Završne reči kapitena Petrića: Nikada ne mogu da odem iz tog tima, uvek ću osećati pripadnost

Uvek je bio spreman da preuzme odgovornost posle poraza, nikada nije gurao sebe u prvi plan posle pobeda. Davao je reprezentaciji Srbije sigurnost, unosio potreban mir, bio vođa. Prvi među jednakima - i na terenu i van njega. Pravi profesionalac, uzoran sportista i dobar čovek, pre svega. Ovako su najčešće Nemanju Petrića (35) opisivali saigrači, treneri, ljudi sa kojima je sarađivao.

Da nije na spisku bilo toliko vrlina nikada oko njegove ruke ne bi zasijala kapitenska traka. Dobro se zna šta znači imati tu ulogu u odbojkaškoj reprezentaciji naše zemlje... Morao je da nastavi da korača stazama kojima su išli Nikola Grbić, Ivan Miljković, Bojan Janić, Dragan Stanković... To uopšte nije bio lak zadatak - ali, