Priča godine u srpskom rukometu: Od ‘fenjeraša’ do jesenjeg prvaka

Gledajući samo 21. vek, niški ekipni sport imao je dva zapažena mini ciklusa. Početkom dvehiljaditih, kada je tadašnja Duvanska industrija Niš – pre donošenja Zakona o zabrani reklamiranja duvanskih proizvoda – ozbiljnim novcem stajala uz većinu klubova, a oni u sufiksu svog imena imali neki od njenih poznatijih proizvoda. Bilo je tada i evropski zapaženih rezultata, pre svega u muškom vaterpolu i ženskom rukometu.

I tamo negde, od 2017. godine pa sve do korone, kada je budžet grada za sport dosegao rekordne iznose, a fudbaleri Radničkog, rukometaši Železničara i odbojkaši Niša (muški kolektivi u tri od pet najpopularnijih sportova sa loptom) bili vicešampioni države.

A, onda se sve srušilo kao kula od karata drastičnim smanjenjem finansiranja iz budžeta i javno proklamovanom nezainteresovanošću prethodnog gradskog rukovodstva za vrhunski sport. Ne računajući Radnički, koji je, ipak, kao predstavnik jedinog profitablnog sporta, najmanje zavistan od gradskog budžeta, mada i sam godinama tavori, bukvalno nije bilo kluba koji nije doživeo bilo takmičarski (ispadanje iz lige), bilo čak i egzistencijalni (Želja prestao da postoji) krah. Izuzev Ženskog rukometnog kluba Naisa, koji je nekako uspevao da sačuva mesto u elitnom rangu. Sve dok proletos i to nije došlo u ozbiljno pitanje...

Bio je 19. mart, Naisa je u hali Čair poražena od kruševačkog Napretka preuzevši od njega superligaški “fenjer” na tabeli, dva kola pre kraja osnovnog dela takmičenja. Ekipa je bila u raspadnom stanju, godinu dana nikoga nije pobedila na domaćem terenu, sledio je plej-aut sa gotovo mizernim šansama za opstanak u eliti (ispostaviće se da na kraju niko nije ispao, odlukom Rukometnog saveza Srbije, ali tada to nije bilo izvesno).

Boban Živković (@ARKUS liga)

I tu nastaju elementi za dramaturgiju čitave ove priče, jer vođenje ekipe preuzeo je sportski direktor Boban Živković i od tada do danas, na 18 utakmica zabeležio 13 pobeda, četiri remija i jedan jedini poraz (golom primljenim tri sekunde pre kraja), u svojoj drugoj utakmici, takmičarski potpuno nebitnoj, jer je protivnik bila Jagodina, sa već obezbeđenim učešćem u plej-ofu, pa je bilo jasno da se ti bodovi neće prenositi u nastavak takmičenja.

Ali, svejedno, ta utakmica odigrana je 29. marta. Od tada je Naisa neporažena na 16 uzastopnih prvenstvenih mečeva. Opstanak je lagano obezbeđen, a u aktuelnom šampionatu ARKUS lige niški tim je vršilac dužnosti jesenjeg prvaka (sa bodom više od Crvene zvezde, koja ima utakmicu manje, ali će je odigrati tek sredinom januara, tako da će Naisa Novu godinu dočekati na prvoj poziciji). Sve to sa postavom proseka 20,5 godina, i to ako računamo njih 11 koje su u rotaciji. Gledajući kompletan roster, prosek se spušta ispod 20. Najstarija u timu rođena je 2002. godine.

Naisa je jedina ekipa u Srbiji, još od septembra 2024. godine, koja je iz duela sa neprikosnovenom Crvenom zvezdom (sa Katrin Lunde na golu i srpskim reprezentativkama na maltene svim pozicijama u timu) izašla neporažena. Finiš jeseni završila je furioznom serijom pobeda, iako je igrala sa maksimalno skraćenom rotacijom, bez dve, nekad čak i tri povređene prvotimke. No, možda i bitnije od svega - utakmice Naise probudile su žar niške rukometne publike, decenijama unazad posebno privržene ovom sportu. Devojke se bacaju za svaku lotpu, svaki gol proslavljaju kao da je fudbalski, zaista ih je lako navijački zavoleti...

