Pekara let i pasoš za mesec dana: Kako u Gruziji žive sa 150 evra?! Strancu bude finansijski odlično

Čudni su putevi Gospodnji.

Među onima koji su tu uzrečicu dobro spoznali na ovim prostorima – bilo da su pravoslavne, katoličke ili neke druge veroispovesti – je šibenski vaterpolista Andrija Vlahović. Prohodao je u gradu koji mnogi označavaju kao 'drugo lice Dalmacije', tamo i postao juniorski svetski prvak. Ali, nastup na velikom takmičenju u Hrvatskoj nikada nije dočekao, makar na seniorskom nivou. Nije mu se dalo. Zato je zaigrao na velikoj pozornici u kapici Gruzije, zajedno sa mnogim prekobrojnim Balkancima, u Beogradu.

Kako je došlo do toga da se Andrija Vlahović pojavi baš na Evropskom prvenstvu u Beogradu, kao i da prethodno ode u Tbilisi, i kako je igrati tamo, ali i u Italiji, Francuskoj i na Malti, igrač šibenskog Solarisa je ispičao za Mozzart Sport...

Kako je došlo do toga da italijansku ligu i Palermo zameniš gruzijskim prvenstvom i Dinamom iz Tbilisija?
„Dve godine sam bio u Palermu, a imao sam četvorogodišnji ugovor. I stvarno smo imali dobre rezultate – bili smo treći u italijanskom kupu, drugi u LEN kupu. Super ekipa sa Marcijalijem, Damonteom, Nikozijom, Bašićem, Irvingom. Međutim, došlo je do zasićenja u glavi. Teški treninzi, teška liga, a u tom trenutku korona. Sve zatvoreno. U Italiji je najgore bilo sa koronom, ideš iz kuće na bazen i natrag. Radiš testove svaka dva dana, umoriš se u glavi od svega toga. Užas. Kao živiš u Palermu, lepom gradu, na moru si i ne možeš da izađeš van. Akumulirao se i umor, sve zajedno je uticalo na to da tražim izlaz. Imao sam ponudu od grčkog Apolona, imao sam i iz Turkoana što se raspao i sva sreća što u Lil nisam otišao. Već je bio jul, računam da ostajem u Palermu i treću godinu, namestio sam glavu tako“, počeo je Andrija Vlahović za Mozzart Sport da se priseća dana na Siciliji i kako je došlo do toga da završi na Kavkazu:
„Zove me Marko Jelača i pita: „Bi li ti došao u Gruziju? Daće ti pasoš nakon mesec dana, kod njih to ide brzo“. U tom trenutku govorim sebi da je to izlaz i pitam ga: „Šta je sa parama?“ Objasnio mi na koliko ću izaći i bilo je super, jer sam Palermu morao platiti odštetu. Bilo je više nego što Palermo daje. Odlučio sam za 15 minuta. Zvao sam trenera Baldinetija i počne da mi postavlja pitanja: „Pa, kako sad? Zašto? Ne možeš tako da me ostaviš...“ Jednostavno, bila je to prilika da se zaradi, da se dobije pasoš i igra za reprezentaciju na nivou o kome sam sanjao sa Hrvatskom, a nisam doživeo zbog raznoraznih razloga. Rekao sam mu: „Ne mogu to da odbijem. Dobre su pare, moram da gledam sebe, imam 31 godinu. Nije to fudbal, moram nešto novca i da uzmem u karijeri“. Reč na reč, pozdravio sam se sa predsednikom, platio odštetu i došao u Dinamo“.

Šta te je tamo sačekalo?
„Tek kada dođeš, shvatiš da u suštini igraš samo Ligu šampiona. Imaš 12 utakmica u godinu dana. U gruzijskom prvenstvu imaš šest ekipa, liga je tako napravljena da se mogu dobiti pare. Kao postoji neko prvenstvo, ali to je, uz dužno poštovanje, ma... Mi smo u finalu dobili 25:3. Tu utakmicu ne gledam kao utakmicu u kojoj mogu da napredujem i u kojoj mogu da pokažem kakav sam igrač. Dve četvrtine ne pređeš centar, kontre su jedan na nula ili dva na nula. Ritam utakmica je katastrofa, izgubiš sve što si imao. Pričam za sebe. Izgubio sam „kiler instinkt“, nos za gol. Posle igraš protiv Ferencvaroša, Barselonete, Pro Reka  i oni te stisnu, ne možeš da dišeš. Nema nas u Dinamu ne znam koliko, ukupno 14 – tri stranca i Gruzini. Ne mogu se sam nadmetati. Baš teška prva godina“.

