INTERVJU – Ljiljana Ranković o košmaru svakog sportiste: Suština je da posle svega ustaneš, dišeš, voliš...

Bio je 5. april 2022. godine. Za mnoge sasvim običan dan, za jednu odbojkašicu i njoj bliske ljude – dan koji će poželeti da obrišu gumicom.

Dvorana na Banjici. Finalna utakmica Crvena zvezda – Ub. Prvi set. Pad u zoni četiri i bolan urlik. O ne... Izgleda da je koleno. Samo da nije ono najgore – pomislili su mnogi u publici i na terenu – jer bi za Ljiljanu Ranković posle svega to moglo da znači da je kraj.

Godinu i tri meseca kasnije odbojkašica je na Instagram profilu i potvrdila – upravo taj meč u dresu Uba ostaće zabeležen kao poslednji u njenoj karijeri.

Nekoliko dana pošto su svi saznali da sa odbojkom neće nastaviti, Rankovićeva je u prvom "penzionerskom" intervjuu koji je dala za Mozzart Sport pričala o svemu što je prošla na terenu i van njega, o trofejima, ali i o teškim povredama i operacijama koje su je naterale da odsvira kraj sa 30 godina.

Njena priča trebalo je kao glavne teme da ima pobede, titule, medalje, utakmice za reprezentaciju... Međutim, nije bilo dovoljno sreće na tom putu. Povrede su se isprečile i nisu joj dozvolile da dostigne sve o čemu sanja. Prvu tešku doživela je već sa 16 godina, poslednju u karijeri sa nepunih 29.

Zvuči surovo, zvuči nepravedno – ali Ljiljana ne dozvoljava da priča dobije tužni ton... Sve dobro što joj je odbojka donela čine je srećnom i zadovoljnom. Čini je ponosnom. Dobro se drži i ne skida široki osmeh s lica.

Svima oko nje u kafiću pažnju tokom razgovora skreću beli pravilni zubi, koji dolaze još više do izražaja zbog preplanulog tena. Niko i ne pomišlja da ta devojka priča detaljno o operacijama i preranom prekidu karijere.

Tek na trenutke može da se primeti da joj oči cakle. Samo u nekoliko navrata nazirale su se suze...

"Bilo je jutro, otišla sam na trčanje na Košutnjak. Radila sam sa trenerom. Mislim da je bio 10. jul. Ponovo sam osećala bolove na istom mestu, nisam mogla da uradim doskok, plašila sam se. Ponovo sam prilikom trčanja osetila da vučem nogu. To me baš pogodilo. Sela sam, skinula patike, počela da plačem, okrenula se ka treneru i rekla: To je to", ispričala je Ljiljana Ranković na početku razgovora kako je došlo do konačne odluke. "On me pogledao i upitao: Šta? Ja sam ponovila: To je kraj. Ne mogu više da se borim sa glavom, sa bolovima, sa telom. Ne želim da dođem u situaciju da svaka tri meseca primam injekcije da bih izdržala napore. Ne mogu svako jutro da pijem lekove protiv bolova pred trening ili utakmicu. Jednostavno – ne mogu“.

(Starsport)

Godinu i tri meseca bilo je potrebno Ljiljani da izgovori ove rečenice. Čak 15 meseci je pokušavala da ih odloži. Oko 450 dana je prošlo od povrede do javne objave.

"U tom trenutku kada se desilo za mene je bio smak sveta. Negde sam i znala da je to kraj“, priznaje Rankovićeva. „Imala sam mnogo povreda, ali nikada takav bol nisam osetila. Posle utakmice sam ušla u svlačionicu i počela da plačem. Tačnije - vrištala sam. Libero Sanja je prišla i rekla mi: Nemoj molim te, biće sve ok".

Narednih dana je morala da sačeka konačnu dijagnozu.

"Otišla sam na magnetnu, radim je godinama na jednom mestu. Svi me tamo znaju. Upitali su me: Nije valjda opet zglob? Ja odgovaram: Ne, sad je koleno. Pitaju me da li sam bila bandažirana, kažem da jesam. Pitala sam koliko traje, odgovorio je dvadesetak minuta. Rekla sam mu da čim vidi da je pukao prednji ukršteni, da uđe i prekine. Čekala sam, nije ulazio... Čim je ušao, pogledao me, znala sam. Rekla sam: Znači pukli su? On je klimnuo glavom, ništa mi nije rekao".

Tog 5. aprila se dobro seća i teško da će u skorijoj budućnosti uspeti da ga zaboravi.

"Bilo je plakanja nekoliko minuta zbog jakih bolova. A tek posle je krenula prava agonija... Operacija je bila zakazana za 11. april, ali pošto se tada igrala majstorica u finalnoj seriji, zamolila sam da se pomeri za 12. da bih odgledala poslednju utakmicu i bila uz ekipu. Uvek sam se kroz karijeru plašila povreda, iako sam ih imala ko zna koliko razmišljala sam samo da ne pokidam prednje ukrštene. Imala sam mnogo saigračica koje su povređivale koleno i pričale su mi koliko je teško – i fizički i psihički. Operacija nije bila nimalo prijatna, bilo je bolno, ali znala sam da to moram da uradim da bih sutra normalno živela i funkcionisala“.

