Dugo je bio dečko koji obećava, talentovani klinac iz Mirijeva koji ima potencijal da bude naslednik plejade legendarnih asova srpskog rukometa. Iz godine u godinu, karijera Lazara Kukića ide uzlaznom putanjom. U sezoni koja je za nama, dotakao je zvezde s Benfikom, osvojio Ligu Evrope i svoje ime upisao u istoriju lisabonskih Orlova i portugalskog rukometa. S 26 godina je stasao, on je vođa reprezentacije Srbije koja je još u nastajanju, koja je samo nagovestila velike domete pod vođstvom španskog stručnjaka Tonija Đerone.

Dokazao je Kukić da ume da preuzme odgovornost, da nose saigrače, da izmisli gol ili asistenciju kada se lomi. Nije imao meteorski uspeh, gradio je karijeru postepeno, korak po korak. Posle Partizana stigao je u zemlju rukometa - Španiju, kako kaže, „progledao“ je radeći na Pirinejima, napredujući, stekavši iskustvo, rutinu, samopouzdanje, a kruna dosadašnje karijere bio je pehar s Benfikom u drugorangiranom takmičenju na tlu Starog kontinenta. To mu je bio prvi trofej u karijeri, ali veruje da je to samo početak. Živi za uspeh repezentacije, kao tinejdžer je pratio putem TV ekrana izabranike Veselina Vukovića kako osvajaju srebro na Evropskom prvenstvu u Beogradu 2012. godine. Veruje da je njegova generacija ta koja će da vrati ovaj nekada trofejni sport na staze stare slave.

Ne interesuje ga prosečnost, ne zadovoljava se „sitnicama“, želi na vrh. Želi nešto veliko i na klupskom, ali i na reprezentativnom planu. Na pitanje da li bi bio zadovoljan da završi reprezentativnu karijeru sa četvrtim mestom na velikom takmičenju, što iz ove perspektive izgleda kao ogroman uspeh, srednji bek Srbije kao iz topa odgovara:

„Ne, ne bih prihvatio“, rekao je Kukić na početku razgovora za Mozzart Sport i objašnjava stav:

„Mislim da radom s Tonijem Đeronom i ovom ekipom možemo da budemo konkurentni za medalju u narednih godinu ili dve. Treba za početak da prođemo grupnu fazu na velikom takmičenju, a kasnije da vidimo kako je to igrati nokaut fazu na jednu loptu. To mi je veliki motiv u nastavku karijere. Najveća želja mi je da osvojim medalju sa selekcijom. Svi u reprezentaciji to sanjamo, živimo za to, dišemo kao jedan i verujem da idu bolji dani za naš rukomet“.

Nikad bolji Orlovi: Kukićeva sezona karijere, Đorđićev bum, dominacija Milosavljeva, Ilići raspucani u Francuskoj

Srpska bajka u Lisabonu – Đorđić: Prvi put sam zaplakao; Kukić: Napravili smo čudo

Da li je šansa generacije naredne godine, kada je Svetsko prvenstvo u Poljskoj i Švedskoj ili je možda realnije da to bude Evropsko prvenstvo 2024?

„Oba prvenstva su šansa. Verovatno je lakše da se dođe do nokaut faze na Svetskom prvenstvu. Tu će u prvoj rundi biti i neke slabije selekcije iz Afrike, Azije, Južne Amerike. Nadam se da će nas i žreb pogledati. Mislim da možemo u narednim godinama da ponovimo uspeh iz 2012. godine kada smo poslednji put osvojili medalju. Za naredno takmičenje, Svetsko prvenstvo, mislim da bi bio veliki uspeh da budemo među šest, sedam, da izborimo kvalifikacije za Olimpijske igre“.

Kako je raditi s Tonijem Đeronom, šta je to promenio u reprezentaciji da sada očekujemo velike stvari, a ne puki odlazak na velika takmičenja?

