženski rukomet imao je sličan veliki trenutak godinu kasnije, takođe pred domaćom publikom, ali ni taj uspeh nije postao temelj trajnog sistema.

Ni fudbal, sport koji u Srbiji uživa daleko najveću pažnju, ne daje mnogo razloga za slavlje. Košarka, tradicionalno tretirana gotovo kao deo nacionalnog identiteta, takođe je poslednjih godina pokazala koliko je granica između euforije i razočaranja tanka. Čak su i odbojkašice, decenijama jedan od naših najpouzdanijih sportskih proizvoda, prošle kroz rezultatske udare koji su do skoro delovali teško zamislivo.

Na površini, pitanje deluje jednostavno: Šta se dogodilo sa srpskim sportom? Ali možda bi pre toga trebalo postaviti jedno neprijatnije pitanje. Koliko Srbiju ti sportovi, osim fudbala i košarke, zaista zanimaju?

Imamo li zaista pravo da budemo toliko ogorčeni? Ne da budemo razočarani. Razočaranje je normalno. Kada igra Srbija, navijamo da pobedi i nervira nas kada izgubi. Ali ogorčenost je nešto drugo. Ogorčenost podrazumeva osećaj da ti je nešto oduzeto, da ti nešto pripada, da je neko izneverio očekivanje koje je bilo potpuno opravdano, a na čemu smo to očekivanje izgradili? Ako nas odbojka ne zanima 355 dana u godini, zašto deset dana očekujemo da budemo odbojkaška velesila?

Ako tokom čitave sezone ne znamo ni ko igra prvenstvo Srbije, ako ne znamo ko su najbolji mladi igrači, ako ne gledamo klubove ni uživo ni na televiziji, ako nam je svejedno postoje li pune ili prazne hale, odakle onda toliki osećaj izdaje kada reprezentacija ispadne u osmini finala? Šta smo mi, kao sportska javnost, tačno uložili u taj sport da bismo medalju doživljavali kao dug koji reprezentativci moraju da nam vrate? Navijač, naravno, ne mora da trenira, finansira savez ili kupuje sezonsku kartu da bi imao pravo na emociju. Teško je istovremeno tvrditi da je neki sport deo našeg nacionalnog identiteta i ponašati se kao da on ne postoji čim se ugase kamere sa Evropskog ili Svetskog prvenstva. Kod nas se vrlo lako prelazi put od potpune nezainteresovanosti do maksimalnih zahteva.

George Krecu i Marko Ivović

Postoji nešto gotovo ritualno u našem odnosu prema reprezentativnom sportu. Jedanaest i po meseci godišnje gotovo potpun muk. A onda desetak dana kolektivne euforije ili kolektivnog besa. Prosečan ljubitelj sporta u Srbiji vrlo verovatno prati Evropsko prvenstvo u odbojci, ali koliko njih zna ko je aktuelni šampion Srbije? Koliko njih može da nabroji više od 50 odsto klubova koji igraju u najvišem rangu? Koliko ljudi tokom sezone ode da pogleda jednu prvenstvenu utakmicu?

Isto pitanje može da se postavi za rukomet, vaterpolo, atletiku, plivanje i bilo koji individualni sport koji nam je doneo olimpijske medalje poput taekvondoa, karatea, streljaštva... Veliki deo publike prvi ozbiljniji kontakt sa tim sportovima dobija tek kada se na televiziji pojavi zastava Srbije. Tada odjednom svi postajemo stručnjaci, znamo ko mora da igra, ko je prestar, ko nema karakter i ko mora da podnese ostavku, ko je osramotio naciju, ko nema pravo da nosi dres Srbije. A onda se prvenstvo završi i sport za većinu ponovo prestane da postoji do sledećeg leta ili zime u slučaju rukometa.

Tu dolazimo do paradoksa srpskog sporta. Tražimo profesionalne rezultate od sportova prema kojima se kao društvo često ponašamo amaterski. Želimo evropske i svetske medalje, a domaće prvenstvo nas ne zanima. Želimo nove šampione, a ne poznajemo mlade igrače, pune vitrine dok domaće utakmice gleda nekoliko desetina ljudi. Želimo da nam reprezentacije budu deo svetskog vrha, ali većinu tih sportova pratimo samo onda kada nam pružaju mogućnost za nacionalno slavlje.

