Zašto nam je tuđe često slađe? Selektor stranac – eksperiment koji u Srbiji retko uspeva

Zamislite, recimo, vest da je neki Belgijanac postavljen za selektora muške košarkaške reprezentacije Srbije.

Poređenje je, naravno, vrlo iskarikirano, jer tradicija košarkaških uspeha na ovim prostorima meri se decenijama, i za to nisu dovoljni prsti jedne ruke. Naši stručnjaci postavljali su, a to i danas čine, standarde razvoja ovog sporta u Evropi. Ne bismo mi „svarili“ ni da Orlovima komanduje Fil Džekson iz svojih najboljih dana. Najzad, to što neko dolazi iz države koje nema ni na mapi velikih reprezentativnih takmičenja, ne umanjuje činjenicu da je reč o jednom od cenjenijih, u ovom slučaju odbojkaških, stručnjaka na našem kontinentu, čak zvanično proglašenim za najboljeg u Evropi u 2022. godini.

Pa ipak, dobar deo javnosti, pre svega onaj kome odbojkaške prilike nisu deo užeg interesovanja, iznenadio se ovog prepodneva na zvaničnu potvrdu vesti da će novi selektor muške odbojkaške reprezentacije Srbije biti rumunski strateg Georgi Krecu.

Aktuelni kormilar Belhatova ima u svojoj biografiji reference koje ga sa stručne strane kvalifikuju kao odlično rešenje za klupu upražnjenu posle odlaska Igora Kolakovića. Medalja (bronzana) sa Slovenijom na EP, trofej lige šampiona sa Zaksom, rad u nekoliko nacionalnih selekcija i klubovima iz nekoliko država...

Za verovati je da bi Nikola Grbić bio prvi izbor da nije već zauzet na klupi reprezentacije Poljske. Pričalo se da je sa Slobodanom Kovačem došlo do problema u pregovorima, a da li je strani stručnjak pravo rešenje za vrlo delikatan trenutak u sportu koji nam je pre četvrt veka doneo olimpijsko zlato, ali nijednu medalju od 2019. godine, sada kada se sprema delimična smena generacija, a kvalitet onih koji stupaju na glavnu scenu sve je oskudniji - pokazaće vreme. S tim što se u jednačinu za računanje konačnog proizvoda, kao jedan od činilaca moraju ubaciti očekivanja svedena u realne okvire, jer Srbija je u muškoj odbojci već neko vreme prilično daleko od svetskog i evropskog vrha.

Bez ikakvih primesa ksenofobije - daleko bilo – već čisto fenomenološki analizirajući, u dosadašnjoj istoriji kolektivnog sporta Srbije kao samostalne države eksperimenti sa stranim selektorima najčešće su se pokazivali kao neuspešni. Štaviše, mandat Danijelea Santarelija na klupi odbojkašica Srbije predstavlja izuzetak koji potvrđuje ovo pravilo, jer čovek je za jednu sezonu doveo Tijanu Bošković i saigračice do titule prvaka sveta, uz jedinu medalju (bronzanu) do sada osvojenu u Ligi nacija. Način na koji je otišao, ostavivši tek započeti posao i prihvativši finansijski unosniju ponudu turske federacije, bacio je mrlju na ovu saradnju, ali ne sa rezultatske strane.

Georgi Krecu (©Reuters)

Za sve ostale angažmane ovog tipa, teško da bismo mogli reći da su bili uspešni. Konkretno u odbojci, Santarelija je nasledio sunarodnik Đovani Gvideti, ali baš sa njim na klupi Srbija je na Olimpijskim igrama u Parizu prekinula desetogodišnji niz osvajanja medalja na velikim takmičenjima, uz dosta zamerki na odluke (čitaj: prečeste izmene) koje je Italijan donosio tokom utakmica.

Havijer Klemente bio je prvi fudbalski selektor samostalne Srbije, nije uspeo da Orlove odvede na Evropsko prvenstvo u Austriji i Švajcarskoj, a taj kvalifikacioni ciklus pamtićemo po utakmici protiv Poljske u pretposlednjem kolu, kada je Srbija već bila ostala bez šansi za prolaz, a gostujuća selekcija na Marakani imala brojniju podršku od naše reprezentacije.