“Najiskrenije, nisam planirao da se bavim trenerskim poslom. Zato se nisam ni školovao za trenera. Ali, negde duboko u sebi, znao sam da mogu uspešno da vodim ovu ekipu. Godinama sam tu, uz sve prethodne trenere, prisutan maltene na svakom treningu. ‘Izmerio’ sam se sa svakim od njih, upijao svaki detalj, osećao sam kako diše ova ekipa. I zato, kad više nismo imali kud, rešio sam da preuzmem odgovornost” – počinje priču za Mozzart Sport Boban Živković, u svetu rukometa poznat pod nadimkom Kobac, nekadašnje vrhunsko levo krilo, bivši kapiten niškog Železničara, sa kojim je dva puta podizao pehar Kupa Srbije, rukometaš Crvene zvezde i Vojvodine, sa kojom je osvajao sve što se može na domaćoj sceni, član skopskog Metalurga, sa kojim je igrao i u Ligi šampiona.

“Nekada se najčudesnije stvari dogode posle nesvakidašnjeg spleta okolnosti. Da nismo izgubili tu, pomenutu utakmicu od Napretka, u kojoj smo, uzgred, vodili na poluvremenu sa pet golova razlike, možda ničeg ovog ne bi bilo. Tadašnji trener (Slavko Krnjajac, prim.aut) nam je rekao da misli da ne može da pokrene ekipu, da ne vidi način da se dođe do opstanka i ja sam, uz dogovor sa predsednikom Milošem Stojanovićem, uzeo vruć krompir. Znao sam da gore ne može, da više nema šta da se izgubi, mada nisam mogao da garantujem opstanak. Iz administrativnih razloga, do kraja sezone nisam mogao formalno sam da predvodim ekipu, pa sam pozvao kuma Vladicu Stojanovića, koji se baš tih dana razišao sa Crvenom zvezdom, gde je bio trener, pa je i on pritekao u pomoć...”

TAJNA AKCIJE “PATIKA”

Preporod je bio ekspresan. Samo par dana kasnije, pobeđen je Partizan u Beogradu, kome je to bila utakmica biti ili ne biti za plej-of i Evropu. Nedugo zatim i dva puta zaredom Medicinar u Šapcu. Živković je baš na tim utakmicama skrenuo pažnju na sebe nekim vrlo lcidnim taktičkim rešenjima, kako u napadu (organizatori igre kreirali sa pozicije levog beka i izbegli zamke prepoznatljive šabačke odbrane 5-1), tako i u odbrani (najbolji strelci rivala redovno su uštopovani na ispodprosečni golgeterski učinak).

“Sećam se, taj razgovor sa Slavkom vodili smo u sredu. Ja sam mu rekao da ode u četvrtak na trening da se pozdravi sa ekipom, smatrao sam da ne treba da se pojavljujem. U petak smo imali jedan trening gde smo radili samo napad i nekako smo ‘izboksovali’ neki termin za subotu u devet ujutro čisto da malo poradimo na odbrani. U nedelju je već bila utakmica sa Partizanom. Probali smo neku odbranu 4-2, s obzirom na njihovu specifičnu igru sa dva pivota u napadu, ali to je bilo totalno rasulo, odmah sam vratio na zonu 6-0. Za napad sam im rekao da momentalno zaborave sve akcije koje su imali do tada. Imali smo po 20 tehničkih grešaka u proseku po utakmici, smislili smo jedan polaz, akciju koju smo nazvali ‘patika’, iz koje kasnije razvijamo igru jedan na jedan i dva na dva, što je osnova moje taktike. I odmah smo sveli tehničke greške na sedam za tu prvu utakmicu. Odatle smo kasnije nadograđivali igru, ali ta ‘patika’ je i dalje osnova, mislim da cela liga zna za nju, ali teško im uspeva da je brane” – ističe uz osmeh Živković.