„Toni je pre svega vanserijski profesionalac, skoncentrisan 100 odsto na svoj posao. Mislim da ceo dan provede za kompjuterom ili lap topom, usavršava taktiku, sprema treninge, da nam olakša, da nam objasni kako bismo napredovali, kako bismo bolje sproveli njegove ideje na terenu. Svako zna šta se od njega očekuje. Ima tu smirenost, uliva sigurnost. Posle dve godiene rada s njim uigraniji smo. Poznajemo bolje taj španski sistem rada, navikli smo sada na njega. Uvek nas je krasila dobra atmosfera u timu. Tako je bilo i kod prethodnog selektora Nenada Peruničića. Dobra je hemija, funkcionišemo kao porodica. Mečevi protiv Slovenije u baražu za Svetsko prvenstvo su nam mnogo značili, ulili nam snagu. Najbitnije je bilo da se plasiramo u Poljsku i i Švedsku. Opet smo imali težak žreb, dobili selekciju iz svetskog vrha koja ima veliki broj kvalitetnih igrača koji igraju u najboljim klubovima Evrope“.

Lazar Kukić u dresu Srbije na Evropskom prvenstvu u Segedinu (©Starsport)

Ima li želja pred žreb za SP 2. jula u Katovicama?

„Nadam se da će nas pogledati sreća, da nećemo imati baš najjaču grupu kao na EP u Segedinu. Bitnije je od imena rivala da ostanemo svi zdravi, prvo na početku kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u oktobru, pa onda krajem decembra kada su završne pripreme za Svetsko prvenstvo“.

Sezona iz snova, Benfika je osvojila Ligu Evrope. Na početku prošlog leta je to izgledalo kao naučna fantastika?

„Osvajanje Lige Evrope je kruna moje dosadašnje karijete. Krenuli smo od prvog kruga kvalifikacija, gde smo izbacili Rajn Nekar Leven. Bili su u tom timu Palička, Andi Šmit, Kolbaher, Uve Genshajmer, sve reprezentativci svojih zemalja. Niko nije ni pomislio da možemo da prođemo dalje. Prethodne sezone smo imali veliki neuspeh, ispali smo od austrijskog Fajversa. Brzo smo završili bitisanje u Evropu, igrali smo samo domaće takmičenje, a portugalska liga nije tako jaka, ima tri, četiri dobra kluba. Bilo je malo i mučna ta prva moja sezona u Benfiki. Tokom leta smo se pojačali, stigli su Moraeš, Boržes, Kalman, napravili smo bedem u odbrani. Kalman je veliki profesionalac, sjajan igrač koji nam je u svakom trenutku prenosio znanje. Prošao je mnogo toga u Sjudad Realu, Atletiku, dugo je radio sa Pastorom u Segedinu. Odigrali smo nerešeno u Nemačkoj, u revanšu odigrali fantastično. Kasnije prošli najtežu grupu, samopouzdanje je raslo, a finalni turnir u Lisabonu i pobeda u finalu protiv velikog Magdeburga bila je šlag na torti sjajne sezone. Mnogo mi je pomogao Petar Đorđić kada sam stigao u Lisabon. Dobro sam se s njim slagao na terenu, ali i van njega, veliki smo prijatelji".

ČEKA SE RASPLET OKO NOVOG KLUBA

Moćni Srbi osvojili evropski trofej! Lisabon i Rui Košta gledali epsko finale, pao slavni Magdeburg

Posle dve godine došlo je do kraja saradnje sa Benfikom. Prošlog leta ste potpisali za beloruski Meškov iz Bresta. Kako je došlo do toga, ima li žala što ne ostajete u Lisabonu?

„Pričao sam s trenerom Ćemom Rodrigezom da produžim ugovor još prošlog leta. Klub tada nije reagovao na vreme. Pred meč sa Rajn Nekar Levenom sam dobio ponudu Bresta. Tada smo bili na pripremama, očekivao nas je dvomeč kvalifikacija s nemačkim timom. Motiv mi je bio što je Meškov standardan učesnik Lige šampiona. Vodio sam se željom da igram najjače klupsko takmičenje. Proletos je počeo rat u Ukrajini. Kako je odmicalo vreme, stizali su vesti da ruski i beloruski klubovi neće igrati Evropu. U dogovoru s menadžerom razgovarao sam s drugim timovima. Benfika je bila prva koja je želela da produžim ugovor. Imao sam veliku dilemu. Čekam rasplet oko Bresta, pa ćemo da vidimo. Bilo je ponuda Dinama iz Bukurešta, nekih klubova iz Bundeslige“.