Drugim rečima: često ne volimo sport, volimo pobedu Srbije u tom sportu, a to nije isto. Volimo medalju više nego samu igru, tu možda leži srž problema. Srpska publika ne prati vaterpolo zato što voli vaterpolo u istoj meri u kojoj prati fudbal zato što voli fudbal. Ona često prati Srbiju u vaterpolu zato što Srbija pobeđuje i dok god pobeđuje, sve je divno. Igrači su heroji, kreće se sa sintagmama "Zemlja vaterpola" ili "Šampionski gen".

Angelina Topić

Hoće li isti ljudi gledati domaću ligu? To pitanje posebno postaje važno kada rezultate uzimamo kao dokaz navodne "veličine sportske nacije“, jer sportska kultura nije medalja. Sportska kultura je ono što postoji između dve medalje. Primera radi, Poljska u odbojci ili rukometu ne postoji samo kada igra reprezentacija, zato nije slučajno što određeni sportovi imaju stabilnije baze u zemljama u kojima postoji svakodnevna kultura njihovog praćenja.

U zemljama sa snažnom odbojkaškom tradicijom reprezentacija nije jedina tačka kontakta publike sa tim sportom. Postoje ozbiljne domaće lige, posećenost, televizijski prenosi, lokalni identitet klubova, sponzori, navijačke zajednice i igrači koji su prepoznatljivi široj publici i van velikih reprezentativnih takmičenja. Tamo odbojka nije desetodnevni događaj, ona je sezona i to je ogromna razlika. I zato je pomalo neobično kada publika koja praktično nikada ne gleda domaću odbojku smatra nacionalnom katastrofom i ogorčena je na činjenicu da Srbija više nije među četiri najbolje reprezentacije Evrope.

Na osnovu čega bi to mesto trebalo da nam pripada zauvek? Zbog istorije, nekadašnjih medalja i činjenica da se sećamo Vladimira i Nikole Grbića, Ivana Miljkovića, Andrije Gerića? Drugi ulažu, grade sisteme, drugi pune hale, drugi stvaraju lige, povećavaju bazu igrača, a žele isto što i mi.

Ovde treba biti pošten i prema sebi, Srbija ima manje od 7.000.000 stanovnika, decenijama smo se navikli na gotovo apsurdno visok broj uspeha u različitim sportovima. Pojedinačno su se pojavljivali svetski i olimpijski šampioni u čitavom nizu disciplina, vremenom je anomalija postala standard. Više nismo bili zahvalni što mala zemlja ima svetskog šampiona. Počeli smo da se pitamo zašto nema još jednog. Ako nema medalje onda je neuspeh, ako je bronza moglo je srebro, ako je zlato "pa dobro, to se i očekivalo". Takav odnos stvara potpuno deformisanu sliku sporta.

Svaka medalja mora ponovo da se proizvede strukom, ligom, infrastrukturom, novcem, radom sa decom, brojem registrovanih sportista, kvalitetom trenera i, naravno - interesovanjem društva.

Možda smo zato došli do tačke u kojoj moramo da razdvojimo dve stvari koje smo dugo poistovećivali: ljubav prema sportu i ljubav prema pobedi Srbije. Ljubav prema sportu postoji i kada nema medalje. Postoji u domaćem prvenstvu, u mlađim kategorijama, u polupraznoj hali, na bazenu, u malom klubu, u rekreativcu entuzijasti koji to prosto voli, u utakmici koja neće biti udarna vest i u igraču čije ime šira javnost još ne zna.

I zato, kada sledeći put reprezentacija ispadne ranije nego što smo očekivali, možda prvo pitanje ne bi trebalo da bude: Kako su mogli ovo da nam urade? Možda bi poštenije bilo pitati: Koliko nam je zaista stalo do tog sporta onda kada od njega ne dobijamo ništa zauzvrat?