Upoznajte sestre Miljević: Starija sve radi prva, mlađa prati kao bubica, tata insistirao da budu zajedno

Nekad se grle i ljube, nekad svađaju, ali jedno je sigurno – vole se najviše na svetu. Marija i Tamara Miljević su jedna drugoj najveća podrška, a sa osmehom priznaju da sestrinski odnos nije uvek jednostavan i da postoje trenuci i kada sevaju varnice.

Ove sezone njih dve odlično igraju za Jedinstvo iz Stare Pazove. Tim koji vodi Jovo Caković je prvi na tabeli prvenstva Srbije sa svih 12 pobeda. U kupu takođe ne znaju za poraz, baš kao i u Evropi. Boriće se za trofej u najmasovnijem takmičenju u Srbiji, jer su obezbedile ulazak u finale, a u Čelendž kupu ih čeka osmina finala i okršaji sa Ubom.

Marija igra na poziciji dizača, rođena je 1998. godine i predvodnica je u svemu. Tamara je godinu dana mlađa, korektor je i voli u stopu da prati stariju sestru.

„Ja sam prva krenula sa odbojkom“, prisetila se Marija u prazničnom intervjuu za Mozzart Sport. „Mama je zaslužna za to. U osnovnoj školi je bio klub, ona mi je predložila da probam. I to je bilo to od prvog treninga“.

Nije mnogo trebalo Tamari da krene istim putem...

„Ja sam probala i druge sportove, ali sam se vratila na odbojku i drago mi je. Zbog sestre sam počela da treniram. Išla sam s njom na jedan trening i htela sam da se dodajemo, a ona mi je rekla da neće sa mnom jer ne znam. Ja sam onda želela da počnem da treniram da bih mogla da naučim i sa njom da igram“, pojašnjava Tamara.

Novembarska priznanja u rukama Tamare Miljević i Mladena Bojovića

Prve odbojkaške uspomene vezane su za Novi Sad. Kasnije je usledio preseljenje u Klek, pa onda u Staru Pazovu.

„Počele smo u istom klubu kao male, ali nismo tad igrale zajedno u ekipi. Ja sam posle otišla u FOK, a ona je ostala. Nije htela da pređe“, priča Marija. „Posle su nas iste godine zvali u Klek, tamo smo bile četiri godine zajedno. I Pazova nas je zvala u isto vreme, pa smo obe prešle... Svi misle da nam je to uslov za prelazak, ali apsolutno nije. Ja sam se nadala da nećemo obe preći, da ću malo da igram protiv nje, ali ne da nam se... Svi nas spajaju“.

Iako su sada možda i previše usmerene jedna na drugu, igranje u istom timu im je mnogo značilo.

„Ranije Tamara nije bila toliko zainteresovana za odbojku. Nismo bile ovako dobre, jer smo bile suprotna smena u školi i išle smo na različitu stranu na trening. Viđale smo se samo na ćao – ćao. Kad nas je pozvao Klek tata je insistirao da odemo zajedno, jer smo sestre sa malom razlikom u godinama, a nismo bile prisne. Ta tatina odluka i Klek su nas spojili, pa sad ne znamo kako ćemo jedna bez druge“, uz osmeh kaže starija sestra Miljević.

(Privatna arhiva)

Tamara priznaje da joj ne bi smetalo ako u sledeći klub ponovo odu ruku pod ruku. 

„Marija mi pruža sigurnost, mada i ako se ne desi bilo bi u redu. Možda bih bila samostalnija ako bismo otišle drugim putem, jer ne bih gledala stalno u Mariju. Šta god ona uradi, to i ja moram. Stalno je tako kad je odbojka u pitanju“.

Kada su opisivale jedna drugu – nisu štedele lepe reči.

„Ja bih Tamaru opisala kao flegmatičnu osobu u terenu, ne remeti je ništa specijalno. A i kada je nešto poremeti, na njoj se to ne vidi. Požrtvovana je, van terena kao bubica koja me stalno prati i ne mogu da je se otarasim. Ali, sviđa mi se kakva je osoba postala. Stvarno da mi nije sestra volela bih da imam drugaricu kao što je ona. Imamo mnogo istih interesovanja i kapiramo se“, rekla je Marija.

Mlađa sestra je takođe bila puna reči hvale za stariju.

"Po mom mišljenu je Marija baš lider, a još je i dizač. Ona kada priča nešto ljudi je slušaju. Van terena – starija mi je sestra, pa sam je uvek kopirala. Ona mi je uzor“.

NE MOŽEMO NI JEDNA SA DRUGOM, NI JEDNA BEZ DRUGE

Igrati sa sestrom nije uvek lako.