Kukić sa legendarnim Rui Koštom (©Privatna arhiva)

Kakve su klupske ambicije za naredne tri, četiri godine?

„Želim da igram na najvišem nivou. Osvojio sam Ligu Evrope, sledeći cilj je pehar Lige šampiona. Napredujem iz godinu u godinu, hoću da igram u budućnosti za jedan od tri, četiri najbolja tima u Evropi koja se stalno bore u Kelnu za titulu. Najvredniji trofej u klupskom rukometu, kao i medalja sa reprezentacijom, ciljevi su koji me motiviše, guraju napred“.

Sada je Lazar u zenitu karijere, u najboljim godinama kada može najviše da pruži. Naravno, ima mnogo prostora za napredak. Nagomilovalo se i iskustvo jakih utakmica, igranje protiv najjačih klubova Evrope, kako u dresu Srbije, tako i u Benfiki.

PARTIZAN JE EMOCIJA, LJUBAV, POČECI S TRENEROM TODIĆEM, USAVRŠAVANJE U KALUĐERICI

Vratio se Kukić na početak svoje karijere, govorio je o putu do današnjih visina. Kako je sve to počelo? Otkud rukomet, zašto rukomet?

„Bila je zima, prvi razred Osnovne škole. Sećam se da je bilo kao juče. Moj pokojni otac je došao s posla i doneo vizit kartu Rukometnog kluba Partizan. Počeo sam da treniram kod našeg poznatog stručnjaka Zorana Todića. Imao sam sreću što sam radio s njim, pravi je trener za mlade igrače. Tu sam stekao radne navike, disciplinu. Tako je krenulo. Od malena sam navijač Partizana. Otac me tako naučio, iako mi je rođeni brat zvezdaš. Kada sam počeo da treniram, kada je bilo pitanje koji broj ću da nosim, trener Todić mi je rekao: ’Ti ćeš da nosiš broj devet, bićeš strašan napadač’“.

Kakvi su bili ti prvi rukometni koraci?

„Igrao sam u dvorani Slodes, mini ligu na skraćenom terenu. Bili smo u početku slabašni. Nismo imali mnogo igrača u toj mojoj generaciji. U ekipi su bili, sećam se, blizanci Radivojević, Boris i Bojan, oni su 1998. godište. Kasnije, kada sam prelazio u kadete, igrao sam beton ligu. Nisamo imali ekipu za generaciju 1995. godište. Nisam bio spreman fizički da igram za starije, pa sam jednu godinu otišao da igram u Avali iz Vrčina. Nas nekoliko igrača iz Beograda je igralo tamo. Bilo je lepo iskustvo, pomoglo mi je dosta, imao sam dobru minutažu. Pokojni otac me je usmerio na to, prepoznao je nešto u meni, da mogu da uspem. I on je želeo da nastavim da se bavim sportom, da treniram. Nije mu bilo teško da me vozi čak do Vrčina. Imali smo plac i kuću, pa je dobro došlo da s društvom budem tamo, malo roštilj...Tata je uvek bio tu uz mene. Zavoleo sam rukomet, imao sam dobre drugare.

Rukomet je ušao u vene, karijera je građena postepeno, uz uspone i padove.

„Moram da istaknem da kada sam igrao u Vrčinu, imao veliku želju da učim, da se usavršavam. Imao sam sreću da upoznam čuvenog trenera Grbu iz Kaluđerice. S nekoliko drugara koji su iz tog dela grada, svaku priliku smo koristili da kod njega odemo u Osnovnu školu Aleksa Šantić i da radimo individualno. Kod njega sam naučio te neke finte, eksplozivnost. Bilo je prelepo i nezaboravno iskustvo".

Ko su vam bili uzori u tim tinejdžerskim danima?