(MN Press)

Pomoć je potražila i od stručnih lica.

"Još pre operacije sam se obratila ljudima koji mogu da mi olakšaju. Nisam bila spremna za operaciju. Prvi put kad sam se operisala nisam znala kako je. Ali drugi put sam znala šta me čeka – i to vađenje drena i svega - napravilo mi je dodatni pritisak. Kod nas je u Srbiji ranije bila tabu tema priča o mentalnom zdravlju, ali ne bi trebalo da bude tako. Ja sama sa sobom nisam mogla da rešim problem, prihvatila sam da postoji strah i tražila pomoć – želela sam da razgovaram s nekim i da vidim kako će mi biti".

Posle operativnog zahvata čekao je novi težak period.

"Oporavak je bio mučan za glavu. U jednom danu mogu da savijem nogu, u drugom ne mogu. Sledeći dan mogu da ispravim nogu, naredni ponovo ne mogu. To je proces koji traje, posebno za mene koja sam već operisala zglob na toj nozi. Nisam mogla skroz da čučnem... Trudila sam se da razmišljam kako ću da se vratim, ponovo da igram, kako će ostati iza mene loš period. Ali, shvatila sam da to nije tako. Kako sam trenirala i radila, bilo je sve teže. Zalečim jedno, onda krene da me boli drugo, pa treće – zglob, rame, koleno – sve u krug".

Uvek će se Ljiljana setiti ljudi koji su bili oko nje – fizioterapeuta iz Lokomota – Novaka, Strahinje i Jovana, doktora iz Medikal centra na Bogosloviji – Borisa Vukomanovića, sestre Ljilje, žena koje su se operisale kad i ona... Uz sve njih je verovala da može da se oporavi.

"Mislila sam da moje telo neće imati snage da sve to iznese, ali sam se nadala da će sve to leći i biti kako treba. Postojao je pritisak u glavi da moram da se vratim, jer kad se tako nešto desi onda ne želite da završite na taj način. To je najružniji način da se završi karijera, ali da je bilo drugačije – igrala bih ko zna koliko i verovatno ne bih umela da kažem – vreme je za neke druge stvari".

Kada je treneru u julu ove godine saopštila odluku, a posle toga i svima koje poznaje, osetila je olakšanje.

"Nisam više mogla da radim protiv sebe. Osećala sam da teram sebe da se vratim da bih dokazala nekome, ali shvatila sam da je moj život isključivo moja stvar, moje povrede takođe... Mene najviše pogađalo što su neki ljudi predstavljali da je njima teško što sam se ja povredila. U nekim trenucima sam morala njih da tešim, a ustvari je meni bila potrebna uteha. Ja sam tešila druge zbog izgubljene titule ili zbog moje povrede... Sve me to umorilo, kao što sam objavila na Instagramu u dugačkoj objavi. Neki mediji su napisali da je to bolna ispovest, ali ja ne smatram tako. Meni je odbojka bila život i ostaće. Ne želim da moja priča bude tužna, bez obzira na to kako se moja karijera završila".

Drugi set smo počele sa suzama u očima, nismo se tada bavile odbojkom

Možda su postojale još neke opcije, ali one su brzo pale u vodu.

"Nisam želela da dođem u neki klub i da to bude mučenje – u smislu mesec dana treniram, pa dva ne mogu, pa opet treniram, pa ne mogu... Stalno bi mi prebacivali da sam opet povređena. Doktor me pitao da li postoji mogućnost da budem negde pa pomalo igram. Ja sam rekla: Naravno, nije meni to ispod časti, ali - ili ću se maksimalno boriti za svoje mesto ili neću uopšte biti tu".

Znala je šta sve ima „zapisano“ na svojoj listi želja. 

"Hoću sutra da trčim sa svojom bratanicom, jednog dana sa decom, da mi rame bude zdravo - da mogu da podignem flašu, da mogu da zavežem kosu sama, a ne da se mučim... Želela sam da pokušam da održim svoje telo".

Posle trčanja na Košutnjaku odluku je saopštila majci. 

"Kad sam je okrenula - odmah je provalila da nešto nije kako treba. Rekla sam joj da sam donela odluku. A ona mi je odgovorila: Šta god sutra radila u žvotu, bitno je da budeš srećna i da se ne osećaš kao što si osećala do sada. Da li si u sportu ili negde drugde – nebitno. Meni kao majci je bitno da si živa i zdrava, a da li ćeš da igraš odbojku - mene to ne zanima".

JEDINI CILJ MI JE BIO DA NEMAM VIŠE NIJEDNU OPERACIJU

Nekoliko dana kasnije odlučila je da napiše objavu i na Instagramu.

