Ivana najavila skori kraj: Ludost je bila takmičiti se ovde, ali došla bih makar se raspala Ahilova

Nije prošlo kako su se navijači nadali, ali to čak ovde nije ni važno. Jer nije prošlo ni kako se Ivana Španović nadala. A kako sama kaže u razgovoru sa novinarima posle ispadanja u kvalifikacijama Olimpijskih igara, nadala se boljem nastupu u Parizu kojim bi tako ozvaničila – kraj duge i trofejne karijere.

Ovako, delimično razočarana ostvarenim, priznaje da nije sigurna da neće probati još nešto, mada je rano i pričati o daljim planovima. Ivana sama to čini sa osmehom. Ali glas joj drhti dok priča sa novinarima.

I da, ono “delimično” smo upotrebili namerno. Jer i sama Ivana je i pre Pariza bila svesna da nije spremna da ponudi svoj maksimum.

“Nisam neko ko traži opravdanja. Prosto ih nema posle ovoliko godina karijera i svega što sam uradila. Ja sam i na Svetskom prvenstvu u Budimpešti skakala sa rupturom Ahilove tetive, to je moja želja bila. Cele godine sam skakala sa tom rupturom i to je uzela nekog maha. Ove godine nisam stigla da se oporavim. Samo smo uspeli da sa injekcijama, sa lekovima, terapijama svakodnevnim, da ja mogu da se pojavim ovde”, prepričava Ivana šta je sve prolazila u mesecima pred turnir.

Ne zato što traži izgovore.

“Prvenstveno sam zahvalna celom svom timu na tome što su me podržali u toj ludosti, jer ja sam izrazila želju da se pojavim u Parizu i da nastupam na svojim poslednjim Igrama. Posle svega, želela sam da ovde završim atletsku karijeru. Zamišljala sam malo drugačije, ali u krajnjem zbiru osećaj mi je i dalje prelep. Zato što ovde pripadam! Sebi sam obećala da ću napustiti borilište sa osmehom i radošću koje sam osćeala tokom cele karijere”.

Ode još jedna medalja: Španovićeva ni do finala!

Definitivan kraj? Ni sama nije sigurna.

“Ovde sam želela da se oprostim. Sad mi je malo teško da pričam za dalje. Nisam neko ko odustaje. Bila ludost što sam se ovde pojavila. Ali rekla sam: ‘I po cenu da mi se raspadne Ahilova, da me iznose, ja ću da se pojavim i pokušaću’. Ako sam mogla da zamislim svoj kraj to bi bilo apsolutno ovde, ali zbog svega verovatno ću bar još nešto malo uraditi čisto da se pozdravim sa svime kako treba”.

Može li se to?

“Cele godine pokušavam da istrčim takmičarski zalet, ali ne uspevam od bolova. Jednostavno telo nije moglo. Mi smo, eto, na tu želju, na iskustvo, na znanje, verovali da mogu, ali nisam imala tu rutinu, trening. Nikome se ne pravdam, ja sam vrlo ponosna što sam ovde. Jedino se ne bih pomirila da nisam pokušala apsolutno sve. Ovo mije bilo prvo takmičenje u godini gde sam mogla da trčim pun zalet, slobodno. Ovo je trenutno moja realnost sa kojom sam OK. Bila bih verovatno još više OK da imam i sledeću priliku. Ovako mi je samo žao zbog mojih ‘mladih godina’”, smeje se Ivana.

I treba. Jer mnogo je zaista već uradila. Ali ako ko misli da bi ona mogla da izgura i do Los Anđelesa 2028. godine.

“Ja bih starno volela, jedino za šta se Bogu molim jeste zdravlje. Želje mi ne manjka, ali svoje telo sam izgurala van svih mogućnosti… U ovom trenutku, telo vrišti za odmorom”, završila je Ivana.

Posle svega, zatražila je da uslika selfi sa novinarima. A kako da odbiješ takvu šampionku? Ako zaista i ode, nedostajaće.