„Kada sam počinjao da igram rukomet, više sam pratio fudbal i košarku. Volim sve sportove da gledam. Vremenom kada sam ozbiljnije počeo da se bavim rukometom, pratio sam reprezentaciju, klupska takmičenja, posebno Ligu šampiona. Najviše mi je u sećanju ostala ta 2012. godina kada smo osvojili srebro na Evropskom prvenstvu. Rukometni idoli bili su mi Momir Ilić, Žarko Šešum, kasnije i Petar Nenadić... On mi je bio smernica kako jedan rukometaš treba da igra“.

Kada ste prepoznali da bi rukomet mogao da bude vaš životni poziv?

„Posle mlađih kategorija stigao sam do drugog tima Partizana. Trener mi je bio Miša Draslar. Jedan fenomenalan čovek i stručnjak. Pre ulaska u drugi tim trener mi je bio Mihailo Radosavljević, naš čuveni golman Miki. Ko njega sam dosta naučio o ponašanju, disciplini, poštovanju saigrača. Prvih par godina sazrevanja u drugom timu su bili značajni za iskustvo. Igrao sam beton ligu protiv starijih igrača, fizički jačih, koji gaje taj sportsko prljavi način igre. Naučio sam dosta tada. Kad prođeš takve utakmice u manjim mestima u Srbiji, onda bi spreman da igraš Superligu. Tamo se više prati rukomet nego recimo u Beogradu“.

##EDITORS_CHOICE##

Kako je došao poziv za prvi tim?

„Bio sam treći razred Sportske gimnazije. Trener prvog tima je bio Aleksandar Brković. Mislim da je bio novembar 2013. godine. To je bila poslednja godina Partizana u SEHA ligi. Te godine je Partizan podmladio ekipu. U počeku nisam bio u planu, dokazivao sam se u drugom timu i dobijao šansu da budem deo najbolje ekipe. Nema veće časti nego da budete deo prvog tima za klub koji volite, koji vam je u srcu. Usledio je Brkovićev poziv pred put u Slovačku protiv Tatrana iz Prešova. Tad smo ubedljivo poraženi, primili smo, čini mi se, 41 gol. To mi je bio debi u prvom timu. Posle Nove godine, došlo su iskusniji igrači - Vlada Mandić, Božidar Markićević, Ljuba Jovanović, Raša Ristanović... Nenad Maksić je bio još igrač. Vratili smo se u drugi tim, prednost su dobili iskusniji. Moja generacija i ja smo morali da se afirmišemo u drugom timu, da napredujemo i tražimo šansu da zaigramo za najbolji tim“.

LAZARE, TVOJ ZADATAK JE DA TI ĐUKIĆ NE DA GOL IZ KONTRE

Usledio je turbulentan period u Partizanu, odlazak Brkovića i dolazak Nenada Maksića na mestu trenera. Ispričao je Lazar anegodotu kako je imao zadatak da čuva sadašnjeg saigrača iz reprezentacije, Darka Đukića.

„Sećam se, neke stvari treba da se nameste u životu. U tim godinama nisam imao fizičke predispozicije, imao sam 17, 18 godina, pa sam uvek pokušavao na foru da prođem, da iznenadim. Vanja Ilić se tada povredio, polomio je metatarzalnu kost i silom prilika sam morao da igram levo krilo. Igrali smo protiv Železničara iz Niša. Tada je Darko Đukić bio sjajan, eksplodirao je, davao je na svakoj utakmici po deset golova. U prvom delu prvenstva protiv Želje smo primili mnogo golova iz kontri. U drugom meču, trener Maksić mi je rekao da mi jedini zadatak da mi Darko ne da gol iz kontre. Napad sam igrao tamo gde su se spajale linija devet metara i aut, nisam bio u ćošku. Bio sam spreman da odmah jurnem za Darkom. Mislim da sam se dobro snašao, dao sam par golova. U tim trenucima sam svaku trenerovu odluku prihvatio na najbolji mogući način“.

Lazar Kukić u večitom derbiju 9. oktobra 2016. godine (©MN Press)

Kako je došlo do ulaska mladog talasa u crno-beli tabor?

