Jelena Nikolić vrti film na prvu evro-titulu: Baka na tribinama, prženice za doručak, pehar u rukama

Najvažniji trenuci u životu ostaju urezani duboko u sećanju. Toliko da mogu sa svim najsitnijim detaljima da se prepričaju i deset godina kasnije. Neizmernu sreću i ponos osetila je Jelena Nikolić (39), kada je 2011. u Beogradu kao kapiten odbojkašica Srbije podigla pehar namenjen evropskom šampionu. Prošlo je mnogo vremena, ali osećaj se nije promenio. I danas joj uspomene iz tog doba, iz vrelog i prepunog „Pionira“, vraćaju osmeh na lice.

Simbolično, deceniju kasnije, naša reprezentacija ponovo ima priliku da napravi isti uspeh u prestonici (18. avgust – 4. septembar). Ovog puta bez Jelene Nikolić, koja je već dve godine u zasluženoj igračkoj penziji i pružaće podršku devojkama sa pozicije potpredsednika Odbojkaškog saveza Srbije.

„Nadam se da će naše odbojkašice osetiti baš ono što sam i ja pre deset godina. Neke od njih su i tada igrale, pa znaju kako je... Sigurno da imaju veliki elan i motiv da igraju u Beogradu jedno važno takmičenje, posle mnogo vremena. Biće uživanje, biće veoma emotivno, nadam se da će doći i ljudi koji su nas 2011. bodrili sa tribina. One znaju šta rade, poslednjih godina su toliko toga postigle, ja sam tu samo da ih podržim“, poručila je Jelena Nikolić u razovoru za Mozzart Sport.

Kada prevrti film na tu 2011. godinu, pred očima joj se smenjuju slike svega što se dešavalo tokom finalnog dana.

„Nikad neću zaboraviti sve to. Maja Ognjenović i ja smo bile u sobi, za doručak smo naručile prženice. Znam i kako je izgledao put ka hali... Nismo imale najjaču ekipu na prvenstvu, ali je svaka od nas dala doprinos i to je na kraju bilo dovoljno za zlato. Atmosfera je bila za pamćenje, moji roditelji, suprug na tribinama, baka koja više nije živa - posebno mi je drago što je tada mogla da me gleda. Gubile smo od Nemačke i u normalnim okolnostima ne bi bilo šanse da preokrenemo, ali publika nam nije dala da se predamo“.

Iako je mnogo toga osvojila tokom karijere, pehar iz Beograda zauzima posebno mesto u njenom srcu.

„Sigurno da je to moj najdraži trofej. Žalim samo što ga posle dodele nisam malo duže držala, nego sam ga odmah prosledila dalje. Volela bih da sam uspela još snažnije da memorišem taj trenutak. Sve je bilo posebno... Desi se i sada da pustim snimak sa EP da se prisetim tih momenata. Od di-džeja sam tražila pesme koje su tada puštane da ih imam. Sećam se da je hit bio: ’Ovo će biti dobra noć predosećam’. Vrtelo se to danima, i na kraju jeste i bila baš dobra noć“.

Ove godine će prvenstvo prvo završiti odbojkašice, pa onda odbojkaši. Pre deset godina je bilo obrnuto...

„Oni su nam napravili sjajnu uvertiru jer su osvojili zlato u Beču. S obzirom na to koliko je bilo naših ljudi na tribinama, delovalo je kao da su igrali kod kuće. Dodatno su nas motivisali. Ja sam pred prvenstvo kasno počela da treniram, jer sam imala operaciju pete. Sad shvatam da nisam bila ni 30 odsto fizički spremna, ali je neverovatna želja uspela fizičke nedostatke da nadomesti. Sve devojke koje su bile u sastavu dale su maksimum... Sve do jedne. Sutradan kad sam ustala i pomislila da sam u rodnom gradu, da sam evropska šampionka – neverovatno sam se osećala zaista“.

Sa Tijanom Bošković (©MN Press)

Dvoranu „Pionir“ će sada zameniti „Štark arena“, ali i sada se očekuje da u najvećoj meri na tribinama budu devojčice koje treniraju odbojku, kao i tada.

