Partizanov déjà vu: Opet dvocifreni minus bez ispaljenog metka i “slučaj Aljoša Damjanović”

Prestrog osvrt na ovo ucesce partizana u logi sampiona. Uz koliko peripetija su samo i dosli do nje. Ostali timovi su ovde godinama i gradili su svoje timove uspesno

Vojvodina je išla stepenik po stepenik, imala plan i strategiju za LS...ako mislite da dovođenjem trenera, i nekoliko istrosenih igrača, koji su imali ime u rukometu pre 10 godina, možete da igrate LS, i bacite ogroman novac, to ne ide tako. Bolje da ste napravili akademiju za mlade, zaposlili vrhunske trenere, i radili sistemski, planski i programski...za 7-8 godina bi se vratili u sam vrh rukometa. Ne ovako na silu.

Sto vi lepo ne dodelite pehar,kad vec sve znate?Svako ko igra sa Partizanom je najbolljih na svetu,a onda sebpokaze da bas i nije.

Problem Partizana ove sezone nije u tome što su se nadali previše. Naprotiv — ambicija je potrebna. Problem nastaje onda kada se velika ambicija ne poklopi sa načinom na koji je ekipa sastavljena. Sastaviti ekipu je umetnost. Nije dovoljno dovesti kvalitetne igrače i očekivati da će kvalitet svakog pojedinca automatski napraviti kvalitetnu celinu. Vidim dva problema koja su mnogo važnija od same forme ili trenutnog rezultata. Prvi je fiziološka i rukometna kompatibilnost igrača. Brzina, tajming, način kretanja, donošenje odluka i taktička školovanost moraju da se nadopunjuju. Ako pojedinačno imaš dobre igrače, ali oni ne funkcionišu u istom ritmu i ne razumeju iste situacije na isti način, dobiješ ekipu koja izgleda kao zbir igrača, a ne kao tim. Drugi problem je raspored uloga. Kada pivot mora da igra na krilu, onda to nije samo pitanje improvizacije. Može postojati opravdan razlog — na primer nedostatak odgovarajućeg odbrambenog igrača za poziciju „pet“ — ali upravo takva situacija otvara pitanje: da li je ekipa prilikom sastavljanja zaista napravljena prema potrebama sistema? To nije kritika jednog igrača. Naprotiv. Igrač koji prihvati da igra van svoje prirodne pozicije može pokazati veliku profesionalnost. Ali ako takve improvizacije postanu deo osnovnog plana, onda problem više nije u igraču, već u konstrukciji ekipe. Evropski rukomet nema mnogo strpljenja za takve nedostatke. Možeš u domaćem prvenstvu, sa kvalitetom koji poseduješ, da dobiješ mnogo utakmica i sa „pola gasa“. Ali protiv ekipe koja ima brzinu, tajming, taktičku disciplinu i jasno definisane uloge, svaka slabost postaje vidljiva. Zato ne bih rekao da je problem Partizana što je sanjao prevelik san. Problem je što za veliki san nije dovoljno imati dobre igrače. Moraš imati kompatibilne igrače. A između dobre ekipe i dobro sastavljene ekipe postoji ogromna razlika.

Lose je ovo bas, toliko puta ponovljen scenario, prejaki za nasu ligu a preslabi za Ligu Sampiona, ove ekipe su za sad svemirski brod za nas.

Kules na respiratorima, Kos napadacki ogranicen kao i desni bekovi, pivoti neupotrebljivi u odbrani..jedna preplacena osrednja selekcija koja bi izgubila od Cirinog Partizana od pre 3 godine lagano....

Zašto Srbija ne bi napravila svoj Lemgo? Nemačka je svojevremeno pokazala šta znači kada se u jednom klubu okupi veliki broj reprezentativaca. Oni nisu zajedno igrali samo nekoliko dana godišnje, već su svakodnevno trenirali, igrali isti sistem i razvijali zajedničke automatizme. Zašto nešto slično ne bismo pokušali u Srbiji? Partizan ima ime, tradiciju, publiku i uslove da napravi veliki projekat. Čujem da postoji ideja da sledeće godine dođe Marsenić. Odlično. Ali zašto stati na tome? Zašto ne okupiti najbolje srpske reprezentativce u njihovim najboljim igračkim godinama? Ne kao običan klupski transfer, već kao državni projekat razvoja reprezentacije. Zamislite reprezentaciju čiji igrači tokom cele sezone zajedno treniraju, igraju isti sistem i međusobno se savršeno poznaju. Reprezentativni trener tada ne bi dobijao igrače samo nekoliko dana godišnje – pratio bi njihov razvoj tokom cele sezone. Naravno, to košta. Ali koliko nas košta činjenica da godinama nemamo kontinuitet? Ne tvrdim da Partizan mora biti taj klub. Ali neko mora prvi postaviti pitanje. Da li možemo napraviti petogodišnji projekat u kojem bi jedan klub okupio najbolje srpske igrače, uz podršku države, saveza i sponzora? Nemojmo odmah reći da je nemoguće. Sednimo. Izračunajmo. Napravimo plan. Možda naš problem nije u tome što nemamo dovoljno kvalitetnih igrača. Možda je problem što ih nikada nismo dovoljno dugo držali zajedno. Jedan klub može osvojiti prvenstvo. Jedan ozbiljan projekat može promeniti reprezentaciju. Možda je vreme da pokušamo. Pozdrav Svima

Katastrofa, razlika u klasi očigledna...