Sa peharom Čelendž kupa 2007. godine

ŠEST TROFEJA U VITRINAMA

Naisa je osnovana 1969. godine kao fabrički klub pomenute Duvanske industrije Niš, što je i bilo ime kluba do 2005, do kada je finansijski bio potpuno oslonjen na ovog nekadašnjeg privrednog giganta, sve do njegove privatizacije. Svoje najveće uspehe zabeležila je upravo u prvoj deceniji ovog veka i svi su vezani za trenera Svetislava Belog Jovanovića. Najpre dva uzastopna učešća u Ligi šampiona, 2003. i 2004. godine, a onda i svih šest trofeja koji krase klupske vitrine – šampionska titula iz 2008. godine, pehar evropskog Čelendž kupa iz 2007, te četiri trofeja u nacionalnom kupu.    

Poslednji je osvojen 2009. godine, nakon toga Naisa je uglavnom bila pri vrhu, ali nikad više najbolja u Srbiji. Rukovodstva su se svako malo menjala, sve dok čelnu funkciju, septembra 2018. godine nije preuzeo Miloš Stojanović. Mlad čovek sa brojnim poznanstvima u gradu, veoma uspešan privrednik, veliki ljubitelj sporta (dugogodišnji ponosni vlasnik i redovni korisnik sezonske ulaznice za utakmice KK Partizan Mozzart Bet), izdvojio se time što svoju funkciju nije shvatio samo kao protočni bojler za novac iz gradskog budžeta, već je, kada god bi zaškripalo, priskakao u pomoć i sopstvenim sredstvima. Bilo je tu i vrlo nepopularnih poteza, poput razlaza sa pomenutim Jovanovićem - koji je, ispostaviće se, na žalost sporta, otišao u drastično prevremenu rukometnu penziju - kada je u Naisu doveden Ljuba Obradović, ali sve ove godine obeležilo je domaćinsko poslovanje i strpljiva klupska politika, bez velikih zaletanja.

“Bilo je i težih i manje teških trenutaka. Godine u kojoj je budžet od grada iznosio 28 miliona, što je iznos koji je tada, pre pet, šest godina, nominalno vredeo mnogo više nego danas, ali i godine u kojoj smo dobili 10,5, pa tek na kraju rebalansom još pet miliona. Nekako smo preživeli, možda i inatom. Danas je za jedno stabilno funkcionisanje kluba u ARKUS ligi potrebno najmanje 30 miliona, mi sada imamo odličnu podršku grada, ali ja moram da kažem da ima nekoliko klubova u ligi od kojih imamo manji budžet, a pobeđujemo ih ove sezone” – ističe Stojanovič, na čelu klupske organizacije koju čini ekipa mala, ali odabrana.

Miloš Stojanović, predsednik Naise

Slobodan Grga Dimitrijević je žila kucavica kluba, u kojem je od osnivanja. Jedna od najautentičnijih pojava na srpskoj rukometnoj sceni, formalno tehniči rukovodilac ekipe, iako je nedavno ušao u devetu deceniju života, i dalje na svakodnevnom nivou obavlja niz poslova od presudnog uticaja za funkcionisanje kluba. Tanja Miladinović, nekada Kostić, bivša rukometašica, uz ulogu trenera mlađih kategorija, zategla je klupsku administraciju i rukovodi poslovima u kancelariji. Vladimir Bošković je Stojanovićeva desna ruka kao direktor kluba i, uz sportski sektor gde je Boban Živković i dalje glavni čovek, to je to...