„Baš sam pročitala da je Tijana Bošković gledala nas iz partera sa 14 godina, a da je onda samo tri godine kasnije sa nama igrala na Svetskom prvenstvu. Oduševila sam se kad sam shvatila šta to znači... Ona je čudo zaista. Ne mogu da je uporedim ni sa kim. Ali eto, neka devojčice znaju da je i tako nešto moguće“.

Jelena je veoma ponosna što je bila deo generacije koja je postavila čvrste temelje ženske odbojke u Srbiji.

„Može da se kaže da smo mi raskrčili put nekim novim devojakama. One sada imaju neuporedivo bolje uslove, ali verovatno su i za nas to pričale prethodnice. Sećam se još kvalifikacija početkom ovog veka, pa neuspesi 2003, 2005. godine... Posle EP u Zagrebu mi nikakvo svetlo nismo videli. Onda je već 2006. došla prva medalja – bronza na SP u Japanu. Mnogo mi je drago što sam trajala dugo... Bila sam u ekipi i sa Vesnom Čitaković, Aleksandrom Ranković, Majom Simanić, pa onda posle sa Jovanom Brakoćević, Sanjom Malagurski, pa sam dočekala i Tijanu Bošković. Aleksandar Boričić i Zoran Terzić su očigledno znali put, na nama je bilo samo da ih pratimo“.

Nije bilo lako ići preko trnja, ali jasno je da je svaki sekund treninga vredeo.

„Kao što Terza kaže, to što osetiš u reprezentaciji kada pobediš ne može nigde da se plati. Srce ti bude toliko puno da ne želiš da spavaš. Samo hoćeš da traje što duže... Iako više ne igram, ljudi me i dalje zasutavljaju na ulici. Pomislim nekad da se znamo, a ustvari su to nepoznati prolaznici koji žele samo da kažu hvala. Onda shvatim koliko je sve zapravo imalo smisla“.

Kada je kao mala prvi put u ruke uzela odbojkašku loptu, nije ni sanjala da će jednog dana biti kapiten seniorskog nacionalnog tima.

„Dugo sam ispred kuće lupala loptom, ali nisam pomišljala nikad da bi to mogla da bude moja profesija. Govorili su mi: ’Daj koliko lupaš tim, uzmi nekad uči’. Sve je za mene to bila samo igra, samo ljubav. Vreme je prolazilo, nisam išla sa drugaricama po Kalemegdanu, nego sam bila na treninzima. Svi su išli na ekskurzije, na more, a ja sam sve propuštala zbog odbojke... Veoma mlada sam pronašla čime ću se baviti, a već sa 17 sam otišla da igram u inostranstvo“.

Kako kaže, u tom trenutku joj je prelazak iz Obilića u Ređo Emiliju baš teško pao.

„Taj odlazak nije predstavljao ostvarenje mojih snova. Bilo je nemoguće dobiti šansu da igraš u Italiji koliko je liga bila jaka, ali je meni stigla ponuda. Bilo je bombardovanje u Srbiji, mislila sam da ako tada ne prihvatim, možda se šansa ne ukaže više nikad. Bačena sam u vatru, što je za neke stvari bilo dobro, a za neke apsolutno ne. Sećam se da sam kod kuće imala zalepljen poster Peruanke jedne, protiv koje sam igrala kad sam došla u Italiju. Prvo sam uzela autogram, pa me onda isprašila na terenu, jer ja nisam bila ni svesna gde se nalazim“.

U moćnoj italijanskoj ligi Jelena je započela svoje putovanjne na poziciji primača servisa, a tačku je stavila u Turskoj. Između su se ređali Bergamo, Vičenca, Kan, Toraj, Padova, Takefuži, Vakifbank, Azerail Baku, Bursa, Montekjari...