"Nije to bio bolan tekst, to je samo realnost. Meni su neki srećni trenuci oduzeti, ali sam zahvalna što sam neke druge stvari dobila. Naučila sam kakav čovek želim da budem, shvatila sam da ne mogu više da budem robot koji samo radi šta drugi kažu. To izgleda ovako: ok, oporavi se za pet dana. Ok, oporavila sam se. Ok, operiši se. Ok, operisala sam se... Primi injekciju, sad igraj... Postala sam robot i moje telo je tako funkcionisalo. S neke strane sam usrećivala neke druge ljude, moje igranje odbojke je postalo mučenje. Došlo je do te faze - od danas do sutra. Nisam više imala ciljeve. Jedini je bio da nemam više nijednu operaciju. Shvatila sam da od tolike ljubavi dolazim do preživljavanja".

Bilo je jasno da tako ne može više...

"Rekla sam: zbog čega? Zašto? Daleko od toga da će moj život da bude ne znam koliko lošiji, daleko od toga da bežim od odgovornosti, bilo čega sličnog... Nisam se plašila šta ću raditi posle, nego kakav će moj osećaj biti u trenutku kada kažem - to je to. Da li će me toliko mučiti da neću moći da shvatim u glavi, pa ću se i dalje koprcati ili ću jednostavno preseći i reći: ok, ima i drugih stvari u životu".

Trofej pun emocija - Ubljanke na domaćem terenu jače od svega

Uspela je da stavi tačku baš kad treba.

"Važno mi je da sam presekla. Dan kada sam objavila bio je najteži. U početku nisam ni gledala telefon, nego sam ostavila i krenula da sređujem stan. Posle nekog vremena sam se osećala kao da sam ranac na leđima put negativnih informacija, pitanja i svega – skinula sa sebe. Sad više niko neće pitati – kad, šta, da li ćeš, hoćeš, nećeš. Sad ću da uživam u nekim drugim stvarima. Jedan deo života je gotov, ali drugi počinje... Svi ćemo doći u tu situaciju. Svaki sportista će doći do trenutka kad mora da kaže da je kraj. To je sastavni deo života".

Mnogo ljudi je odreagovalo kada je okačila taj tekst ispod slike na Instagramu.

"Više sam očekivala da odreaguju ljudi sa kojima sam sarađivala... Ali eto, bilo je onih sa kojima sam sarađivala, a da mi se nisu javili uopšte. Mislim da je to sasvim normalno. U sportu je to tako. Iznenadila sam se što mi je pisalo mnogo ljudi koji nisu u sportu, a ne znaju kako posle nekih događaja da donesu velike odluke. Osetili su da mogu da mi se obrate. Želim da im poručim da ne treba da dozvole da pate i da nemaju mir. Treba da rade ono što vole i da drže život u svojim rukama. Ako nešto ne funkcioniše, prelomite i pronađite nešto drugo. Bilo je devojčica koje su mi se javile, a završile su karijeru rano zbog povreda – rekla sam im da je suština svega da ustajemo, dišemo, imamo prijatelje, porodicu, da volimo i da smo voljeni. Sad da li ćemo igrati odbojku, košarku ili tenis, ili ćemo raditi nešto sasvim drugo – manje je bitno".

BRAT JE UVEK GOVORIO DA BI MI DAO OBE NOGE DA MOŽE

Nije zaboravila da pomene svog starijeg brata. 

"Neki su preneli da je veoma tužno što sam napisala da sam delila patike sa bratom. Ali to nije tužno. Meni su mama i brat najveći oslonac u životu, uvek sam imala njihovu podršku. Moj brat je fanatik za sport, kad god sam osećala da ću da pokleknem ili da padnem – on je bio tu, da me posavetuje, da mi kaže šta treba, čak me je i trenirao preko leta kad je bila korona. Imala sam operaciju, pa smo posle toga radili zajedno...".

Sasvim logično mami i bratu je najteže palo to što je zbog povrede završila karijeru. 

"Mislim da je mama malo čak prodisala jer više neće biti straha. Brat je izbacio neke moje slike iz mlađih dana i prva rečenica koju je napisao je bila: Da mogu da ti dam, dao bih ti obe noge. Uvek mi je to govorio. Posle svake operacije, da li može njegova da se uzme...".

Razumela je potpuno kako se on oseća. 

"Znam da mu nije svejedno bilo kad sam mu rekla. Negde je verovao da ću se vratiti, mada me nikad nije pritiskao. Svestan je da sam odrasla, da imam život pred sobom i da treba i da budem majka. Uvek će me podržati - tako smo odrasli, tako smo vaspitani. Tri godine je razlika, a on je mnogo smireniji, dok ja brzo izgorim u nekim situacijama. On je znao kako da mi kaže kad nisam u pravu... Nisam želela da ćutim, a on me učio da nekad moram. Postoje stvari sa kojima ne možeš da se izboriš. Uz njega sam naučila da pogledam nešto i na drugi način".