„Čekao sam šansu i verovao da mogu da igram i na poziciju srednjeg beka. Godinu za godinom sam napredovao. Partizan tada nije dobro stajao finansijski. Bila je to prilika za nas, mlade igrače, sazreli smo preko noći. Napravila se sjajna generacija. Bili su u timu malo stariji Vanja Ilić koji je bio kapiten i nosio je tim. Jedne godine se iz Metalurga vratio i Mijailo Marsenić. Ivan Dimitrijević je bio s nama na treninzima, kao i Žujović. Obojica su tražili inostrane angažmane. Kada su Vanja Ilić i Mijailo Marsenić otišli u Makedoniju, ostala je moja generacija 1994/1995. Tu su bili Stevan Sretenović, Igor Mršulja, Ivan Popović, Mihajlo Radojković, Nemanja Živković, Mihailo Ilić, Luka Radović, od mlađih je tu bio Aleksa Maksić, Mateja Pižurica, Andrija Đuričić... Bilo je dobro druženje. U tim momentima nije nam novac bio bitan. Naravno, bilo bi dobro da ga je bilo, verovatno bismo postigli više“.

BESPARICA U HUMSKOJ I ŠANSA ZA GENERACIJU 1994/1995

Kako je igrati za veliki Partizan, a voziti se gradskim autobusom, ne primati platu, biti na amaterskom nivou?

„Aleksandar Blagojević je uvek bio otvoren prema nama. Rekao je da bi voleli da nam pomognu, da imamo plate, neki džeparac, ali takvo je bilo stanje, nije bilo novca. Nisu nas lagali u klubu, nis obećavali kule i gradove. Sa 18 i 19 godina, želja da potpišemo prvi profesionalni ugovor s Partizanom je jača od svega. Nije nam bio problem što nismo imali novca, igrali smo iz ljubavi, to nas je držalo na okupu. Bilo smo kao porodica, ista generacija, družili smo se i pre i posle treninga. S trenerom Maksićem smo imali odličnu saradnju, dobro nas je vodio, bilo je uživanje igrati, steći drugare za ceo život. Išli smo gradskim autobusom na treninge, pa gužva u prevozu... Jedne godine, 2016, smo bili blizu titule. Da smo dobili u Novom Sadu bili bismo šampioni. Te godine je s nama bio Živan Pešić. Da smo imali podršku sa strane, mislim da bi to bolje izgledalo. U Novom Sadu nismo imali ni zavoje, flastere, osnovne stvari. Vodili smo do 45. minuta, ali smo zbog skraćene rotacije i povrede dva igrača posustali u finišu. Vodili smo sa četiri, pet golova razlike, ali smo izgubili. Ostaje velika žal što nisam s Partizanom osvojio trofej. Tih godina prvi koji je eksplodirao bio je Nemanja Žiković. Bio je neverovatan tada, igrao vanserijski, žao mi je što nije napravio veću karijeru jer je to zaslužio. On je sada u Partizanu, kapiten je, mnogo daje klubu“.

Kukić u dresu Orlova na SP 2019. godine (©AFP)

Prisetio se Lazar i epizode u Proleteru i iskustvo koja ga je očvrsnulo. Otkud u Zrenjaninu koji je tada igrao u trećem rangu takmičenja?