„Imala sam sreću da sam Aleksu rodila sa 31 godinom i to je značilo da mogu da se vratim da radim ono što najviše volim. Moj plan je bio da igram dok on ne krene u prvi razred osnovne škole, jer ne bih nikad volela da se seljaka iz države u državu. Tako da sam nekako znala kada je kraj... Imala sam problema velikih sa kolenima, a želela sam da završim na pravi način karijeru, a ne povređena na klupi za rezerve. Mnogo sam se tokom poslednje sezone namučila, ali možda je tako i trebalo da bude. Kasnije, kad su me ljudi pitali da li mi nedostaje, ja se setim tih trenutaka i shvatim da ne. Telo je zapravo reklo: NE. Bila sam tada kapiten u Turskoj i shvatila sam da treba da prestanem. A ne da doživljavam neke ružne trenutke... Mnogi sportisti ne znaju šta dalje, pa produžavaju karijeru, ali ja sam bila uverena da će sve biti dobro“.

Brzo se Jelena prešatala na ulogu navijača. Suprug Petar Nenadić igra rukomet u mađarskom Vespremu, a sin Aleksa trenira fudbal.

„Sada živim mnogo sporije i opuštenije nego kad sam igrala. Poslednje dve godine smo u Budimpešti, okrenuta sam porodici. Ne mogu da kažem da nadoknađujem propušteno, ali definitivno se navikavam na nove stvari. Karijera mi je bila baš duga, 20 sezona u inostranstvu... U početku je bilo teško da se naviknem da imam vremena za sve. Prekid mi jeste emotivno teško pao, jer sam ipak toliko godina posvetila odbojci, ali je polako sve dolazilo na svoje“.

Koliko je nekad teže gledati utakmice, nego igrati ih, vrlo brzo je mogla da zaključi.

„Petar je odličan u svom poslu, mi smo tu da malo navijački pomognemo. Već dve godine Vespremu izmiče Liga šampiona, pa bude teških trenutaka, ali prebrodimo zajedno ta razočaranja. Aleksa nije bio mnogo fokusiran kad je gledao odbojku kao mali, a na Petrove utakmice je išao pre korone. Bilo mu je zanimljivo, ali nije izabrao nijedan od naših sportova. Igra fudbal i bitno da mu se sviđa, još je mali da bi pravio neke velike izbore. Ali, kad gleda rukomet na TV zna sve igrače, napravi spisak pre utakmice, pa stane bukvalno kod ekrana, proziva ih i imitira svaki potez“.

Iako živi u Mađarskoj, Jelena je redovno u našoj zemlji zbog funkcije koju obavlja u Savezu.

„Predsednik Zoran Gajić me pred kraj karijere pozvao da budem potpredsednica. Mnogo mi je taj poziv značio, jer sam dobila mogućnost da ostanem u onome što najviše volim. Tu su neke devojke i s kojima sam igrala, tako da je sve ispalo super. Olakšavajuća okolnost, jer posle igranja je malo teže da čovek krene nešto iz početka. Bila sam na EP u Ankari 2019. i čudno je bilo sa strane. Došli smo u isti hotel u kom smo bili često dok sam igrala... Ja sam čekala raspored, a ljudi su mi rekli posle sastanka slobodni ste. Toliko puta sam bila tu tokom karijere, a nisam znala ni šta je oko hotela. Tako da je malo bilo neobično da nisam više programirana po pravilima. Prija mi zasad ova uloga, znam šta je devojkama potrebno, šta je meni nekada falilo i trudim se da im obezbedim i omogućim sve najbolje“.

Bogatu igračku karijeru je ostavila iza, a sada je spremna iskustvo koje ima da podeli sa mlađima. Da da pravi savet, onda kada treba... Sport nije samo ono što se vidi golim okom.

„Znate, nisu to samo medalje, već mnogo neuspeha, mnogo teških momenata kada ne znate možete li dalje. Sport vas definitivno nauči disciplini. Kad sve sumiram, kao najlepši trenuci ostaju osvajanje EP 2011, pre toga prva medalja – bronza na SP u Japanu, na kraju olimpijsko srebro u Riju... Sećam se da sam 2002. sa bratom po Italiji slavila zlato košarkaša na SP, gledala njihov doček, trubila po ulicama, nosila zastavice... Onda sam doček posle i ja doživela i to je bilo ostvarenje sna. Ostaju odličja, prijateljstva, ti balkoni za pamćenje... Moji roditelji čuvaju medalje, pa kad odem kod njih osvrnem se i prisetim. Ali, u suštini, sve je to prošlost, treba gledati napred“, podvukla je za kraj razgovora Jelena Nikolić.