Stefana Veljković Lisinac blizu velike odluke: Samo još Evropsko prvenstvo i kraj!

Godinama je saigračicama ubrizgavala neverovatne doze pozitivne energije. Kada se spoje njena strast, srčanost, snaga i želja – deluje da može da pomeri i planine. Šampionski tim Srbije dugo bez Stefane Veljković Lisinac (31) nije mogao ni da se zamisli. Tako je bilo sve do 1. februara 2021. godine, kada je rođenje sina Luke promenilo prioritete.

Propustila je Olimpijske igre, trenutno se sprema za Evropsko prvenstvo i čeka odluku selektora Zorana Terzića. Želi da zaigra u Beogradu, želi baš u našoj prestonici da završi odbojkašku karijeru... Ako bi se merilo u procentima – 95 odsto šansi je da će, ukoliko bude izabrana, u „Štark areni“ odigrati poslednje utakmice. Pet odsto će ostaviti mogućnost da se predomisli – jer je njena glava ipak „luda“, kako sama kaže.

“Sad se super osećam. Malo jeste čudno što sam ponovo na terenu, jer mi je glava skroz u bebećim stvarima. U subotu sam imala prvi put trening šest na šest, imala sam tremu. Nije mi bilo svejedno. Ali dobro, polako. Fizički nije strašno, još samo glava da mi se navikne na to što je bilo. Verujem da će brzo. Ipak sam godinama u svemu ovome, ne mogu da zaboravim da igram. Samo da uđem još malo u štos. Nije sjajno stanje, ali je zadovoljavajuće. Nisam razgovarala sa Terzom na ovu temu, ja ću trenirati pa ćemo videti. Kad je igranje na Evropskom prvenstvu u pitanju, samo selektor odlučuje”, pojasnila je trenutno stanje Stefana Veljković Lisinac u razgovoru za Mozzart Sport.

U njenim planovima je bilo upisano i učešće na četvrtim Olimpijskim igrama, ali ta želja joj se nije ispunila, jer je povratak u formu bio sporiji od očekivanog.

“Luka je imao tri meseca kada sam krenula da treniram, moralo je da ide sporije, jer sam se porodila carskim rezom. Pritom imala sam upaljene tetive na rukama iz ne znam kog razloga… Nisam mogla telefon da držim. Rekli su mi da se to dešava, valjda hormoni rade. A verovatno ima posledica i zbog treniranja godinama. Stradale su očigledno ruke. Prošlo je sve to uz mnogo terapija, pa sam tek nedavno mogla da krenem da radim sa loptom. Pre toga sam trenirala u teretani, ali ne jako”.

Dok se nije porodila, sasvim logično nije mogla ni da zamisli koliko će joj se život promeniti. Sad već polako sve shvata...

“Nekako je sve lepo postavljeno, vreme radi za sve. Ja sam očekivala kao trudna sam, pa će odmah biti ogroman stomak. A zapravo to tako sve sporo ide, telo i mozak se navikavaju… Prihvataš sve lagano. Tako i on kad se rodio, prvo je bilo šokantno. Ali onda se lagano javlja taj pravi osećaj, ljubav koja ne može da se objasni rečima. Nikad nisam osetila ranije ovako nešto. Kako vreme prolazi, sve je jače i jače, sad ne znam kakav mi je život bio pre njega. Koliko je zapravo bilo prazno bez Luke“.

Što je duže pričala o sinu, naša odbojkašica je postajala sve emotivnija.

„Teško mi je svako odvajanje. Jedna žena mi pomaže, divna je stvarno. Na preporuku smo je našli, bogu hvala. Zahvalna sam joj do neba, to nema cenu. Na prvi trening kad sam krenula, izašla sam iz kuće i počela da plačem. Ona me gurala i ubeđivala da će sve biti super. Sad već lagano izađem iz kuće, ali ako ostanem malo duže, onda mi se već želudac okreće“.

Izabranik njenog srca – odbojkaš Srbije Srećko Lisinac uživa u ulozi oca, takođe. Ali Stefana priznaje da svi jedva čekaju da budu na okupu.

„Mislim da ćemo dobiti pravu sliku tek kada budemo malo više zajedno. Sad je čudno, ja na jednu stranu odem na trening, on na drugu, beba bude kod kuće... Teško mi je fizički baš da se uskladim sa svim stvarima. Toliko sam umorna da više ne znam ni koliko je teško. Luka je super beba, spava lepo. Ako budem bila na EP, prebacićemo se ovde, jer mi je lakše za funkcionisanje. Dok Terza ne kaže spisak, neću da se seljakam. Videćemo... Imala sam sreće, što se tiče spavanja, hrane, beba je za udžbenik, bukvalno“.

Jedan srećan i radostan ton razgovora polako je dobijao pomalo tužne note...

„Ja za sledeću sezonu nemam klub i neću ga imati. Ako me izabere trener, odigraću Evropsko prvenstvo i to će biti kraj“, zastala je Stefana na trenutak. „Znate, mnogo je naporno. Preteško je da se nađu klubovi muški i ženski u istom gradu. Sa druge strane - i da nađemo, a da ne bude u istom mestu – to nikako ne želim. Kako da stvaramo tako porodicu? Mislim možda u nekom trenutku poludim, pa se vratim. Ali, zasad, odluka je da ću na EP odigrati poslednje utakmice u igračkoj karijeri. A i odigrala sam ih mnogo do sad...“.

U pravu je kad kaže da ih je bilo mnogo, i kad su klubovi u pitanju u najjačim evropskim ligama, a i kad je reč o nacionalnom timu. Još 2007. godine Stefana je debitovala za seniorsku reprezentaciju Srbije. I da danas podvuče crtu i kaže „zbogom“ moglo bi samo da joj se uzvrati sa „hvala na svemu“.

„Ima ko da nastavi tu priču. Ja želim da moja porodica živi zajedno. Odavno sam presudila, čim se rodio Luka. Shvatila sam da nema šanse da ga ostavljam kod kuće, pa da idem na tri dana na gostovanja. Želim da dete bude uz roditelje i da bude srećno. To mi je poenta cele priče. Ništa drugo“.

U budućnosti, ako ne bude bila tu, sigurno će navijati sa tribina ili uz male ekrane. Videla je već kako to izgleda tokom Olimpijskih igara.

„Lepo je bilo gledati. Znala sam da moj izostanak nije ogroman nedostatak, kao kad na primer ne bi igrala Tijana Bošković. Znala sam da i bez mene mogu da naprave veliki rezultat i nekako sam bila mirna sa te strane. Nije me grizla savest. Nedostajale su mi baš... Malo teren kad gledam, malo saigračice. Jeste čudnjikavo, ali se okrenem onda na drugu stranu, vidim bebu i vratim se u realnost. Nije bilo strašno. Navijala sam, cela zgrada me je čula... Za sve postoji pravo vreme. Mislim da sam izabrala pravi trenutak da sve ovo uradim. Nijednog momenta nisam pomislila da ne treba sada. Spokojna sam, mirna i to je to“, zaključila je u razgovoru za Mozzart Sport Stefana Veljković Lisinac.