"Partizan je imao ideju da igram na dvojnu registraciju u klubu u nižoj ligi, da bih imao veću minutažu. Ja sam u tom trenutku prepoznao da neću imati mnogo šanse da igram u prvoj seniorskoj sezoni. Aleksandar Blagojević me je pozvao, pitao da li želim da odem u Proleter, dobio je poziv od Čapeta Rnića. On je bio predsednik kluba. Tog leta je bio Memorijalni turnir u Crvenki. Prihvatio sam poziv, u dogovoru s ocem. Otišao sam u Proleter i svidelo mi se tamo. Milan Grubanov je bio trener, završio je karijeru zbog povrede. Mlad stručnjak, dopao mi se rad s njim. Zrenjanin je bio blizu Beograda. Igrao sam na dvojnu reistraciju. Trenirao sam s Partizanom, ali na početku moje seniorske karijere, bio sam u grču, nisam mnogo igrao. Sećam se da sam s Partizanom igrao u Kaću. Ušao sam na par minuta, nisam imao samopouzdanja, dobijao sam minutažu na kašičicu. Sledeće kolo sa Proleterom sam igrao u Velikoj Plani protiv Lavova. Tata me je vozio, kasnili smo na utakmicu. Ušao sam u dvoranu u 10. minutu, na brzaka se zagrejao, i ušao sredinom poluvremena. Imao sam tad slobodu, Grubanov mi je ukazao veliku priliku. Odigrao sam odlično taj meč, dao devet golova. Imao sam samo 18 godina. Zatresao sam mrežu za nerešeno. To je stiglo i do Maksića i Partizana. Tata me posle utakmice grlio, ljubio. Kaže: ’Sine, spasio si me’. Osećao se krivim što smo zakasnili. Na kraju je sve dobro ispalo“.

Posle tog meča, u Humskoj su drugim očima gledali u Kukića.

„Igrao sam naredni meč protiv Metaloplastike. Bio sam u prvoj postavi. To je bilo drugo ili treće kolo Superlige. Odigrao sam dobar meč. Postigao sam pet, šest golova, bio sam u usponu. Prijalo mi je što više da igram. Nisam osetio umor što sam igrao za oba kluba. Naredne godine sam se vratio u Partizan, dobijao veću ulogu“.

UMALO IZ CRNO-BELOG TABORA U POŽEGU, SRCE REKLO - OSTANI

Malo je falilo da Lazar ode u Požegu?

„S nama su tog leta trenirali Ivan Dimitrijević i Petar Žujović, činilo se da će ostati u timu. Dimitrijević je onda otišao u Austriju. Na mojoj poziciji su bili Žujović i Mršulja. Bili su iskusnjii, fizički jači, dominantni. Nisam bio spreman. Moj otac je želeo da se osamostalim, da očvrsnem. Onaj gore i moje srce nije htelo da odem, veliki sam partizanovac, pogotovo je bilo mnogo emocija u mlađim danima. Ipak, nije isto igrati u Partizanu ili Zvezdi ili nekim drugim klubovima. U dva naša najveća kluba uvek si na vidiku. Moram da istaknem da je tada uz mene bio Ivan Dimitrijević, uvek me je bodrio, davao savete. On je stariji nekoliko godina od mene, prošao je sve, igrao u inostranstvu. Rekao mi je da Partizan treba da mi bude odskočna daska za dalju karijeru. Pomeno bih i Mihaila Ilića koji je bio sa mnom u teškim trenucima“.

Poslednjih šest meseci u dresu Partizana bile su vam najbolje?

„Tog leta, u avgustu 2016. godine, imao sam porodičnu tragediju. Preminuo mi je otac. Znam koliko je želeo da uspem, koliko me je podržavao. Bilo mi je teško, ali nisam hteo da odustajem, presekao sam, shvatio da moram da budem uporniji, da radim više, jače... Ta istrajnost, upornost i rad me i sada krase. Moj deviza je da se trud kad-tad isplati. Poslednja polusezona u Partizanu, tih pet, šest meseci sam odigrao odlično. I sada volim s vremena na vreme da pogledam video klipove s tih mečeva. Bio sam najbolji strelac Superlige Srbije, delio sam prvo mesto na listi za MVP lige. Usledio je i poziv tadašnjeg selektora Jovica Cvetkovića za širi spisak reprezentacije. Te godine otišli su neki iskusniji igrači, ostali smo Živković, Pižurica, ja...“

LA RIOHA I NOVI RUKOMETNI SVET U ŠPANIJI

Otkud u Španiji, u Logronju la Riohi?

