Između dve bronze stala je čitava jedna era: Majin melem za dušu i lekcija novoj generaciji

Ima nečeg gotovo simboličnog u načinu na koji Maja Ognjenović nosi još jedno odličje oko vrata. Između prve medalje u karijeri i ove najnovije, bronzane sa Evropskog prvenstva 2026. godine, stala je čitava jedna era – tačno dvadeset godina vrhunske odbojke. Ali iza ove pobede u Istanbulu nad Poljskom ne stoji samo još jedna uspešna utakmica. Stoji odgovornost, želja za dokazivanjem, preispitivanje i legenda koja i dalje traje.

Dvadeset godina od prve svetska bronze do ove u Istanbulu proletele su u trenu, a da ni sama nije očekivala da će u sportskom smislu dočekati toliku vremensku distancu.
„Slađa je sad pravila neku analizu i shvatile smo da je 20 godina prošlo od osvajanja te prve medalje. Kad se pogleda, to je neka vremenska distanca koju nisam očekivala da ću doživeti u sportskom smislu. I sad kao bronza — bronza, simbolika kakva je, kakva god...“, priča Maja Ognjenović, a prenosi Sportal.

Put do medalje, međutim, vodio je kroz tamnu noć polufinala i ubedljiv poraz od Turske. Utakmica u kojoj Srbija, kako Maja iskreno i bez uvijanja priznaje, nije ni postojala na terenu.
„To smo komentarisale u svlačionici, a posle i u hotelu kada smo razgovarale i pokušale da sumiramo utiske. Nije bila teška noć, zato što je to bila utakmica na kojoj se mi... Ne volim sad to da kažem, ali žargonski, stvarno nismo pojavile. Nismo bile na terenu. Ne znam šta je prouzrokovalo taj osećaj. Možda ta prevelika želja... Taj strah, pozitivni, koji smo sve osećale, trebalo je da se pretvori u snagu, a pretvorio se u potpunu paralizu.“

Bez traženja izgovora i bez lažne skromnosti, kapiten je preuzela odgovornost za timsko izdanje.
„Nažalost, moram da kažem, to je jedno od naših najlošijih izdanja. Ja se ne sećam da smo mi u poslednjih par godina imale toliko lošu utakmicu. Kad ste svesni da vi niste u stvari ni bili u prilici da pružite ono što znate, onda za time nema šta da se žali. Mislim, to je bio onako jedan ubedljiv poraz, ali ne zaslugom Turske, nego time što mi nismo bile ono što možemo da budemo.“

U trenucima kada je trebalo podići ekipu, ključnu ulogu odigrao je povratak usmerenju koje daje iskustvo. Selektor Zoran Terzić znao je kako da sačuva fokus za ono najvažnije.
„Nije bilo jednostavno posle onako ubedljivog poraza u polufinalu da se ekipa, pre svega psihološki pripremi za ono što nas je čekalo. To je Terzić u stvari rekao i pre početka prethodne utakmice: 'Majo, šta god da bude, ono najvažnije je u nedelju.' U smislu, mogla je biti borba za zlato, a i borba za bronzu — kao što je i bila. Tako da nije bilo lako.“

Iza Maje je sedma evropska medalja, ali oko nje su se našla neka nova, mlada lica. Čak sedam devojaka u timu po prvi put je osetilo slast osvajanja odličja na velikim takmičenjima, uključujući Minju Osmajić i Nađu Antonović.
„U jednu ruku sam iznenađena, u drugu oduševljena jer nisam znala šta da očekujem. Ovo je ipak ekipa u kojoj većina igračica nije nikada igrala utakmicu od ovakvog značaja i to mora da se uzme u obzir. Tijana, Mina, Slađa, ja – sve je to u redu, ali opet većina nikad pre možda nije ni bila na Evropskom prvenstvu. Sad sam saznala da je Branka Tica bila debitant! Tako da, ova medalja ima još veći značaj, pa je i taj osećaj još više pojačan.“

Ipak, ova medalja nosi i duboku, ličnu priču. Nakon godinu dana pauze i neigranja u Ligi nacija, Maja se vratila tamo gde srcem pripada. Ali, iza čelične volje i liderstva, tiskala su se pitanja i nesigurnosti koje retko deli sa javnošću.
„Vratila sam se tamo gde sam osetila da treba da budem, gde na neki način pripadam. Ali, sa druge strane, imala sam solidnu dozu odgovornosti, nekog pozitivnog pritiska – da budem na nivou, da budem na usluzi ekipi, da pomognem. Možda je i to neigranje Lige nacija uticalo, ne znam koliko, ali bilo je neizvesno. Sa moje lične strane bilo mi je vrlo upitno: Da li je dovoljno vremena? Da li sam dovoljno spremna? Da li je trebalo? Da li nije trebalo?“

Odgovor je stigao u dvorani Sinan Erdem, sa bronzanom medaljom koja sija zlatnim sjajem.
„Osećam se prelepo. Kada se ovako završi, onda to dođe kao neka potvrda i kao neka kruna. Koliko god da je to bronza na Evropskom prvenstvu, meni dođe stvarno kao neki melem… Ne na ranu, nego na dušu. Onako baš da me zagrli i da me uteši u neku ruku.“