PET NA PET – Srđan Erceg: Nije kraj dok nije srećan kraj

Rođen je 1976. godine u Beogradu u porodici posvećenoj sportu, kulturi i muzici. Uz oca Pavla, čuvenog rukometnog novinara i mame Nadežde, jedna od solistkinja hora Krsmanac, gotovo da je bilo suđeno da će se i sam baviti pozivom koji kombinuje novinarstvo i javni nastup.

Srđan Erceg je sportki novinar i televizijski komentator.

Karijeru je započeo u Sportskom žurnalu 1995. godine, nastavio je u sportskoj rubrici Politike od 1996. do 1999 godine. Zatim u SQ Magazinu, a potom je dobio prvi poziv na televiziju, u emisiju Đorđa Đenića „Moj svet brzine“, gde je bio redovan gost do 2006. godine i potpunog prelaska u TV vode, kao član redakcije Eurosporta. Konačno, 2009. godine je prešao u tada mladu ekipu Sport Kluba, gde i danas radi kao komentator za MotoGP, formulu 1 i NFL.

 U nedelju će Srđan Erceg sastaviti MOZARTOV Humanitarni tiket u podne, a do tada pogledajte odgovore za rubriku "Pet na pet".

 1.Da li ste svojevremeno, kao tinejdžer, trenirali neki sport i koji?

„Trenirao sam rukomet u rukometnom klubu „Mladost“ iz Zemuna. Broj osam, srednji bek od 1988. do 1991. godine, kod čuvenog trenera Save Grlje. Lepe i zabavne uspomene, učenje disciplini, timskom duhu, stvarnosti nasuprot dečačkim idealizacijama sveta. Kada je Sava otišao, susreli smo se sa time da nekim trenerima nije važno kako igraš, već iz koje si osnovne škole, ali konačno i to je bilo nešto pozitivno. Da spoznaš da ponekad stvari neće biti kako si ih zamislio, a da i dalje ti možeš da biraš, i menjaš, i utičeš i pobediš“.

2. Ko vam je bio sportski uzor, idol, u tinejdžerskim danima?

„Sportski uzor ? Nisam preterano idealizovao bilo koga ili je bolje reći da sam sve sportiste idealizovao, te samim tim ne mogu reći da je bio samo jedan idol, ali jesam posebno voleo Najdžela Mensela, šampiona sveta formule 1 i Indikara dve godine za redom 1992. i 1993. godine. Legendu auto – moto sporta, čuvenog Lava. Pored njega, ogromno poštovanje sam gajio prema Marku van Bastenu i njegovim bravurama na fudbalskom terenu. Inteligencija, veština i elegancija u jednom igraču kakva se i danas retko sreće. Sve je tako lako i tečno izgledalo. Trčanje, promena smera kretanja, finta, vreme šuta, postizanje golova nogom, glavom. Genijalnost na delu“.

 3.Koji sportski klub nosite u navijačkom srcu?

„Nemam klub koji na takav način nosim u navijačkom srcu. Sport sam po sebi me oduševljava, pošto verujem da inspirišre i pokreće. Uživo prisustvujemo istoriji i borbi čoveka, pojedinca ili grupe ljudi, samih protiv sebe, protiv šansi koje im se daju, protiv rivala i to verujem da nosi ogromnu pokretačku snagu, silu koja može da pozitivno utiče na ljude. Pre bih rekao da imam sportove koje nosim u srcu: MotoGP, F1, NFL“.

4. Sportski događaj(i) koji je ostao u sećanju i koji ćete pamtiti celog života?

„Postoji dosta događaja koje pamtim, ali bih izdvojio nekoliko vrlo snažnih uspomena iz različitih perioda života. Najpre osvajanje titule šampiona sveta rukometne reprezentacije Jugoslavije 1986. godine u Švajcarskoj, pobedom nad Mađarskom u finalu. Vujović, Isaković, Portner, Cvetković, Rnić, Mrkonja, Elezović, Arnautović i mnogi drugi. Nažalost ne sećam se svih napamet. U tom timu su postigli nešto neverovatno i konačno jedinstveno. Kao klincu od deset godina, čiji je otac bio rukometni novinar, to je ostalo u živom sećanju. Pamtim odlazak na trafiku da kupim „Sport“ s tekstom našeg tate i tog osećaja ponosa. Zatim, meč između Argentine i Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u fudbalu 1990. godine u Italiji i ne samo momenta kada Ivković brani penal Maradoni, već ukusa letnjeg vazduha u stanu moje bake i nas klinaca i drugara iz komšiluka. Kako smo se nadali, kako sam se nameštao u plavoj fotelji tačno gde sam sedeo tokom tog penala, da ne uradimo bilo šta drugačije, ne bi li ekipa pobedila. Nažalost, sećam se i trenutaka posle toga i bola poraza. Ali, pamtim vrlo slikovito. Voleo bih da kažem da mi je sledeća uspomena lepa, ali nije – 1. maj 1994. Ajrton Sena i Imola. Neću ulaziti u detalje, ali pogibija Rolanda Racenbergra dan ranije, incident Rubensa Barikela i konačno odlazak Sene se ne zaboravljaju. Slično prethodnim uspomenama, znam osećaj u stomaku. Ipak, ima tu mnogo lepih uspomena, pobeda košarkaške reprezentacije Srbije i Crne Gore 1995. u Atini i spontanog odlaska u centar grada, da nešto uradimo, da nekako proslavimo, da zapamtimo taj trenutak velikog olakšanja i sreće, nečeg lepog u moru loših stvari. Naredne godine sam već uveliko radio kao novinar Sportskog žurnala i tada sam stekao prvu profesionalnu veliku uspomenu – rad sa lica mesta trke formule 1 za Veliku nagradu Mađarske, sa staze Hungaroring. Momenat kada srećem svoje idole i imam priliku da razgovaram sa njima. Susret sa Žakom Vilnevom, Dejmonom Hilom, Ronom Denisom, Dejvidom Kultardom i momenat kada mi se u prolazu javlja Mihael Šumaher u Ferarijevm trkačkom kombinezonu se zauvek pamti. Kasnije u životu gotovo je sve povezano sa MotoGP – om, formulom 1 i NFL-om – prva poseta MotoGP trci 2008. godine, u Asenu, u Holandiji, zatim direktan prenos finala MotoGP sezone 2015. godine s lica mesta u Valensiji – to je inače pravi razlog koji me vodio kroz profesionane vode sportskog novinarstva i TV komentarisanja – istorija, pa prenos Superboula 51, iako nisam bio na licu mesta i preokret Petriotsa protiv Falkonsa sa 28:3 na 28:34. Zatim prvi intervju s Valentinom Rosijem, anegdote s putovnja i mnogo toga drugog. A, svi su trajno upisani i pamtim svaki njihov detalj. Jedva čekam da vidim koji ću sledeći upamtiti. Ređaju se uspomene“.

5. Životni ili sportski moto?

 „Najbliže što mogu da kažem za životni moto bi bila pre filozofija, to jest dve filozofije. Prva bi bila da budemo pristojni i što bolji možemo, da izaberemo da budemo dobri ljudi i da vodimo računa jedni o drugima i o sebi. Malo nežnosti nije na odmet. Druga, da uvek treba verovati u snove i u sebe i kada je lako i kada je teško. Svakako nema potrebe za predajom, ali nije ni predaja ukoliko u pravom trenutku kažeš sebi da si pogrešio i da postoji i drugi smer. Samo napred i u promene. Hrabro. Nije kraj dok nije srećan kraj“, konstatuje Erceg.

 PIŠE: Đurđe MEČANIN

[email protected]

FOTO: Stefan Đaković