SAMO DRES PARTIZANA IMAM URAMLJEN

Zajednička im je i ljubav prema Partizanu.

"On je strastveni navijač, tako da zajedno idemo na košarkaške utakmice. Ja sam jedne godine igrala u Partizanu, samo taj dres imam uramljen".

I ostala oprema će pronaći svoje mesto.

"Patike sam odložila, a imam opremu koji nisam ni otvarala, nju ću pokloniti. Imam još neke dresove sačuvane, ali ko god me je pitao dala sam. Mama je poređala medalje po godinama, vodi račun o njima, briše prašinu... Verovatno kad uhvatim neku medalju da će mi se vratiti taj neki osećaj, ali svakako ću se setiti lepog perioda. Mislim da me sve ovo ojačalo za život, da sutra šta god da se desi – znam da ima izlaz. I dalje verujem u dobrotu ljudi, ne mislim da su svi iskvareni... Mislim da ima dobrote i empatije. Spremna sam za novi život. Ispijanje kafe me čeka još nekoliko dana, a onda će da me strefi realnost... Daleko od toga da sam tužna, pitam drugarice najnormalnije kako je bilo na treningu. Nemam osećaj da treba da žalim, prošla sam kroz mnogo gubitaka bliskih ljudi, znam da ima mnogo gorih stvari od odluke – ja neću više da igram odbojku. To je već nešto drugo. Nije žaljenje, nije za tugu, nije bolna ispovest. Mnogo većih tuga ima".

 ZA TIJANU BOŠKOVIĆ SAM OD PRVOG DANA ZNALA U ŠTA ĆE IZRASTI

Ostaće upamćeno da je veliki trag ostavila u dresu Vizure, u kojoj je igrala zajedno sa Tijanom Bošković, Biankom Bušom, Sarom Lozo, Majom Aleksić, Aleksandrom Stepanović... Upravo sa njima se nedavno, dan pošto je objavila da ide u penziju, našla da popije piće.

"Ima nas tri penzionerke, a imam i jednu bebu. Milena Dimić se porodila... Ostale devojke su i dalje u odbojci. Setile smo se tih dana u Vizuri, pa smo izvlačile neke situacije i naše reakcije. Koliko god nam je u tim godinama bilo teško tamo, nama je to sad smešno. Komentarisale smo da li bismo se vratile – pa smo rekle da bismo se vratile samo sve komplet, ali pojedinačno ne. Lepa vremena, gde smo se super družile i izlazile zajedno".

Uskoro njene drugarice čekaju velike bitke na Evropskom prvenstvu. Ljilja će ih bodriti ispred TV ekrana... Zna koliko su kvalitetne i šta mogu da pruže. 

"Za Tijanu smo znale od prvog dana u šta će izrasti. Videla sam je prvi put na Balkanijadi, kad je igrala za Bosnu i Hercegovinu. Bila sam oduševljena, imala je 12 ili 13 godina. Posle kad je došla u Vizuru znala sam da je rođena za to. Jedna je Tijana Bošković i pitanje je za koliko će se pojaviti sledeća. Izvanredna je kao ličnost, tolika popularnost je nije promenila. Ostala je ista i to mi je baš drago. A za ostale – za neke sam mislila da će dostići više. Ali imale su ozbiljnije povrede, nije sve do njih. Radujem se svakom njihovom uspehu. Bianka je došla do Vakifa – čestitala sam joj, naravno. Uvek ih rado gledam, uvek ću im poslati poruku. Nikada nisam osetila bilo kakvu ljubomoru, to su devojke koje su prolazile kroz iste stvari kao ja. Ovo što one sada rade je fenomenalno. Drago mi je što sam sa njima delila svlačionicu, teren, pronalazila rešenja za mnoge probleme".

MN Press

Bila je to veoma moćna šampionska generacija...

"Stvarno smo bile tim, niko se nije izdvajao. Mislim da Pazova radi na sličan način poslednjih godina. Skuplja decu sa strane... Napravili su i drugi klub Omladinac, pa ih godinama drže zajedno. Pokušavaju da naprave ono što je tada bila Vizura. Mislim da su na dobrom putu. Za mene je Jovo Caković jedan od najboljih naših trenera. Nisam sarađivala sa njim, ali delim to mišljenje. On je uspeo od devojčica da napravi ekipu koja može godinama da dominira, ukoliko ostane na okupu. Drago mi je što te igračice imaju neku viziju, pred njima je život koji bi svako poželeo da ima".

U Vizuri je Rankovićeva napravila bitne korake, ali tu nije počela da se bavi odbojkom. Prvi klub je imala u rodnom Valjevu. 