„Ima i prednosti i mana. Lepo je da imaš nekog svog pored sebe, ko će biti tu šta god da uradiš. Možeš da mu kažeš šta ti smeta... Ima i svađa zbog gluposti. Ne možemo ni jedna sa drugom, ni jedna bez druge“, smeje se Tamara.

Sada su mnogo uigranije nego ranije, samim tim i ekipa igra bolje. 

„Dešavalo se u Kleku - često nismo igrale zajedno i onda nas odjednom spoje. Ja nisam navikla na njen tajming, ona nije na moj... Ovde već godinu i po igramo zajedno – osećamo se. To mi mnogo znači. Dešava se nekad da se ispomašujemo, pa to katastrofa izgleda, ali bolje smo sada usaglašene nego prošle sezone“, objasnila je Marija.

Dva i po meseca suve dominacije: Odbojkašice Jedinstva u osmini finala Čelendž kupa

I zbog pozicija na kojima igraju veoma zavise jedna od druge. Marija je dizač, Tamara kao korektor – glavni napadač u ekipi. Mada, nisu počele u tim ulogama.

„Ja sam bila primač servisa na početku, mislim kao i svaka osoba kada počne. To mi je najlepša pozicija na svetu i nikad neću prežaliti što nisam izrasla. Trener mi je jednom na foru rekao da probam da dižem i nikad se više nisam vratila na prijem. Bilo mi je teško da prihvatim da ne osvajam poene, ali sada volim poziciju dizača jer učestvujem u svakom poenu“, ispričala je Marija.

Tamara je u Jedinstvu promenila mesto u terenu. 

„Ja sam bila primač servisa pre nego što sam došla u Pazovu, a onda je njima bio potreban korektor, pa sam menjala poziciju. Navikla sam se, slične su pozicije. Mislim da mogu obe uloge da pokrijem, kako zatreba“.

S obzirom na to da vole sve odbojkaške elemente ne čudi što su se bavile ovim sportom i na pesku.

„Što se nisam ispucala na parketu, mogla sam na pesku“, kaže uz osmeh Marija. „Za tu epizodu je tata zaslužan.. Prijavio nas je bez veze, a mi smo kukale što moramo da idemo. Posle smo videle da je to veoma zanimljivo, posebno kad smo krenule da igramo turnire. Još više nam se svidelo kad smo počele da ostvarujemo dobar učinak“.

(Privatna arhiva)

Iako su imale uspeha, više im odbojka na pesku nije u prvom planu. 

„Možda preko leta budemo igrale nekad rekreativno, ali ozbiljnije više ne. Uglavnom ne može da se igra oboje, mora da se izabere. Pesak je mnogo teži i mentalno i fizički. Samo ste vas dve u terenu, nema ko da vas zameni, morate same da se izborite“, naglašava Tamara.

Na pesku je i odnos između saigračica mnogo drugačiji neko kad se igra na parketu...

„Joj, to nam je bio najveći problem. Baš zato što smo sestre nismo mogle jedna drugoj da prećutimo neke stvari. Što si me popreko pogledala, što mi nisi bacila pet, što ovo, što ono... Prve te sezone smo konstantno bile treće i mislim da je najveći problem bio zato što kad se posvađamo ne možemo da izađemo iz toga stanja. Narednu sezonu smo uspele da završimo bez izgubljenog meča i tada smo uspevala da prebrodimo te krize. Jedna je uvek prva prelazila preko tih žutih minuta i onda je bilo lakše“, kaže Marija.

ŽELIMO DUPLU KRUNU ILI MAKAR JEDAN TROFEJ

Za sada u ovoj sezoni sestre Miljević zajedno sa saigračicama savršeno koračaju kroz sva takmičenja...

„Mi smo i prošle sezone počele ovako dobro, tako da nije ništa neočekivano. Samo se nadamo da ćemo držati do samog kraja takav nivo“, ističe starija.

Ostale ekipe su imale mnogo više oscilacija. 

„Nije lako držati ovakav nivo. Dogodi se i nama da padnemo u nekom setu, ali brzo se vratimo – to je nešto što nas odlikuje“, naglašava mlađa.

Marija je veoma zadovoljna sa uslovima koji su ih dočekali leta 2021. godine kada su stigle u Pazovu.

„Meni se sviđa zato što se mnogo trenira, zato sam i došla u klub. Igračice ovde dolaze od malena u Omladinac iz Banovaca i ulaze u taj sistem, posle spremne prelaze u Jedinstvo. To je dobar put. A kada se priključe neke nove, iz drugih klubova, lako se navikavaju na postojeći sistem“.

Prelazak iz Kleka u Jedinstvo bio je veliki korak za njih. 

