Kako se “rodio“ portugalski rukomet: Najcrnje je pred svitanje... A bilo je baš crno

Bio je isto februar i bila je isto nedelja. Dan za tihovanje, sabiranje utisaka i pripremu planova. Niko iz tog tima nije mogao da predpostavi da će već sutradan svi planovi pasti u vodu. Prvo je stigla vest da je jutarnji trening Porta prekinut i da se sumnja da je jedan igrač doživeo srčani udar. Onda je stigla još gora vest, da je priča o srčano udaru tačna i da je golman Porta i rukometne reprezentacije Portugala Alfredo Kintana hitno hospitalizovan. Na kraju i najgora, Kintana je preminuo.

Reprezentacija Portugala bila je skrhana bolom. Tim koji je Paulo Pereira od dolaska na klupu počeo da slaže kao radoznalo dete novi LEGO komplet, imao je snove. Ne velike snove, samo snove - o budućnosti i pobedama. Od 2003. godine, Portugal nije igrao na svetskim prvenstvima. Od 2006. nije se plasirao ni na jedno Evropsko prvenstvo. A onda je taj tim, u januaru 2020. godine, pre nego što se svet totalno promenio, dospeo do borbe za peto mesto na prvenstvu Starog kontinenta. Pereira je igračima pričao priče o tome kako je Portugal sedamdesetih i osamdesetih napravio totalno neočekivan zaokret i učio ih kako je najcrnje pred zoru.

Ali nije mogao da pretpostavi da će sve biti tako crno.

I ova februarska nedelja je bila posebna za portugalski rukomet. Pereirin tim je na godinama praznih istorijskih stranica i sopstvenom gubitku, izgradio svoju budućnost. Ona je ovenčana utakmicom za bronzanu medalju protiv Francuske koju je Portugal odigrao u Oslu. Ruke na kojima su tetovaže posvećene Alfredu Kintani, ruke koje su sopstvenom snagom izvukle portugalski rukomet iz mulja, ponosno su podignute u vazduh na kraju utakmice protiv Francuza.

Jesu Dik Mem i ekipa osvojili medalju, ali su Portugalci osvojili nešto mnogo važnije.

Slavlje posle pobede nad Nemačkom (©Reuters)

Naznake da portugalski rukomet ide u dobrom pravcu, bili su upravo rezultati iz 2021. godine. Tog leta u Tokiju Portugal je ostvario jednu pobedu i to protiv Bahreina, poraženi su od Egipta, od Švedske, Danske, čak i od Japana, ali se pokazalo da selektor Pereira ima ideju o tome kako da u tim uspostavi hijerarhiju. Bio je to tim spreman za novi talas koji je nadirao.

Turnir koji je naredne godine odigran u Portugalu, Evropsko prvenstvo do 20 godina, prikazalo je moć tog novog talasa. Portugal je u grupi samleo Poljake i Norvežane, a pobedili su i Španiju. U drugoj fazi pobedili su Dansku, da bi u polufinalu savladali i vršnjake iz Švedske. I nije uopšte stvar bila u pobedama, iako su prijale, rukometnoj publici nenaviknutoj na pobeđivanje. U dresu Portugala na turniru u leto 2022, gde je MVP bio Stefan Dodić, nastupila su braća Da Košta. Francisko Kiko da Košta i Martim Mota da Košta, par su bekova koji se evropskom rukometu već predstavio u dresu Sportinga, ali je tog leta pokazao da je spreman za najteži korak - izlazak među odrasle.

Od ulaska u reprezentaciju, Kiko i Martim prirodno su preuzeli primat i postali "gravitaciono polje" portugalske igre kako kažu portugalski komentatori – sve se ka njima sliva, sve se sa njima završava. Migel Martins u tom je trenutku u Pik Segedu već pokazao šta ume. Luis Frade je u dresu Barselone prikazao svoje domete. Borhes i Moreira su došli do evropskog trofeja sa Benfikom.

Martim Kosta (©Reuters)

Individualni razvoj igrača, napredak portugalskih klubova koji su uspeli da stvore nove igračke nade i kvalitetan timski rad u reprezentaciji stvorili su uslove za pozitivan rezultat, samo je bilo pitanje trenutka.

A trenutak je došao u Berumu, u januaru 2025. godine. U grupi E Portugalci su devastirali Amerikance, bili prilično sigurni protiv Brazila i onda slavili protiv Norveške koja je na početku turnira već pokazala slabosti. U toj su utakmici, koja je bila veliki test kvaliteta, zablistali Kiko i Frade sa po šest golova.

U drugoj fazi turnira čekali su ih takvi – i ozbiljniji – testovi. Pereirin tim je remizirao sa Šveđanima (27:27), pobedio Špance (35:29) i očekivano asfaltirao Čile.

Četvrtfinale protiv Nemačke bilo je identitetski šok za ljubitelje rukometa.

Kada bi neko ranije redovne gledaoce rukometnih turnira pitao kako igraju Nemci, svi bi se setili onog nadimka "Bad boys", setili bi se fizičkih duela na granici izdržljivosti i nemačkog brutalizma pod brkovima Hajnera Brandta. Skandinavski rukomet identitetski je uvek bio vezivan za ono što je bilo vezivno tkivo i njihovih društava, kolektivni, timski pristup svakom zadatku i dopuštanje visokom, prefinjenom kvalitetu da presudi. Hrvati su modernizovali jugoslovensku zaostavštinu. Španci otišli još korak dalje i njihov je rukomet igra blokova, lažnih kretnji i šuteva sa 8,9,10 metara. U međuvremenu, rukomet je prestao da bude bilo čiji – i nemački, i danski i španski – i postao je moderni. Pogledajte Feliksa Klara, Matijasa Gidsela, ili Simona Pitlika i videćete njegovo lice. To su ljudi koji su u stanju da budu jako efikasni u napadu, da u drugoj fazi brzim kretnjama dođu u situacije 1 na 1 i rešavaju napade sa 60 do 75 odsto uspešnosti. Timovi koji nemaju takve igrače, pate.

Portugal je u tom smislu specifičan. U stanju je da igra dosta sporiji rukomet od rivala (u utakmici za treće mesto to se lako moglo videti samo brzini započinjanja akcija i (ne)traženja prostora iz brzog centra), ali kada uvede igru u "half court" kako bi rekli košarkaški analitičari, u stanju je da prikaže i nemačku čvrstinu i špansku dovitljivost i skandinavsko zajedništvo. I da pusti prefinjeni kvalitet da presudi.

Kiko Košta je u idealnom timu prvenstva, a da je poslednji napad u meču za bronzu Portugal iskoristio, možda bi se govorilo i o nekoj važnijoj individualnoj nagradi.

U taj je napad, Portugal posle tajm-auta simbolično ušao praznog gola, napadajući 7 na 6. Simbolično, jer je najcrnji trenutak ovog tima nastupio upravo onda kada je gol ostao prazan Kitaninom smrću.

A Portugalci su naučili da je najcrnje pred svitanje.