"Sećam se dobro tih početaka... Gledala sam tokom leta reprezentaciju mušku, bila sam kod bake i deke. U pauzi od branja malina, pratila sam utakmice, posle čega sam rekla da bih volela da treniram odbojku. Ceo život sam bila sa bratom – više sam igrala fudbal, rata, nisam imala dovoljno vremena da se igram s barbikama. Naravno, nije bilo baš prirodno da igram fudbal. Sećam se da sam došla u osnovnu školu i da su delili flajere za upis. Krenula sam da treniram sa nekoliko drugarica koje su danas srećno udate i imaju decu. Od prvog dana sam je zavolela, a tadašnji trener mi je rekao da imam talenta i da treba da nastavim da treniram".

Bianka Buša: Kad je stigao poziv Vakifbanka, ništa više nije bilo bitno

Prvi klub Srbijanka Valjevo, prva pozicija – dizač.

"Sa 12 godina sam bila priključena prvom timu. Tada sam prvi put radila teretanu. Bila sam dizač, ali tada mi se to nije sviđalo, plakala sam i pričala kako želim da udaram loptu. A sad da me neko pita – lagano bih igrala dizača do 50. godine. U tom trenutku sam želela da osvajam poene, tako mislim da razmišlja skoro svaka devojčica. Posle sam prešla na primača servisa – što je meni bilo izuzetno teško. Sa prijemom sam bila na Vi. Stvarno sam bila loš primač, ne lažem. Onda sam mnogo radila s trenerom i stekla osećaj. Mada, kasnije su mi rekli da nisam stekla, nego da sam rođena sa njim".

Prevrtela je film potom na preseljenje iz Valjeva u Beograd.

"Već po završetku osnovne škole sam prešla u Vizuru... Meni tada nije padalo na pamet da ću otići iz Valjeva. Htela sam da upišem tu srednju školu i da ostanem da igram. Ja sam zamišljala da ću jednog dana osvajati medalje i igrati za reprezentaciju, ali nekako u tom trenutku sve je to meni bilo daleko. Bila sam devojčica od 13 godina".

Seća se i kako je došlo do kontakta. 

"Vizura je igrala prijateljsku utakmicu sa mojim klubom, sećam se da je tad trener Ivan Marković rekao Željku Šćepanoviću Šćepi da pogleda igračicu sa brojem osam. Šćepi se svidelo sve to, dolazili su kod mene kući, dogovorili se sa mojim roditeljima. Najteža odluka moje mame je bila da me tako mladu pusti u Beograd. Ali bila je ispravna. Nije tad bila samo Vizura u priči, već i Poštar i Zvezda, ali sad da me pita neko zašto Vizura – ne znam. Mislila sam u tom trenutku da je to najbolje".

Proživela je u ekipi koju su zvali „Ajkulice“ mnogo toga – bila je i lepih i ružnih momenata.

"Nekako meni je ta Vizura ostala u lepom sećanju. Imam mnogo prijatelja, to su devojke koje su izrasle u normalne i uspešne osobe. Činjenica da smo mi tada bile sklopljen tim od igračica sa strane, sve smo skoro dovedene sa 13 godina kao talenti. Godinama smo bile zajedno, trenirale, upoznavale se, živele, izlazile, prebolele prve ljubavi i raskide. Jednu sezonu sam provela na pozajmici u Kragujevacu. Meni je to bila baš lepa godina. Igrala sam Prvu ligu, bila sam tu sa još dve drugarice. Život mi je tamo bio baš lep, a uspele smo i da uđemo u najviši rang. Uživale smo jer nije bilo nikakvog pritiska".

Sarine azijske avanture: Zbunjivanje na raskrsnici, prevodilac, isti ljudi, uloga džokera, napad na titulu

Maja Aleksić: Na aerodromu bio mrak, posle i na balkonu nestalo struje, pa smo mi zasijale - tako je lepše

Po povratku u Vizuru, pehari su počeli u tom klubu da se nižu.

"Prvi je možda bio i najteži. Ja bar tako gledam – kad osvojite neki trofej, onda je malo lakše. A kad treba prvi put da uradite – veliki je pritisak, pitate se da li možete ili ne".

Već u tim godinama Ljiljani su se pojavili zdrastveni problemi.

"Prvu operaciju imala sam sa 16 godina. Uvek kažem kada me pitaju neki roditelji za savete – ne gurajte decu sa 14-15 godina u Superligu samo da bi dete igralo Superligu jer to je preveliki broj utakmica, treninga. Deca nisu spremna fizički za to i lako dolazi do povreda, koje sutra utiču na karijeru. Ljudi meni stalno govore: E da nisi imala tolike povrede ko zna gde bi bila. Da, ali imala sam i to ne može da se promeni. Zato želim da skrenem pažnju mlađim generacijama da svako od nas ima svoje snove, ali ne treba da srljamo da bismo ostvarili cilj po svaku cenu. Ne kažem da sam ja to radiila, ali mislim da sam u nekim trenucima grešila kada su mi govorili da možda treba da se odmorim deset dana. Ja sam tad smatrala da ne treba i da je sve u redu. U tom trenutku sam mlada i smatrala sam da sam spremna, a to uopšte nije bilo tako".

