Sa ovakvim Mandićem možemo sve! Krštenice polako žute i treba misliti šta posle Los Anđelesa

Neki od evropskih prvaka mogu da izguraju još jedan ciklus, ali nova smena generacije nam kuca na vrata, a da toga nismo ni svesni. Javnost bar, ne oni koji su svakodnevno u vaterpolu. Oni znaju da sportske krštenice šampiona polako žute i da treba misliti šta posle te 2028. i Olimpijskih igara na američkom tlu.

Srbija je u Parizu bila među iskusnijim ekipama, takođe i sada na kontinentalnom šampionatu u Beogradu. U bliskoj budućnosti će kroz ozbiljniji remont proći samo Hrvatska.

(©European Aquatics/David Damjanović)

Nije tako davno bio Tokio, pre pet godina su se od kapice državnog tima oprostili Andrija Prlainović, Filip Filipović, Duško Pijetlović, Milan Aleksić, Stefan Mitrović, Gojko Pijetlović i nešto kasnije Branislav Mitrović. Ta generacija gurala je do kraja i mnogima od aktuelnih reprezentativaca dugo su vrata bila zatvorena. Tačno je da su bili deo sistema, ali nisu prolazili poslednji filter, nisu upadali na konačan spisak.

Zbog toga se i nema dobra percepcija, slika je u narodu iskrivljena.

Dušan Mandić je već deceniju i po tu, na leto će napuniti 32 godine. Sve dok je zdrav i gladan, a jeste i dalje poprilično, biće deo srpske reprezentacije. Dok je na nivou kao sa ovog Evropskog prvenstva – možemo sve! On i Nikola Jakšić (29) su verovatno dvojica najboljih igrača na svojim pozicijama na svetu i sve dok su tu, Srbija će imati čemu da se nada. Sa njima je borba za medalje realnost.

Nikola Jakšić i Dušan Mandić su nukleus srpske rprezentacije, mogli bi i duže od Olimpijskih igara u Los Anđelesu da budu oni na kojima će se štošta zasnivati i temeljiti. U zrelim su godinama, trenutno najboljim. Radomir Drašović je kapitenova generacija, kao i drugi golman Radoslav Filipović. Godinu dana stariji je centar Đorđe Lazić, a godinu dana mlađi Nikola Lukić.

Ali, niko od njih nije mlad igrač. U tu kategoriju mogu da se podvedu samo momci rođeni u ovom milenijumu – Petar Jakšić (2001), Milan Glušac (2002) i Vasilije Martinović (2003). Deca nisu, nego odrasli ljudi, mladi su samo po stažu.

(©European Aquatics/David Damjanović)

Nemanja Vico je vršnjak Dušana Mandića, a selektor Uroš Stevanović će u dogledno vreme zasigurno obaviti razgovore sa nekolicinom igrača za period nakon Los Anđelesa. Tada će u pozne godine za sportiste zaći Strahinja Rašović i Nikola Dedović (obojica rođeni 1992), kao i Viktor Rašović i Sava Ranđelović (njih dvojica su 1993). Miloš Ćuk sada ima 35 godina i malo je verovatno da će se izlagati ogromnim naporima i posle sledećih Olimpijskih igara.

Imaće do njih srpski vaterpolisti dva velika takmičenja – Svetsko prvenstvo u Budimpešti 2027. godine i u olimpijskoj godini Evropsko prvenstvu. Ovo leto rezervisano je za Svetski kup, ali tu ne treba očekivati da Srbija nastupi u najjačem sastavu, jer biće to prilika da dugogodišnji nosioci najzad malo predahnu, a oni mlađi da se dokažu selektoru, da vidi na koga ozbiljnije može da se osloni kada lagano krene da menja šraf po šraf u mehanizmu.

Luka Gladović uveliko dobija pozive, najozbiljniji je kandidat. Golman Vladimir Mišović je u Parizu bio deo tima, a pozive su dobijali i Marko Dimitrijević, Vuk Milojević, Dušan Trtović, Bogdan Gavrilović, Mihajlo Gošić. Pratiće se njihov razvoj, kao i Filipa Novakovića, Rodoljuba Gajića, Viktora Uroševića, Koste Bodiroge, Relje Dankovića...

Ne samo njih, već i drugih mladih igrača. Od krucijalnog značaja je da klubovi imaju uslove i da proizvode. Jer, jednom će i ova šampionska generacija sići sa scene. Sve ima rok trajanja, ništa ne može doveka da se cedi. I zato, baš sada kada ponovo ima rezultata, treba razmišljati dugoročno.

Pojaviće se neko iznenada, kao što je Milan Glušac. Prvo u Novom Beogradu, pa potom i u reprezentaciji. Ali, takav slučaj bude jedan, zadesi se. Srpskom vaterpolu potreban je plan.