(©Starsport)

Prve si video šta sve ne valja, upoznao si se sa klubom, ligom i gradom. Kako je bilo druge?
„Bilo je gore, jer sam povredio rame u drugoj godini. Morao sam da ga operišem, a povredio sam se na utakmici gruzijskog prvenstva. Ispadne mi, vrati se nazad, pauza šest meseci i nakon toga sam sebi rekao da tamo sigurno neću ostati. U međuvremenu sam zbog toga propustio Evropsko prvenstvo u Zagrebu, propustio sam i Svetski kup u Bukureštu. Tada sam imao malu povredu. Dočekao sam napokon da zaigram na velikom takmičenju, da pokažem da mogu i da sam zaslužio da budem tu. Moglo je da bude pre dve godine, ali desilo se sada u Beogradu. Sve dođe na svoje, ali da bi došlo, prošao sam kroz teške dve godine. Nakon njih sam se vratio u Šibenik, to mi je bila najbolja opcija, jer sam tako uvek dobrodošao. Tamo sam potpisao trogodišnji ugovor, imam još ovu i plus jednu. Videćemo kako će to iči, nije baš bajna situacija sa finansijama u Hrvatskoj. Dva tri kluba su u redu, a ostalo je preživljavanje. Borba, ali sam kod kuće, mirna mi je glava i sve mi lakše pada. Teško će se posle ovoga biti vratiti u realnost – na atmosferu u klubu nad kojim se nadvio crni oblak, u kome nema plate od oktobra“.

Ipak, bilo je i nekih dobrih utakmica, poput one pobede nad kragujevačkim Radničkim, sećam li se dobro?
„Igrali smo tako da samo gledamo kako da zatvorimo kontru. Ali, bilo je i lepih trenutaka. Dobili smo Radnički, bilo je tu nekoliko istorijskih pobeda. Ispadne da treniraš za dve do tri pobede u godini, a stvarno smo trenirali sa Dekijem Stanojevićem kao psi. Svake tri sedmice odigraš tu utakmicu, izgubiš i – ajmo ponovo. Uđeš u sivilo, ne bude ti ni do čega. Iz ovog ugla se nekada zapitam: „Jesam li pogrešio što sam otišao iz Palerma?“ Ali, onda nikada ne bih igrao na Evropskom prvenstvu. Ne kajem se“.

Kako je Dejan Stanojević posle prve takve sezone uspeo da te zadrži, zbog čega si ostao u klubu?
„Drži te finansijska strana, teško je i živeti u Gruziji, budeš 3.000 kilometara daleko od kuće. Letovi za Istanbul, pa noćni letovi. Mi smo to zvali pekara let, jer smo ujutru u 05.00 poletali. Gde god da ideš iz Gruzije, ideš u to vreme. Nema spavanja tu noć, vraćaš se u isto vreme. Sve to je bilo teško – i meni, i Sariću, i Pješivcu te prve sezone. Posle je došao i Tankosić. Nekako smo se držali skupa. To je došlo nakon korone, pa smo se oslobodili. Lep je grad, izlazili smo van, družili se. Gruzini su super momci. I sa Dekijem smo išli na ručak i večeru, nekada i kod njega kući sa ženom. Bilo je dosta druženja i to mi je glavu držalo čistom. Postaviš stvari onakve kakve jesu, kažeš sebi da si došao zbog pasoša. Nije lako, ali se navikneš“.

Jesi li uopšte pokušao da naučiš jezik, da čitaš i pišeš?
„Ne možeš da čitaš, to je sigurno, to su hijeroglifi. Ajoj, majko! Ćirilicu još nekako i mogu, ali ono – nema šanse. Baš užas. Došao sam i u prvih deset dana u beležnicu napisao alfabet. Kad sam video šta je ono, kako mi se piše ime... Ne, ne, neću ovo naučiti. Italijanski sam učio, francuski sam učio, ali ovo ne. Eventualno da učim ruski, ali on je opet na ćirilici, ne bi mi značilo. Svi pričaju engleski, tako da nije bilo problema, a i mi Balkanci smo bili tu. Gruzini zbog ruskog dosta razumeju srpski i hrvatski“.