“Najveći uspeh za sve ove godine bilo je polufinale evropskog Čelendž kupa 2020. godine, kada nas je zaustavila korona. Sezona je prekinuta i nije završena, a bili smo u ozbiljnoj trci za sva tri trofeja. Bilo je teških dana, ali ovo što proživljavamo prethodnih meseci je možda i najlepši period i melem na sve te pređašnje rane. Prekinuli smo niz od 379 dana bez trijumfa kod kuće. Godinama smo bili bez pobede nad Medicinarom u Šapcu, pa smo ih savladali tamo dva puta u par nedelja. Od mog dolaska u klub smo samo jednom slavili protiv Jagodine, a nikada u gostima, nedavno smo i to uradili, prilično ubedljivo. Šta tek reći o onom remiju sa moćnom Zvezdom, koja prvi put nije pobedila nakon 385 dana? U Nišu se i dalje prepričava ta utakmica, koju smo mogli i da dobijemo. Nikada nismo imali ovakvu grupu devojaka, i po pitanju radne, ali i sveukupne atmosfere. Pre početka sezone nismo imali nikakav rezultatski imperativ, sada već možemo da kažemo da je cilj plasman u plej-of i Evropu, ali i da je on u velikoj meri kaparisan. Uz povoljan raspored u prva četiri kola u 2026. godini i jedno igračko pojačanje koje smo skoro pa ugovorili, verujemo da možemo da stvorimo već ozbiljnu bodovnu zalihu” – dodaje prvi čovek Naise.

TANDEM REPREZENTATIVKI

Vraćamo se na ekipu i taj ambijent, vidljiv golim okom sa strane, a Boban Živković se odlično snašao i u tom, psihološkom pristupu:

“Ekipa je, najpre, pažljivo selektirana. Važne su nam ljudske, karakterne osobine devojaka, o kojima se dobro raspitam. Važna nam je i njihova generacijska bliskost. Kada smo letos radili doselekciju, ostali smo bez najiskusnije igračice Olje Nikolić, koja je morala da se odjavi iz porodičnih razloga. Odlučio sam se za Tamaru Mandić i Vladanu Mitrović, ne samo zbog igračkih kvaliteta, koji su takvi da su obe trenutno u sastavu reprezentacije Srbije za predstojeće Svetsko prvenstvo. Taša je apsolutni lider ekipe u napadu, Vladana u odbrani. Trudim se da imam individualni pristup, svaka od njih drugačije reaguje na kritiku ili pohvalu, ali svaku gledam kao svoje dete i one to umeju da cene.”

Tamara Mandić i Vladana Mitrović (@ARKUS liga)

Golman Anastasija Nedeljković ima samo 20 godina, kao i većina njenih saigračica, a ove sezone je najčešće proglašavana za najbolju rukometašicu utakmice u čitavoj ligi.

“Vaška je eksplodirala, mada verujem da smo joj u ogromnoj meri pomogli dobrom igrom u odbrani. Kada golman skine nekoliko tih šuteva iz pasivnog napada, preko bloka, dobija na samopouzdanju. Letos, kada smo pravili planove, insistirao sam da umesto da joj dovedemo konkurentkinju među stativama, uložmo u struku. Angažovali smo Miroslava Kocića, legendarnog golmana, koji i sada, kao veteran, brani za niški Železničar. Efekti njegovog rada su vidljivi, Anastasija je stub ekipe i sigurno budućnost srpskog rukometa.”

POZIV NENADA PERUNIČIĆA I JUNIORSKA MVP EVROPE

Ipak, pojava Natalije Lekić predstavlja poseban začin u ovoj Naisinoj “čorbi”. Ima nešto magično u tom prezimenu kada je ženski rukomet u pisanju. Talenat te Crnogorke koja igra na poziciji srednjeg beka je čaroban, nedavno je tek napunila 18 godina, a letos je, u konkurenciji godinu dana starijih devojaka, proglašena za MVP rukometašicu Evropskog juniorskog prvenstva u Podgorici!

