Najveća sramota u istoriji španskog sporta: Do paraolimpijskog zlata sa 10 zdravih u timu od 12

Ne sila, već sportska velesila. Nekad se stiče utisak da šta god da uzmu da rade – rade to savršeno. Vole fudbal? Ubijaju kako ga igraju. Košarka, rukomet, vaterpolo ili tenis? Uvek u vrhu. Čim ih nešto zanima u svetu sporta, Španci to nauče, prouče i počnu da drže lekcije. Međutim, čak i takva sportska nacija ima u svom taboru one kojih bi sport trebalo da se gadi, da se sramoti, a teško da je bilo ko u istoriji sporta Špance tako obrukao kao ekipa koja je na Paraolimpijskim igrama 2000. godine osvojila zlatnu medalju u košarci za intelektualno hendikepirane osobe.

Problem je bio što su samo dva reprezentativca Španije zaista imala koeficijent inteligencije manji od 75 što je bio uslov da se uopšte nađeš u timu. Preostala desetorica bili su sasvim zdravi i kad se za to saznalo, naravno da je Špancima oduzeta medalja. Što je u stvari najmanji problem. Sramota koju je ovaj tim naneo zemlji ne može da se meri uncama zlata.

Mada, sramota je Španije i što je na kraju za celu ovu prevaru osuđen samo predsednik Paraolimpijskog saveza Fernando Martin Visente i to sa skromnih – 5.400 evra. Možda i zbog toga, na Pirinejima nikada nije prestalo da se priča o ovom moralno tragičnom slučaju, a najnovije informacije otkrivene su u dokumentarcu televizije Movistar Plus+ koja se potrudila da pronađe i izjave svedoka. “Ukradeno olimpijsko zlato“, kako je naslov filma, vraća se na kraj 21. veka i skandal koji je potresao Španiju.
“Ovo je priča o najvećoj prevari u istoriji sporta. U timu koji je pobedio, sastavljenom od 12 igrača, samo dvojica su imala bilo kakav defekt. Iza celog skandala je bio Savez Španije za intelektualno hendikepirane osobe, a njihov motiv: da sebi obezbede još subvencija i sponzorskih ugovora“ , navodi Movistar.

A, kako je sve otkriveno? Uz tekstove na uglednoj Marki i tako što je par dana posle Igara “proradila savet“ reprezentativca Karlosa Rigaborde. Koji inače tvrdi da je bio novinar na zadatku i da se svesno infiltrirao u ekipu kako bi dokazao da u svetu paraolimpijskog sporta to nisu izuzeci već pravilo. Uveravao je da se to već dešavalo na Svetskom prvenstvu u fudbalu 1998, te na Evrobasketu 1999.
“Jedini test koji sam obavio pre odlaska u Sidnej bio je da uradim par sklekova i nešto ’džamping džeka’... Nikada nisam podvrgnut testu inteligencije. Od nas 12 samo su Ramon Tores i Huan Pareha zaista imali intelektualnih problema. Za nas 10 preostalih sam znao da ne bi ni trebalo da smo tu. Svi smo to znali. Ali morao sam da ćutim“, kaže Rigaborda.

Adolfo Poveda, koji je u to vreme imao 17 godina, prvi put se oglasio baš u ovom filmu.
“Razmišljam o ovome svakog dana. Shvatio sam šta radim kada sam bio na aerodromu. Ali nisam mogao da izađem iz aviona“, ističe Poveda, ne baš uveren da je i Rigaborda zaista onaj za koga se predstavlja.
“Da li je Rigaborda bio novinar na tajnom zadatku ili je bio na tajnom zadataku, pa tek posle postao novinar? Nisam siguran“.

Nekadašnji novinar ugledne Marke Kike Pejnado takođe sumnja...
“Igrači mu nisu uopšte verovali... Da sam ja bio istraživački novinar i da sam bio na njegovom mestu barem bih nešto snimio, fotografisao“.

Rigaborda negira sve optužbe i ostaje dosledan tvrdnji da je sve uradio da bi otkrio veliki skandal.
“To je laž“, ističe.

Na kraju, nije više ni važno. Izuzev što su ostali bez medalja, manje-više svi su prošli nekažnjeno. Njihov greh platili su samo oni koji su istinski bili tu gde treba da budu. Recimo, Ramon Tores Soto, jedan od samo dvojice zaista hendikepiranih.
“Oni su varali, ne ja. Rigaborda je možda uradio nešto dobro time što je sve rekao, ali je ljudima uništio živote. Ja nisam varao, nisam uradio ništa loše. Kad su mi uzeli tu medalju kao da su mi iščupali srce iz grudi“.

A koliko su u stvari odvratni bili svi ti ljudi koji su kružili oko paraolimpijaca dovoljno svedoči i to što su Ramonu Toresu – podsetimo: jednom od samo dvojice istinski hendikepiranih – kasnije falsifikovali i potpis kako bi ga prevarili za stipendije koje je trebalo da dobije.

Za neke ljude prosto ne postoje previše teške reči.