Tripla kruna san za novu generaciju: Srbija nastavlja bez Milene i Stefane, na vrata kucaju Sara, Hena, Jovana...

Da se sve u životu dešava onako kako je planirano i kako se očekuje, odbojkašice Srbije bi slavile ove godine dvostruko zlato. Sanjale su o takvom uspehu posle niza odličnih rezultata, imale su razloga da se potajno nadaju. Otvorila se prilika da ujedine tri najjače krune – svetsku, evropsku i olimpijsku, ali nisu uspele, ostavile su takav izazov za neke nove generacije. Svetske prvakinje iz 2018. godine su u avgustu došle do bronze u Tokiju, a onda mesec dana kasnije posle mnogo vremena sišle sa krova Evrope i okitile se srebrnim odličjima u "Štark areni".

Sigurno da su one same najviše želele da se sada priča o istorijskom rezultatu, da se slave trofeji, da euforija poraste kako to samo u Srbiji može... Znaju koliko su uložile, koliko su trenirale, koliko su znoja prolile, ali su i svesne šta su prikazale. I na kraju su između ostalog poručile da su ponosne na sve zbog obe medalje koje su im ovog teškog leta zasijale oko vrata. Ovog puta nije moglo više. Amerika ih je zaustavila u polufinalu Olimpijskih igara, a Italija im je vratila bar za neki dug iz prošlosti u finalu Evropskog prvenstva. Te dve selekcije sada uživaju u čarima olimpijske i evropske titule, ali naša reprezentacija je i dalje najbolja na svetu. Rekao je to devojkama i selektor Zoran Terzić na tajm-autu kada je finalna utakmica bila skoro izgubljena. One nisu, samo za njega najbolje na planeti, već su to i stvarno, sve dok ih neko ne bude skinuo na svetskog trona. Sve do 11. septembra 2022. godine, titula će sigurno biti u njihovom vlasništvu. A za dalje, videćemo...

Kako se produžavao niz medalja naših odbojkašica, tako su iz godine u godinu ambicije rasle. Na EP 2013. bile su četvrte, a narednog leta kada je u ekipi sa 17 godina debitovala Tijana Bošković sedme na SP. Njen ulazak u tim nije doneo odličje odmah, ali već sledeće godine jeste. Sve je počelo od evropske bronze, nastavilo se sa olimpijskim srebrom, a onda su krenule da se ređaju i titule. Evropski trofej 2017, svetski 2018, pa ponovo evropski 2019.

Sa svetskim i evropskim krunama na glavama trebalo je da napadnu i olimpijsku. To nije bila neka želja ludih navijača, već logičan sled događaja. Kada je neka ekipa toliko dominantna naravno da treba da pokuša da osvoji sve... Prva prepreka koja je uticala na moćni šampionski tim bilo je odlaganje Olimpijskih igara. Nije to zadesilo samo njih, naravno, nego ceo svet, ali na ovu ekipu je ostavilo traga.

Kod nekih devojaka se osetilo na terenu da su godinu starije, neke su odlučile da se oprobaju u ulozi majke, neke su tokom čudne klupske korona sezone doživele povrede... Sve to je na videlo izašlo na Olimpijskim igrama u Tokiju. U Japan je reprezentacija otputovala bez Stefane Veljković Lisinac i Bojane Drče (porodile se u januaru i februaru), sa veoma rovitom Brankicom Mihajlović (povredu leđa vukla još iz Fenera) i promenljivom formom još nekih nosilaca.

Sve je nekako išlo, na trenutke je delovalo savršeno, ali u mečevima sa Brazilom i Amerikom bilo je daleko od toga. Poraz od Karioka ih je odvojio od prvog mesta u grupi i otežao put ka završnici. A poraz od Amerike ugasio snove o olimpijskom zlatu. Tijana Bošković je vukla tim koliko god je mogla, pravila je razliku, pomerala granice... Ali, kada su na red dolazili najveći protivnici onda se videlo da ona ne može pobedu da donese sama. Zna se kakva su klasa igrača Maja i Milena, koliko znače ovom timu Mina i Silvija, koliko se trude i Bojana i Bianka... Međutim, u ključim duelima jasno je bilo koliko nedostaje pre svega ona prava i spremna Brankica Mihajlović, koja je godinama uz Tijanu bila glavna napadačka opcija. Falila je i Stefanina ludačka energija i Bojana da odmeni Maju kada se umori... Šampionska slagalica nije imala sve delove, nije se savršeno kao ranije sklopila, pa zato se sada priča o bronzi i srebru, a ne o dva zlata.

Na Evropskom prvenstvu su doživele poraz samo u finalu, ali je slika bila slična kao na dva izgubljena meča u Tokiju. Ovog puta Brankica nije bila ni u sastavu, mnogo tereta je palo na Tijanina leđa. Nosila se naša najbolja igračica sa tim odlično, imala je partije za pamćenje, oduševljavala je iz dana u dan u „Štark areni“, a onda je u finalu u jednom trenutku stala. Sigurnost u levoj ruci, na kojoj je rame bilo izlepljeno flasterima, ponestala je u poslednjem satu finala. A kako i ne bi, posle hiljada i hiljade smečeva, osvojenih poena, odserviranih bombi, donetih pobeda... Koliko je suza prolila u Tokiju i Beogradu, jasno je bilo koliko se nije štedela i koliko je želela ta zlata.

Niko ne treba da brine, skroz je u redu uzeti srebro

Bravo, Beograde! Na odbojci u Areni pao novi svetski rekord

Predahnuće Tijana malo, pa naredne godine krenuti u nove izazove. Povesti ekipu u neke nove visine... Donela je Srbiji već sedam medalja na najvećim takmičenjima, a s obzirom na to da su joj tek 24 godine, doneće ih sigurno još mnogo. Da li zlatnih ili ne, to će verovatno ipak zavisiti od ekipe sa kojom bude igrala. Ona jeste vanserijska, ali odbojka je timski sport, tako da će već za naredno Svetsko prvenstvo selektor morati da nađe način kako da ponovo sklopi šampionske kockice.

Od sinoć znamo da u odbojkaškoj selekciji više ništa neće biti isto. Milena Rašić, jedna od najboljih svetskih igračica na poziciji srednjeg blokera, koja je 12 godina bila velika uzdanica nacionalnog tima odigrala je poslednji meč u ovom dresu. Konačan oproštaj od odbojke je posle EP najavila i Stefana Veljković Lisinac. Majina želja za oproštaj sa olimpijskim i evropskim zlatom je toliko bila velika, da je nagovestila da će možda produžiti reprezentativni staž do Pariza.

Sledeće godine ako sve bude u redu možemo da očekujemo povratak Brankice Mihajlović, Bojane Drče, Maje Aleksić, ali i ulazak nekih novih mladih nada. Katarina Lazović je na ovom prvenstvu pokazala da je dobar adut za budućnost, čekaju se i Sara Carić, Jovana Kocić da pokažu od čega su napravljene... Sigurno će polako u priču na žestoko oslabljenoj poziciji srednjeg blokera da ulazi Hena Kurtagić, igračica koja je pokupila sve evropske nagrade u mlađim kategorijama... Ima još talenata koji čekaju šansu, samo je pitanje da li su za vrhunsku priču kakvu je srpska reprezentacija podrazumevala godinama, ili ipak ne.

Sledeći veliki izazov je Svetsko prvenstvu u Poljskoj i Holandiji od 26. avgusta do 11. septembra. Videćemo sa kakvim snagama će se odlučiti selektor Zoran Terzić da krene u odbranu svetskog trona. Deluje daleko, ali vreme brzo ide.