„Pozvali su nas da dođemo i mislim da je bio super potez što smo prihvatile. Posebno za mene, jer kao mlađa nisam dovoljno radila na tehnici. Ovde se to promenilo...“, priznaje Tamara koja je u novembru proglašena za igračicu meseca u Superligi. „Znači mi to priznanje jer pokazuje da se isplati trud koji sam ulagala. Ne bi ga bilo naravno da nije tima i naših zajedničkih pobeda, tako da je ovo grupna nagrada i za sve moje saigračice“.

Jedinstvo za 63 minuta do pobede u Rigi

Sa Cakovićem imaju veoma dobru saradnju. 

„Dok nisam bila u Jedinstvu mislila sam da je trener mnogo stroži, sa strane deluje drugačije... Neki pričaju kako mnogo viče, ali moje mišljenje je da to radi s razlogom i da ima poentu. Radi se mnogo, a meni to odgovara jer volim da treniram. Sve je super stvarno“, ispričala je Marija. „Velika je razlika u odnosu na prethodni klub. Bile smo u Kleku četiri godine i četiri godine smo se borili za opstanak. Ovde kad smo prešle, pa kad smo videle da se neke utakmice sa lakoćom dobijaju bilo mi je čudno. Nisam navikla da cele sezone pobeđujemo i da je to normalna stvar. Ovde je organizovanije, postoji sistem, zna se ko šta radi“.

Kažu da je sada teže nego u Kleku...

„Nije toliko pritisak kad si dole, mislim da je mnogo veći kad si pri vrhu. Kad si pri dnu onda niko ništa ne očekuje od tebe, a kad je suprotno treba da budeš sve bolji i bolji... Non stop rastu očekivanja“, naglašava Tamara.

Iako deluje da je skoro bio početak sezone, vrlo brzo će doći i onaj najvažniji deo kada će se deliti trofeji...

„Prošle sezone smo držale dugo visok nivo i onda na kraju kad je trebalo da izguramo, mi nismo. Mislim da se to više tiče psihe nego fizičke forme... Samo da nam se ne desi da zeznemo stvar kao tada. Po ovome što vidim na terenu i na treningu, mislim da ne može da nam se ponovi. Zrelije smo godinu dana“, veruje Marija da će na krlima navijača nastaviti da lete ka trofejima. „Neke hale se napune, ali navijači budu kao u pozorištu. A ovde nije takav slučaj... I kad izgubimo neki set ili smo u minusu, publika nam da podršku i to nam mnogo znači. Šteta što sala nije veća pa da može više ljudi da stane“.

Podršku porodice imaju uvek...

„Naši na svaku utakmicu dolaze. Tata i mama sve prate, mlađi brat malo manje“, otkriva Tamara.

Trenutno su posvećene odbojci, ali se sete i fakultetskih obaveza.

„Na fakultetu smo, dobro nam ide odbojka – pa su roditelji spustili loptu što se škole tiče trenutno. Ali, svakako smatraju da treba da imamo završen fakultet“, priča Marija. „Ja generalno volim sport. Večito su me u srednjoj školi prozivali – evo je opet ona s torbom, izlazi zbog treninga... Uvek sam bila neki autsajder. Tako sam nekako odlučila da idem na DIF. Mislim da sam previše očekivala od fakulteta, jer kad sam došla malo nas se bavilo sportom profesionalno i dalje. Onda je i tu bilo negativnih komentara tipa – ti se i dalje baviš... Nije mi se to dopalo“.

Tamara je izabrala isti nastavak školovanja kao i sestra.

„Ja sam ga upisala godinu kasnije. Želela sam da ostanem u sportu, a i smatrala sam da ću lakše da uklopim sa treninzima. Trenutno malo stagniramo, jer nismo uspele da se organizujemo sa putovanjima, dolascima, potpisima, pa smo sad fokusirane na odbojku, a za ubuduće ćemo videti kako ćemo da sve uklopimo“.

Na domaćoj sceni učinak 12-0: Jedinstvo nedodirljivo i posle derbija u Lajkovcu

Sada su fokusirane na Jedinstvo, a u budućnosti žele da se oprobaju i preko granice.

„San svakog igrača je da zaigra u inostranstvu. Mislim da će to samo da dođe“, kaže Tamara.

Godinu dana starija sestra smatra da joj je uskoro vreme i za taj korak. 

„Ja već imam 24 godine, tako da za sezonu ili dve verujem da ću otići preko. Nemam problem da za sada ostanem u Srbiji, da bih doradila neke tehničke finese, jer mislim da kad odeš preko ne radi se toliko na tim stvarima“, podvukla je Marija.

Za kraj razgovora iznele su želje koje imaju za 2023. godinu.

„Da osvojimo duplu krunu, ili makar jednu titulu ako ne može obe i da završimo sezonu bez povreda. Svim ljudima u Srbiji želimo mnogo sreće, zdravlja, uspeha...“, u glas su završile sestre Miljević.

PIŠE: Miljana ROGAČ