Njena glava je bila spremna, ali telo nije.

"Često decu savetujem da je nekad i bolje ostati na tom nekom nivou još godinu, dve i raditi na sebi, pa tek onda otići u Superligu i pokazati šta znaš. Mislim da nikad nije kasno, da ne treba da žure i sa 19-20 godina da idu u inostranstvo. To je preteško. Gde god odete vi ste stranac, da li izgubili ili pobedili - vi ste stranac. Ne treba da žure, jer ako su talentovane i ako dovoljno rade, uspeh je svakako tu. Neće im pobeći. Sa druge strane razumem i njih, jer sam i ja u nekim trenucima trčala pred rudu da uradim neke stvari, za koje u tom trenutku nisam bila spremna. Mislim da je ta prva operacija odlučila o svemu - da moja karijera uopšte neće biti onakva kako sam zamišljala...".

Ta povreda je uticala da se kasnije nižu neki drugi problemi.

"Kao što mi je sam doktor rekao, kasnije sam morala da borim sa mnogim stvarima. Nekoliko operacija skočnog zgloba, teška povreda ramena.. Da ne pričam o prelomu prsta – pukne mi i to bude sasvim normalno, nema veze – igraš. Mnogo povreda koje su uticale da mesecima budem odvojena od terena“.

(CEV)

Rankovićeva pojašnjava kako se sve to desilo...

"Prva povreda bila je na treningu – zaboravili su da sklone čunj i ja sam na njega skočila. Nisam videla da je ispod mene, pucala sam pajp, a trener mi je podbacio loptu. Tad sam se prvi put povredila, posle sam otišla sa mladom reprezentacijom i kad sam se vratila bilo je jasno svima da ja ne mogu ništa da radim. Prvi put sam otišla kod doktora, pitao me koliko imam godina, a ja sam rekla 16. On mi je rekao: Ko god ti je ovo uradio, to je za zatvor. Tad je počelo sa operacijama... Doktor mi je govorio da se ne plašim ako za dve-tri godine dođe do toga da moramo da očistimo nešto u zglobu, da je to sasvim normalno i da se dešava. I tako je i bilo“.

Velika nada srpske odbojke Aleksandra Uzelac: Maji sam donosila cveće u Zrenjaninu, sad zajedno igramo za Srbiju

Zglob leve noge je bio prvi koji je operisala.

"Sve je nekako bio loš doskok ili doskok na nešto. Nikada nije bio mišić u pitanju ili nešto što je do mog tela. Odrazna noga mi je leva i ja na nju doskačem. Svaki sledeći pritisak je oštetio ligamente, hraskavicu, bilo je neminovno da uradim posle te operacije da ne bih trpela bolove“.

Kada je uspela da preskoči prvu prepreku, kao da je odrasla preko noći.

"U tom trenutku sam prvi put videla kako je kad više nisi potrebna, kad si odstranjena zbog operacije. Pitanje je kad ćeš se vratiti, a ti imaš 16 godina i pred tobom je ceo svet. Vidiš da ljude za koje si mislio da su ti prijatelji gubiš. Baš zato što više ne igraš. Postaješ nebitna... Meni je to bilo veoma bolno. Posle kroz te povrede ojačaš i shvatiš da su prijatelji oni koji ostaju uvek, da su treneri oni koji te pozovu bez obzira da li si povređena ili ne, da su ljudi isto tako oni koji imaju empatiju i razumevanje. Naučiš šta želiš da imaš pored sebe... Prerano sam odrasla za neke stvari, neke loše situacije u životu su dovele do drugačijeg razmišljanja, bolje shvatam ljude koji imaju probleme. Jednostavno ja nisam odrasla na zrnu graška, nije mi bilo lako u životu, za mnogo toga sam morala da se pomučim".

KAD SAM OTIŠLA U FRANCUSKU, NISAM ZNALA ŠTA ZNAČI BITI STRANAC

Nakon Vizure Rankovićeva se seli u Francusku. Prvo u Le Kane, posle u Kan. Tamo se brzo dokazala i pronašla mesto u postavi... Opravdala je zvanje velikog pojačanja.

"Otišla sam spremna, zadovoljna, mada u tom trenutku nisam znala šta znači reč – stranac. Nisam znala da se nosim sa tim. Prve sezone je bilo ok, i pored uspona i padova. Nisam znala da li da ostanem tu ili ne. Na kraju smo igrale finale i izgubile smo sa 2:3. Niko nije verovao da ćemo mi u tom trenutku doći do finala jer smo imale baš mladu ekipu. Već sledeće godine stigao je poziv od Kana, gde sam radila sa jednim fenomenalnim čovekom Rikardom, koji je sad ponovo tamo trener“.

U Kanu je bilo prelepo, sve dok se nije desila nova povreda.