„Pred Novu godinu, imao sam sreću i dugujem veliku zahvalnost Marku Vukčeviću. On je rukometni menadžer sada. Sa Milanom Jokićem i s njim sarađujem. Marko je prepoznao u meni velikog radnika. Gledao me ja kao mlađeg brata. Znao me je od ranije jer je i on igrao rukomet u Partizanu. Poznaje me od malena. Ja sam mu prvi igrač u menadžerskoj karijeri. Bio je u kontaktu sa španskim klubovima. Učinio je sve da me odvede tamo, da krenem putem profesionalizma. Stvarno, kao što je rekao Žika Bogdanović sa Balkan-handball, treba neke stvari da se poklope, da naiđeš na prave ljude, da te savetuju na pravi način, da te vode. Izabrao sam pravi klub. Tada se povredio srednji bek u La Riohi, došao sam kao zamena. Bio je spreman ugovor, ali je bio plan da dođen na probu nekoliko nedelja, da me vide na licu mesta. Imao sam sreću da dođem u takav klub, da radim sa Hotom Gonzalesom, sadašnjim pomoćnikom Raulu Gonzalesu u Pari Sen Žermenu. Bila su takva imena u klubu - Alberto Rokas, Ruben Garabaja, Gruca Aginagalde, brat Julena, nekadašnjeg pivotmena reprezentacije Španije i poljskog Kjelcea. Bilo je još mladih momaka koji sada igraju u najboljim klubovima na svetu kao što su Anhel Fernandez i Langaro koji su u Barseloni, Sančez Migaljon je u Kjelceu. Bog me je pogledao, dobio sam šansu. Iskoristio sam je, upoznao se s načinom rada španskih trenera“.

Slavlje Orlova posle pobede u Kragujevcu (©Starsport)

Da li je bilo teško prilagođavanje na novi klub, grad, zemlju?

„Prve nedelje sam radio sa ekipom, ali sam svaki trening bio odvojen na drugoj polovini. Od 20 do 30 minuta radio sam s pomoćnim trenerom i pivotmenom Rubenom Garabajom. Igrali smo dva na dva, vežbali postavku u blokovima, unapredili tehničke i taktičke stvari. Učio sam polaske, kako da igram blok, bočni blok. Usavršio i naučio rad španskih trenera. I sada pratim Gonzalesa, Davisa, Pastora, Sabatea... Tada sam istinski zavoleo rukomet. Nisam mnogo igrao u početku. Trener mi se jednom izvinio što nisam igrao. Isred sebe sam imao Viktora Viga, koji je bio savršen u tom sistemu. Trener je imao poverenje u njega, nisam mogao da dobijem minutažu. On je na jednom meču loše igrao, ali ja nisam dobio šansu. Prekretnica je bio duel u Kangasu u Galiciji. Vruć teren, puna hala. Na neku hraborst i sreću sam postigao dva, tri gola, osigurali smo pobedu. Trener mi je čestitao, rekao da sam bio odličan i posle toga sam dobio ugovor na godinu dana“.

Je l’ bilo jezičke barijere?

„Brzo sam ga naučio španski. Nije bilo naših igrača u Logronju, pa mi je akcenat bio da naučim što pre jezik, da bih mogao da pričam sa saigračima, trenerima. Posle tri ili četira meseca sam pričao, bilo je tu grešaka na početku, ali sam ga usavršio vremenom. Lepo su me prihvatili u ekipi. Gledao sam Garabaju na televiziji, a sada sam igrao s njim. Naredne godine Hota je bio trener, pre toga se znalo da će budžet da se smanji. La Rioha je igrala Ligu šampiona, znalo se da odlaze pet, šest igrača. Na startu sezone smo imali skor 1-5, bilo je na život i smrt. Tri sezone je klub igrao Ligu šampiona, bilo je pritiska. Malo sam se i ja izgubio, nisam se snašao. Kasnije smo ušli u formu, bili smo četvrti na polusezoni, a vezali smo 11 ili 12 pobeda. Malo je falilo da budemo treći. Ademar Leon je bio drugi na kraju. Produžio sam ugovor, otišao je trener Hota u PSŽ kod Raula, a sa nama je ostao da radi Migel Velasko. On dolazi iz čuvene Valjadolidove škole“.

Te godine je stigao i nekadašnji saigrač Vanja Ilić. Partizanovci opet zajedno?