“Zanimljiva je priča kako je ona uopšte došla kod nas. U leto prošle godine zvao me je Nenad Peruničić i rekao da su mu njegovi prijatelji iz Berana ispričali kako ima jedna ekstra talentovana devojčica, koja je rođena u Nemačkoj, došla u Andrijevicu da igra rukomet, da je bila deo kadetske reprezentacije na SP u Kini, ali da trenutno nema zacrtanu klupsku budućnost u Crnoj Gori. Pogledao sam video materijal, trebalo je platiti međunarodni sertifikat od 4.500 evra, u vreme naše možda i najveće nemaštine u klubu, Miloš je to prihvatio, a onda se od njenog prvog ulaska u Čair desilo čudo. Bukvalno je obasjala čitavu halu svojim osmehom, svojom pozitivnom energijom, a igrački je toliko napredovala da je, posle te MVP titule, ušla na širi spisak seniorske reprezentacije Crne Gore za Svetsko prvenstvo.”

Natalija Lekić

Ne zaboravlja Živković ni ostale devojke iz postave, koje su takođe značajno napredovale njegovim preuzimanjem kormila ekipe:

“Jelena Stojanović je duša ove ekipe, ne samo kapiten, nego i moja desna ruka. Najveći je radnik, najspremnija je u ekipi, možda i u čitavoj ligi, drži disciplinu u svlačionici. Značajno je popravila realizaciju, u igri jedan na jedan u odbrani nema joj ravne. Na drugom krilu je Brankica Stojanović, naše dete, takođe izražene radne etike, hladnokrvna u važnim trenucima, ima specifičan šut levom rukom, koji ne treba da se ispravlja, već da se neguje i usavršava. Puno sam poverenje poklonio bekovima Ani Šejić i Jani Milošević. Šeja je levoruka, ima neverovatnu prirodnu snagu, ali joj se ranije zamerala svaka greška. Ja sam joj dao veću slobodu. U finišu polusezone, nakon Brankine povrede, pomogla nam je i sa krilne pozicije. Jana je dugo kod nas, doveo sam je iz Zaječara sa 16 godina, u odbrani je stena, ali i njoj je bilo potrebno ukazati poverenje i slobodu kako bi se razigrala u napadu. Milica Perović je izraziti bek šuter, devojka sa 190 centimetara, važna u odbrani, a u napadu njeno je samo da šutira sa distance, bez bilo kakvog filozofiranja. Hristinu Rešetar smo takođe doveli iz Crne Gore, bila je nespremna kada je došla prošle zime, ali letos smo mnogo radili, bukvalno sam ja čuvao pivote na trenizima, mene cepaju, okreću, da bi im bilo lakše na utakmicama, i već u prvom kolu postigla je deset golova. Tu su i ove mlađe, morala bi škola rukometa da nam bude na višem nivou. Imamo problem sa teriminima u dvoranama, ali se trudimo to da poboljšamo, uz pomoć Nikolije Karalić, koja radi sa tim talentima, a i meni pomaže u prvom timu” – zaključuje Boban Živković razgovor za Mozzart Sport.    

(@ARKUS liga)

Dok su ovi redovi nastajali, ekipa je na zasluženom odmoru do 1. decembra, kada će početi pripreme za nastavak ove bajke. Dokle će ona tnezahvalno je prognizirati. Plej-of je na vidiku, trofeji u konkurenciji ovako jake Crvene zvezde maltene nemoguća misija.

Ali, za grad koji je, između ostalog, našoj zemlji podario njenog najuspešnijeg rukometnog selektora ikada, Zorana Tutu Živkovića, u kojem su rođeni Nikola Karabatić i Bojana (Petrović) Popović, koji je nakon osamostaljenja Srbije bio (valjda će opet, javno obećaše) omiljeno orlovsko gnezdo, možda to i nije najvažniji deo priče.

Jer, živ je i dalje niški rukomet, ko je rekao da nije?