"Francuzi su fanatici za odbojku, znaju da navijaju, tamo nema pogrdnih komentara. Ja sam stvarno uživala. Imala sam mnogo uspeha... Ali tu me čekala i nova povreda i nova operacija. Imala sam otvorenu ranu i imala sam problem jer se zagnojilo. Oni očigledno nisu uradili pravu stvar, imala sam problem i sa kožom zbog rana od povrede. Kad sam došla u Srbiju, doktor me pogledao i pitao: Šta ću ja sad da radim“.

(CEV)

Situacija se prilično zakomplikovala.

"Posle operacije doktor je imao problem sa ušivanjem kože i oporavak je dugo trajala baš zato što te rane nisu mogle dugo da mi zarastu. Očigledno su u Francuskoj napravili neki propust... U tom trenutku uopšte nisam razmišljala da je to kraj. Znala sam da ću se oporaviti i da će sve biti dobro. Tako je i bilo. Međutim, vratila sam se, ali sam osećala jake bolove ponovo. Morala sam da se operišem još jednom... U dogovoru sa klubom, došla sam u Srbiju“.

Želela je da zahvat uradi njen doktor Boris Vukomanović.

"Njemu dugujem najveću zahvalnost. Kad mi se činilo da je nemoguće – on je činio da postane moguće. Od moje 16. godine kada sam prvi put imala operaciju, uvek je bio tu. I kad sam bila u Francuskoj, mogla sam da ga pozovem i kažem mu da imam problem. I koleno kad sam operisala prošle godine, rekao mi je da je ovo poslednji put da me operiše. Ja sam rekla: Neću više, a on: znam ja tvoje neću, svake godine to kažeš, pa vidi šta bude... Ali, on je iskreno pričao sa mnom. Rekao je da nekad moram da kažem dosta i da treba da vidim u kom trenutku moje telo više neće moći, ali da ako želim još da igram – on je tu za mene. Vodio je računa i o ožiljcima da ne budu preveliki, zezao me je: Kako ćeš sutra da se udaš... Nemoj da ih pokazuješ budućem mužu".

Umesto povratku u Kan, desila se svetska pandemija.

"Ubrzo je počela korona, nije bilo šanse da uđem u Francusku, zbog karantina. Bilo je nekih problema, rešavali smo preko menadžera i došlo je do toga da neke finansije ne mogu da se ispoštuju. Vreme je bilo da nekoliko nas igračica ode. Ipak, nismo ostali u lošim odnosima. Imamo i dalje kontakt, posle dve godine su me zvali i da se vratim. Meni je tamo stvarno život bio lep, zavolela sam te ljude, bez obzira na tu situaciju na kraju".

(Starsport)

Po povratku u Srbiju zaigrala je u opremi Uba.

"Predsednika Uba Darka Glišića znam odavno, još od perioda kad sam igrala u Vizuri. Slučajno smo nekada pričali, on je govorio da bi voleo da ima klub i ja sam tad rekla da ću na kraju karijere doći. Ispalo je na kraju da se tako i desilo. Nekad je pametno prećutati... Daleko od toga da sam to planirala".

U srpsku odbojku se vratila i da bi na neki način sačuvala zdravlje.

"Ja sam došla posle teške operacije, želela sam da budem kod kuće, a i da imam nešto manje utakmica. Nije to taj tempo kao u inostranstvu. Oni su mene ispoštovali i čekali su da se oporavim. A onda sam sledeće godine htela na polusezoni da vidim šta ću – malo sam se i ja navikla na život u Srbiji, prijalo mi je da budem sa porodicom. Teška mi je bila pomisao da se ponovo razdvojimo. Želela sam da provedem tu još godinu dana, pa onda da idem... Željna sam bila i mame, brata, njegove ćerkice – nisam želela da pamti tetku preko telefona – slika i video poziva".

Na kraju se desila i ta poslednja povreda, koja je bila kobna... Do povratka na Ub, ni u inostranstvo ipak nije došlo...

OSTAJE ŽAL ZBOG REPREZENTACIJE

Ono što može posle svega da se zaključi jeste da je Ljiljana u klubovima i pored velikih problema napravila mnogo uspeha, ali do reprezentacije i nekih većih podijuma nije stigla.

"Bila sam jednom na pripremama, ali sam ponovo imala probleme sa zglobom. Tad sam saznala da opet moram da očistim nešto i bila sam svesna da ako bih odigrala celu sezonu, a onda bila u reprezentciji – brzo bi se moja igračka priča završila“.

Ljiljana Ranković jača od svih prepreka: Zamalo odustala od odbojke, pa uvela Ub u Ligu šampiona

Ona nije osetila kako izgleda osvajanje medalja sa nacionalnim timom, ali zato njene drugarice jesu...