„Znamo se od malena, veliki smo prijatelji. Bogdan Radivojević, Mijailo Marsenić i on su me smatrali za mlađeg brata. Uvek su tu bili za mene. Sada sam ja mogao Vanji da pomognem, da se prilagodi na novu sredinu“.

DEBI U DRESU ORLOVA U ZRENJANINU PROTIV BELGIJE

Posle šireg spiska reprezentacije kod Jovice Cvetkovića, usledio je poziv Nenada Peruničića i debi u dresu Orlova?

„U oktobru 2018. godine sam bio na okupljanju reprezentacije. Dobio sam poziv Nenada Peruničića. Zahvalan sam mu mnogo na pozivu, promenio je tim, uveo u selekciju mlade igrače, dao nam šansu da se pokažemo. Prva utakmica je bila protiv Belgije u Zrenjaninu. Nenadića nije bilo više u reprezentaciji, par starijih igrača su se takođe oprostili. Pozvani su Stefan Vujić i Mladen Krsmančić na srednjem beku. Vujić je bio povređen, kasnije je otpao i Krsmančič, a ja sam ostao jedini na toj poziciji. Nije bio dobar rezultat, odigrali smo nerešeno sa Belgijom. Kod Nenada sam osetio veliku slobodu, rekao mi je da nemam nikakv pritisak, da igram opušteno. Saigrači su me podržali, bilo smo kao porodica. Motiv mi je bio što sam opet zaigrao u Zrenjaninu“.

Posle Logronja – pravac Lisabon i Benfika. Mogao je Lazar na sever Evrope, u norveški Elverum?

„Posle reprezentacije i dva velika prvenstva na kojima nismo prošli grupnu fazu, nisam imao ugovor za sezonu 2020/2021. Imao sam neke priče, za Bundesligu, ali daleko od realizacije. Pre EP smo igrali u Francuskoj pripremni turnir sa Norvšekom i domaćinom. Pomoćni trener Norveške je preuzeo Elverum. Svidelo mu kako sam igrao, pa sam dobio direktan poziv najboljeg norveškog tima koji je igrao Ligu šampiona, dovodio mlade igrače koji su kasnije odlazili u Bundesligu. Stigao je legendarni Luk Abalo. Bio sam blizu potpisa, a onda me zvao Ćema Rodrigez. Menadžer Milan Jokić je bio u kontaktu s klubom. Ćema mi je rekao da sačekam, da treba da potpiše za Benfiku. On je postao trener, a ja sam odmah prihvatio poziv i potpisao. Znao sam u šta se upuštam. Nisam smatrao da mogu još da igram Ligu šampiona, a znao da je Ćema bio uvek lider gde god je bio. S njim sam najviše napredovao, sazreo kao igrač, sticao sam iskustvo u teškim mečevima. Svake godine sam pravio korak više u karijeri, tehnički i taktički bio bolji“.

Pred Lazarom je duga karijera, ali ima veliku želju – opet da obuče dres Partizana. Verujete li u taj san?

„Žao mi je što naši klubovi nisu bolji. Imamo u okruženju Dinamo iz Bukurešta, Vardar je bio dva puta šampion Evrope. Verujem da će Partizan, Zvezda ili Vojvodina, ali i drugi da budu kvalitetniji, za početak bar da se plasiraju u grupnu fazu Lige Evrope. Vidim sebe opet u Partizanu. Naravno, da me zdravlje i telo posluži. Verujem da imam još 10 godina karijere, ali jednog dana, želja mi je da odigram makar jedan meč u voljenom crno-belom dresu“.

Imaju li vrhunski sportisti vreme za neki hobi?

„Volim sa saigračima da odigram neke društvene igre, pročitam knjigu, pratim sport, gledam sve. Sa mnom je verenica Marija, ona mi je veliki oslonac i podrška“, zaključo je Kukić svoju sportsku i životnu priču za Mozzart Sport.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

INTERVJU – Lazar Kukić: Hoću medalju sa Srbijom, pehar Lige šampiona i da odigram makar još jedan meč u Partizanu

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

Odbojka

Rukomet

eFudbal

Hokej na ledu

Am. Fudbal

Kriket

Badminton

Ragbi

Najava mečeva