Ako je Klemente bio neuspešan, Dik Advokat je kao selektor Srbije doživeo pravi fijasko. Na svega četiri utakmice nijedna pobeda, doduše baš je njega zadesio onaj „slučaj dron“ u duelu sa Albanijom u Beogradu, nakon čega je i Danska lako odnela bodove sa praznog stadiona u Humskoj, pa je pohod na Euro završen pre nego je i počeo – i rezultatskom i sveopštom fudbalskom kataklizmom.

Najčešće smo za stranim rešenjima na klupi u poslednje vreme posezali u rukometu i za trenere iz inostranstva imali više strpljenja nego za domaće. Toni Đerona je za četiri godine na klupi Orlova imao kontinuirani blagi uspon da bi sve pokvario na prošlogodišnjem Evropskom prvenstvu, kada je Srbija primala golove u poslednjim trenucima mečeva protiv Islanda i Crne Gore, ostala ne samo bez daljeg plasmana nego čak i bez jačeg šešira u žrebu baraža za Svetsko prvenstvo. Otišli smo na Špance i zato nas ovog januara nema na planetarnoj smotri.

Iako ima podeljenih mišljenja, te tvrdnji da se Đeronin mandat može opisati onom metaforom o prethodno napunjenoj, pa šutnutoj kofi mleka, bilo bi površno konstatovati da iza njega nije ostao baš nikakav trag, što se komotno može reći za Slovenca Uroša Bregara, koji je u ženskoj selekciji takođe imao pun olimpijski ciklus, ali potpuno neprirodno podmlađivanje, zaobilaženje najkvalitetnijih igračica, nimalo harizme u komunikaciji sa domaćom javnošću i istorijski loše plasmane na velikim takmičenjima - 21. mesto na poslednjem i Evropskom i Svetskom prvemnstvu...

Bilo je u rukometu nekih blic angažmana stranih stručnjaka koji su davali instant rezultate, ali su prekratko trajali da su gotovo i zaboravljeni. Anja Andersen je reprezentaciju tadašnje Srbije i Crne Gore odvela na Evropsko prvenstvo 2006. godine, pobedom u dvomeču baraža nad favorizovanom Rumunijom, ali nepunih mesce dana kasnije došlo je raspada državne zajednice, a sa Dankinjom su otišle i glavne vedete, odlučivši se da nastupaju za selekciju Crne Gore. Iako naše gore list, Ljubomir Vranješ je Šveđanin koji je na klupi Srbije priveo kraju kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2014. godine, ali je njegov selektorski mandat i počeo i završio se jednom akcijom - pobedama u Rusiji i nad Bosnom i Hercegovinom u Nišu u samo nekoliko dana, za prvo mesto u grupi.

Iako je formalno sa pasošom druge države, i zbog  mesta rođenja (Novi Sad) i zbog odsustva jezičke barijere, teško da Seada Hasanefendića možemo smatrati strancem u kontrekstu ove priče. Ali će, zato, obe naše seniorske rukometne selekcije u predstojećem periodu ponovo imati strane stručnjake na klupama. I jedna i druga situacija specifične su na svoj način. Muškarci su dobili zvučno ime Raula Gonzalesa, ali će morati da ga sačekaju do 1. jula, kada mu zvanično počinje mandat i do tada, sa Daliborom Čuturom kao vršiocem dužnosti, pokušaju da ostvare plasman na Evropsko prvenstvo kroz još četiri meča kvalifikacija.

Na drugoj strani, dame će u predstojećem dvomeču baraža za Svetsko prvenstvo protiv Slovenije predvoditi Norvežanin Bent Dal, kome je rukometni pedigre države iz koje dolazi neuporedivo veća kvalifikacija nego minuli trenerski rad. On će imati taman toliko prostora da proba da nekolko vrhunskih povratnica u reprezentaciju (Lekić, Cvijić, Krpež, Tomašević) integriše u celinu sa mlađim devojkama, jer za impelemntaciju nekih taktičkih inovacija vremena gotovo da i nema. Saradnja je sa Dalom za sada oročena samo na aprilski baraž...

Što se Georgija Krecua tiče, sa njim počinje novo poglavlje, jer biće prvi stranac selektor u muškoj odbojci. Debitovaće u Ligi nacija sredinom juna, na prvom turniru u Kini, a odmah zatim, od 25. do 29. juna, predstaviće se domaćoj javnosti na drugom turniru u Beogradskoj areni. Prvo veliko takmičenje biće Svetsko prvenstvo na Filipinima u drugoj polovini septembra.