Olimpijski testament Milice Mandić - važno je osvajati zlata

(Od specijalnog izveštača Mozzart Sporta iz Tokija)

Budimo pošteni i realni, tamo u praskozorje Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine, samo retki sportski entuzijasti znali su da Dragan Jović, poznatiji kao Gale, u srcu Beograda kuje buduće šampione. Većina ovdašnjeg življa nije znala ni pravila tekvondoa, borilačke veštine nastale u Koreji (i opet budimo realni da i sada nabadamo pravila). O Milici Mandić se nije pričalo ni na obalama Temze, tamo blizu stadiona Fulama i Čelsija, gde je bila smeštena srpska kuća, svojevrsno stecište našeg Olimpijskog tima. I kada je u nervozi pušio cigaretu za cigaretom tadašnji predsednik OK Srbije Vlade Divac nije pominjao Milicu Mandić kao personu koja može da spere tugu izazvanu ispadanjem vaterpolista u polufinalu i neuspehom Novaka Đokovića. Samo je kroz zube cedio da nam se nikada više neće desiti slučaj Nataše Janjić, trofejne kajakašice koju su nam “oteli” Mađari.

Prva Srpkinja sa dva olimpijska zlata i jedna od sedam veličanstvenih u istoriji tekvondoa

I ti kratkotrajni pljuskovi u Londonu kao da se personifikovali raspoloženje srpske ekspedicije. Bilo je mnogo oblaka. Ali je došlo sunce na kraju. Brojni novinari iz Beograda počeli su, poslednjeg dana Olimpijskih igara, da dobijaju SMS poruke da se Milica Mandić plasirala u finale. Pre toga je bila u folderu onih od kojih se ništa ne očekuje. Ostatak je poznat. Pre finalne borbe Dragan Jović je stavom podsećao na najveće fudbalske trenere sveta, ili ako vam je bliže na Željka Obradovića. Isijavao je samopouzdanjem koje je preneo na Milicu Mandić. Tada je šira javnost mogla naširoko da čita o toj plodonosnoj saradnji Dragana Jovića i Milice Mandić, tandemskom radu koji se kosi sa olimpijskim načelom da je važno učestvovati. Ne, kod Dragana Jovića to nije slučaj. On je sa tekvondo biserom u rukama došao da pobedi i tada u Londonu, i sada u Tokiju, ne hajući za priče da je Milica odavno prešla zenit karijere.

Tamo u Londonu Dragan Jović je sa srpskom trobojkom u miks zoni trčao kao Dragan Mance. Nedostajao je samo onaj pad na kolena. Bila je to iskonska sreća. I zbog Milice, i zbog tekovonda koji će Srbi sada u šali, ali i u zbilji, svojatati za nacionalni sport. I danas u Tokiju bilo je sličnih sekvenci kao te 2012. godine. Razlika od devet leta nije uništila plodonosan automatizam.

Koračala je danas ka borilištu Milica Mandić, a iza nje je išao njen životni učitelj. Dragan Jović Gale ponosno je izlazio na finale sa stisnutom pesnicom, koja je govorila: ”Spremni smo, ponovo uzimamo zlato”!

Srbija već uspešnija nego u Pekingu, stižemo London i jurimo Rio

Oko sedam minuta kasnije dugo su se grlili na tatamiju. Ista učenica, isti učitelj. Istorija se ponovila. Devet godina starija Mandićeva je ponovo najbolja. Sa prvom medaljom se predstavila celom svetu kao mlada nada, sa drugom najverovatnije završava veličanstvenu karijeru. Dva olimpijska zlata su učinak koji će ostati zapisan za sva vremena. Takav skor je stavlja u red onih najvećih, onih dragocenih, onih koji menjaju svet. Ali nije to jedini testament nove olimpijske šampionke. Ima tu još mnogo toga. Ona je ta koja je, zajedno sa Tijanom Bogdanović i Draganom Jovićem, omasovila jedan sport u Srbiji. Ništa manje od devojke koja je pred veliku rivalku, šampionku sveta iz Mančestera 2019. godine, izašla sa šampionskim stavom. Već prvi udarac zadala je protivnici iz Koreje u glavu i pokazala ko će biti gazda. Iako u hali nije bilo navijača, sa tribina se čula podrška iz Milicinog tima i od članova Olimpijskog komiteta Srbije.

Dok su joj oni aplauzima davali dodatnu snagu, Gale je sa trenerske stolice hvalio: “Tako je, mala”.

Nije se dala Korejka, ali je Milica znala šta radi. Odbijala je napade, vreme je prolazilo. Pravi saveti su dolazili sa klupe. Kraj je bio sve bliži, čak i u ledenoj hali temperatura se povećavala sve dok vreme nije isteklo.

Na video bimu pojavio se taj čuveni osmeh. Da, i to je još jedna sličnost sa Londonom u kojem je Milica ulepšala O2 Arenu. Slavila je dugo sa trenerom, a onda je fizioterapeut stavio na leđa i otrčao počasni krug. Dvadesetak minuta kasnije Milica je ponosno stajala na pobedničkom postolju, primala medalju i pokušavala da zaustavi suze. Borila se sa emocijama dok je drugi put u istoriji svirala himna “Bože pravde” u njenu čast na Olimpijskim igrama.

Malo li je?