(©Starsport)

Nekoliko vas iz ove ekipe Gruzije je imalo reprezentativno iskustvo u zemljama u kojima ste rođeni...
„Tankosić je bio u reprezentaciji Srbije za Svetsku ligu, Vaske je strašan igrač, on po meni zaslužuje mesto i sada u reprezentaciji Srbije. Ali, tako ga je život odveo. Momak je pošten prema radu. Nije zvan u Srbiju, prihvatio je Gruziju za dobre pare i pasoš, igra već treće ili četvrto veliko takmičenje. Sigurno da ne žali. Svi smo više-manje bilo po reprezentacijama, ja sam pozivan u Hrvatskoj, bio sam juniorski svetski prvak. Igrali smo kod mene – u Šibeniku. Evo, i sad se naježim, bilo je 2.000 ljudi, sve poznanici. Ti si dete, imaš 18 godina. Tada nije bilo instagrama, fejsbuk je tek krenuo i šta smo mi tada imali, deset lajkova na sliku. Verovatno se i sećaš. Da je to sada, to bi bio bum! Nije toliko bilo praćeno, kao u ovo doba. Ali, mater, ćaća, sestra su me gledali, dobili smo u finalu. Stvarno je neopisiv osećaj. Sigurno nešto najdraže u karijeri. Igraš za svoju reprezentaciju, nosiš grb svoje države, slušaš himnu svoje države“.

Kada si već pomenio slušanje himne, kakav je osećaj dok stojiš mirno i intonira se gruzijska himna?

„Ćavi Garsija je igrao za Hrvatsku, sada je tu Harkov. Ečenike je igrao za Španiju, pa za Italiju. Dosta je igrača igralo za druge reprezentacije. Ali, da, čudno je slušati himnu, pogotovo Gruzije, jer uopšte ne razumem jezik. Da igram za Italiju, pa znam jezik i himna im ima super energiju, ovako... Igrali smo protiv Hrvatske, ide „Lijepa naša“, a ja ne mogu staviti ruku na srce, na gruzijskoj sam strani, glupo bi bilo. Stvarno čudno. Srce zaigra na himni, ali sve se zaboravi kada počne utakmica“.

Pretresli smo mnogo toga, kakav je Tbilisi za život?
„Grad je višemilionski, veći od Zagreba ili Beograda. U njemu ima različitih kultura, rasa, ima i miksa Ukrajinaca i Rusa. Pokupovali su stanove zbog rata, pa su se i cene digle. Jovan Sarić mi je pričao da je jedan evro bio 4,2 lara i kapućino je bio tri lara. Kapućino plaćaš manje od evra, a sada kada smo bili na pripremama – jedan evro je tri lara, a kapućino je došao na osam lara, što dođe oko dva i po evra. Čuo sam da je Gruzinima minimalna plata 150 evra. Ne zna kako ljudi žive, jesu li mađioničari. Na više mesta sam čuo da čovek na pumpi radi za 150 evra. Kako ljudi plate sve što im treba? Dućani su im skuplji nego naši, a kod nas je skuplje nego u Srbiji. Dok smo bili na pripremama, bila mi je cura šest dana i ušla je u prodavnicu stvari – nije mogla da veruje da je toliko skupo. Taksi je baš jeftin, gorivo je i dalje ispod evra, ali postoji disbalans sa cenama. Ne znam kako preživljavaju, verovatno imaju svoje stanove i kuće, što su dobili od roditelja, pa ne plaćaju rentu. To oko cena hrane mi nije jasno, ali grad je super. Dopada mi se hrana, iako je specifična. Nemam ništa loše da kažem za grad, stvarno, ali meni je u glavi povreda. Ona me stalno vraća i sve crno gledam, što je razumljivo“.

Odradio si pripreme u Gruziji, našao se na spisku, doputovao u Beograd. I kakav je osećaj najzda nastupiti na velikom takmičenju, pa makar to bilo i pod zastavom druge zemlje?
„Ponosan sam što sam ovde došao, prijatelji mi govore da sam sve ovo zaslužio da budem na velikoj sceni, jer sam celi život radnik i što igram srcem. Sve sam radom napravio, nikakve veze, guranja i drago mi je što mogu da kažem da je plod moga rada, ničijeg drugog. Uživam u svakom trenutku, organizacija je vrhunska, videti sve te igrače pored tebe je odlično. Samo mi je žao što protiv Srbije nećemo igrati, da vidim kako je na punom bazenu. Ružno je da mi igramo protiv Slovenije i bude 45 ljudi na tribinama. Nekako bi bilo bolje da je manji bazen i da je pribijeno, da mi vidimo publiku. Nemamo doživljaj, ali prezentacija i video-zid su super. Taj deo je vrhunski, ali mi igramo zbog publike. Nama u Šibeniku na bazen staje 400 ljudi, dođe 350 i to je doživljaj. Fenomenalno! Tvoji ljudi, tvoji poznanici. Ovde ima više vas novinara i fotografa, nego ljudi koji su došli da gledaju. Drugačije je kada igra Srbija, to je doživljaj“.