"Nije bilo moguće što se mene tiće. To mi ostaje kao neka žal, tuga, ali s druga strane mnogo devojaka s kojima sam igrala osvajaju sve sa reprezentacijom. Srećna sam zbog njih. Kod mene je očigledno ovako moralo da bude. Igrati za svoju zemlju je najbitnija stvar u sportu, ostaje tužno sećanje, ali mi ne remeti život...“.

NIJE MI PRIJALO KAD PIŠU O MOM IZGLEDU ILI MOMCIMA SA KOJIMA SAM BILA

Iako nije igrala za nacionalni tim, Rankovićeva je bila veoma popularna u Srbiji. Mediji su često pisali i o njenoj lepoti, ljubavnim vezama i slično.

"Smetalo mi je često jer sam ja želela da se priča da sam uspešna, a ne lepa. Eto kao mala uopšte nisam bila lepa, a i danas dobro sređujem slike na društvenim mrežama“, glasno se Ljilja nasmejala. „Šta uopšte znači lepota? Možda sam nekome lepa, nekome ne. Nekome sam simpatična, a nekom ružna. Pa to je subjektivna stvar“.

Mnogo tekstova je napisano na tu temu...

"Znate uvek je naslov – najlepša odbojkašica u Srbiji – pa nas ređaju. Ja se pitam kako nije jedna najlepša, nego nas 25. Svaka ima tu titulu u jednom trenutku, zavisi od toga šta joj se dešava u životu. Ja sam iz male sredine, nikad nisam htela tu novinarsku pažnju, tu vrstu popularnosti. Nit mi prija, niti znači u životu“.

(MN Press)

To što je privlačna ništa joj u karijeri nije pomoglo.

"Nije mi bilo lakše. I dalje sam se operisala iako sam bila lepa“, ponovo se glasno nasmejala. „Za mene je Stefana Veljković naša najlepša odbojkašica. Ne naša, nego generalno u svetu najlepša. To je moje mišljenje. Ali ima još mnogo lepih. Ne mogu sad da kažem od prijateljica – ova mi je lepša od ove. Gledam ih na drugi način, ne mogu da ih ređam. Upoznala sam ih, provela vreme s njima...".

Kada se ukuca njeno ime na Guglu, iskoče tekstovi i o momcima...

"Stalno zadiranje u intimu i praćenje veza. Totalno je nebitno s kim sam bila, to nikog ne zanima. Ali posle je postalo tradicija da se piše o mojim momcima. Koga briga s kim sa bila i šta sam radila. To je bez veze, ljudi su se okomili na sportiste, komentarišu npr. o ženama košarkaša, fudbalera... Mislim da to nije novinarski posao. To jest imaju rijaliti, mogu da gledaju Pink – pa nek pišu šta hoće. Ovo mi je bespotrebno. Nikog nije zanimalo da li je Ljilja lepa, da li je slomila nogu i da li ima dečka. Koga zanima da li ima dečka – on će valjda da piše, a ne da traži na Guglu. Bilo je mnogo laži, pola toga se nikada nije desilo. Ja da se raspravljam i ispravljam krive drine, stvarno ne mogu. Svako ima pravo na svoje mišljenje i meni je bitno da moji najbliži znaju ko sam, kakva sam i sve to. Da li sam lepa i da li sam mogla da nađem boljeg momka - njihova stvar ako će o tome da pričaju“.

Ljiljana Ranković povela Ub ka novom finalu: Nekada jednostavno treba imati i sreće

Iz sopstvenog iskustva naučila je da neke stvari ne treba da je pogađaju.

"Znam šta je meni bitno... A da li će neko da priča – tužno je završila – ne zanima me. Mogla je još, šteta... Ili ko je ova? Totalno nebitno. Niti živim s tim ljudima niti komuniciram, ne sedimo za istim stolom. Mislim da bi bilo bolje da gleda svako u svoje dvorište. A kad požele da gledaju tuđe, volela bih da ljudi gledaju kako da pomognu".

Svet se na neki način okrenuo naopačke...

"Živimo u takvom vremenu – telefona, medija, mreža – sve je dozvoljeno i ne postoji sramota. Ne postoji onaj deo da razmisliš da si me možda povredio i uvredio komentarom. To ne postoji i mislim da su ljudi sposobni za svašta. Spremni su da na bilo koju vest stave komentar koji je svima sasvim normalan – izvređaju nekog, ili njegovu porodicu... Ne postoji granica dokle možemo da idemo. Ljudi posebno u medijima treba da shvate da možda neko nije jak kao ličnost da može bez posledica to sve da izdrži što se trenutno dešava kod nas. Volela bih da postoje novine koje pišu o lepim stvarima. Ja sigurno neću sedeti za kompjuterom i ostavljati ružne komentare jer neko nije prihvatio da igra za reprezentaciju. Ili slično. Svako ima neki svoj život i treba da odlučuje onako kako misli. Mi treba da poštujemo to ili ne, ali ajde da smanjimo tu vređalicu preko društvenih mreža“, zaključila je Ljiljana Ranković.

PIŠE: Miljana ROGAČ