Na vašoj utakmici se dogodilo nešto nesvakidašnje. Poluvreme se završilo, otišli ste na odmor, gledana je sporna situacija i Niki Šušijašviliju je naknadno dosuđen brutaliti, pa je sat vraćen. Manje od pola minuta ste opet igrali, pa je opet bilo poluvreme. Jesam li u pravu?
„Jesi. Menjaju pravila i misle da će dovući ljude na tribine. Neće. Ma, užas. I mi se nekada zbunimo, ima tu svega. Sudije i taj VAR, te kamere ispod vode. Mislim da se one ne koriste, jer Sarić je dobio koleno u glavu, nasadio ga je Slovenac i to se na drugim kamerama ne vidi, samo na podvodnoj. Izlazi i stoji mu modrica. Za šta vam služi tih 20 ili koliko već kamera? Gledaju VAR kada se traži čelendž, a bila je situacija kada Dadvaniju daju isključenje sa pravom zamene i nije igrao utakmicu protiv Rumunije. Značilo nam je za premijer. Mislim da nijedna ekipa u Gruziji nije u osam u Evropi. Nema ih. I ti ne možeš da uzmeš VAR na svoju ruku i proveriš, šta ti si sudija i nikad nisi pogrešio? Mi imamo kvalitetnu ekipu, ali nam nisu igrala dvojica iz prvih sedam. Sulud je VAR ako ne možeš da ga iskoristiš na svoju ruku, a i ovi iz sobe – zašto ne signaliziraju da je pogrešio? Kada više nema čelendža, onda možemo da se udaramo?! Ne razumem, stvarno. Ali, to ti je naš sport“.

(©Starsport)

Iz perspektive Srbije i(li) Hrvatske razigravanje je besmisleno, ali je za Holandiju, Francusku ili Gruziju smisleno. Sistem finansiranja je drugačiji, vi imate za šta da se borite?
„Gruzija na Svetskom prvenstvu – to znači nešto. Gruzija ima dva olimpijska bazena na celu zemlju. Oni stalno govore da imaju dva bazena i ponavljaju šta bi mogli da urade da imaju kao Holandija. To u Holandiji je čudo. Mi smo bili u Roterdamu i Antverpenu, da znaš kakvi su bazeni. Jedan od 50 metara, teretana, pa drugi za zagrevanje, onda još jedan za plivanje. U Gruziji imaš jedan i tu su svi – vaterpolo, sinhrono plivanje... Nema termina, nema ničega. Jeste da ima nas stranaca, ali ovo što Gruzija radi u vaterpolu je čudo. Ne može da se uzme zdravo za gotovo. Po svemu tome je nigde veze da Gruzija bude u top osam u Evropi“.

Igrao si i u francuskom vaterpolu, njihova reprezentacija spada otprilike u grupu u kojoj ste i vi, kvalitativno gledano. Kako gledaš na njihovu ligu, rad Vjekoslava Kobešćaka sa reprezentacijom?
„Krenuću od Vjeka, on je za mene ponajbolji klupski trener u Hrvatskoj. Imaš Fatovića, imaš njega i Sukna. Njih trojica su klupski, a Tucak je selektor. Sa Vjekom su dobili puno. Četvrto mesto na Svetskom prvenstvu, ko bi rekao da će Francuska to doživeti? Drago mi je zbog njega, vrhunski je trener i stvarno ga cenim kao stručnjaka. Ima mladu ekipu, Hugo Fontani je najstariji, još neko je tu i svi ostali su 2000. godište i mlađi. Ti si pisao da ih sprema za Brizbejn, zamisli koji on plan ima. Do tada ima šest godina. Ne sumnjam da će sa njima to ispasti super. A, što se tiče lige, kada sam ja bio, mogla su tri stranca po ekipi. Bio sam u Monpeljeu i osvojili smo prvenstvo protiv favorizovanog Marselja“.

Važna stvar za Monpelje, tih godina su imali velike sportske uspehe. U tom periodu su osvojili titulu u fudbalu...
„Da, da, njima je Žiru godinu pre nego što sam došao doneo titulu. Osvojili smo prvenstvo, a u Marselju su igrali Ranđić, Kruzija, Bodega... Možda je Bodega i otišao. Ali, bili su favoriti i dobili smo na peterce u Monpeljeu pred 2.500 ljudi. Bili smo i u kupu drugu, sledeće godine drugi u prvenstvu i kupu. Meni je Francuska ostala u top sećanju, čak je i trebalo da ostanem, ali je bilo leto i zvao me Pero Bukić u Mladost. Imam 24 godine i reprezentacija mi je u glavi. Bio sam najbolji junior Hrvatske do 19 godina, Solaris je osvojio hrvatsko prvenstvo i bio sam najbolji igrač. Nešto je moje godište vredelo i nije mi u glavi bilo da ostanem u Monpeljeu, već da idem u Mladost. Nebitne su bile finansije, hteo sam u reprezentaciju. Mater mi je govorila: „Gde ćeš tamo, šta ćeš tamo? Znaš da kasni plata...“ I stvarno, dođem tamo i prve godine mi plata kasni šest meseci. Ispali smo iz Evrokupa, igrali smo loše, ali sam u drugoj odigrao sezonu života. Bio sam najbolji strelac Mladosti za sezonu 2016/2017, dobio sam i poziv u reprezentaciju. Mislim da sam dobro odlučio što sam se vratio, jer da sam ostao u Francuskoj – nikad ne bih dobio poziv. Tada se gledalo da onaj ko igra u Francuskoj ne vredi ništa. Očekivao sam da budem pozvan, ali tada je hrvatska leva strana bila jaka, izuzetno jaka. Osvojio sam francusko prvenstvo, meni bi dao nešto što bi mi značilo da sam tada dobio poziv. Tek sam 2017. godine debitovao protiv Italije u Rijeci, još dve godine sam pozivan i odlučio sam da odem na Maltu, da igram letnju ligu i da dignem neki novac“.

(©MN Press)

Još jedan šampionat o kome ne znamo mnogo. Kakva iskustva nosiš sa Malte?
„Tamo liga kreće početkom juna, imaš 12 klubova i kada sam ja došao bile su dve lige – prva i druga. Otišao sam u drugu, prvi put idem na Maltu, otišao sam u klub za koji nisam nikad čuo. Preporučio mi je Ivan Milaković, što je sada u hrvatskom Savezu. Šest klubova u ligi igra svako sa svakim dva puta. Najbolja četiri igraju polufinale, mi smo ušli u finale, osvojili kup. Maksimalno sve traje od 1. juna do 15. avgusta. Stvarno dobar novac dobiješ za dva i po meseca, plaćeni su ti stan, auto, hrana. Drže te kao malo vode na dlanu. Osećađ se kao pravi sportista, za razliku kada igraš kod kuće. Milion puta se ispostavilo da kod kuće bude najgore. Odradio sam četiri sezone na Malti, skupa smo igrali Nagajev i ja. Prvo za Marsašlok, pa za Valetu, ušli smo u prvu ligu i ostvarili dve pobede. Tu su klubovi u kojima su igrali Leka Ivović, Zalanki, svi najbolji igrači na svetu. Lepo je iskustvo, ostaneš u formi, treniraš jedanput dnevno. Teretanu radiš sam, a plivaš sat vremena sa ostalim igračima. Utakmice su intenzivne, jer igraš stranac na stranca. Uvek te dvojica Maltežana čuvaju, igra je kao protiv Vernua. Budeš u sendviču i dodaš Maltežaninu, a on promaši i ti se onda nerviraš. Navikneš se na taj sistem, drugačiji je od normalnog vaterpola. Stekneš prijatelje, budeš u lepoj zemlji, sa lepim plažama, budeš plaćen i radiš ono što voliš“.

Misliš li i da je dobar potez što se finalni turnir Lige šampiona tri godine zaredom igra na Malti?
„Lep je otvoreni bazen na Malti, skupi se ljudi i sve to, ali mislim da treba rotirati. Nije to neka lokacija, nije to vaterpolo zemlja. Idealna je Budimpešta, može u Hrvatskoj i Srbiji negde da bude, a Malta je dobra jedne godine da probaš, malo da popularizuješ vaterpolo dole. Ne znam koliko je dobro da bude tri godine zaredom. Dobro je što su uveli dan odmora između polufinala i finala, ono je bila smrt. Budeš mrtav, mogu misliti kako je njima koji moraju da budu na top nivou, a umorni su. U fudbalu primaju milijarde i žale se što igraju za Božić“, zaključio je Andrija Vlahović razgovor za Mozzart Sport.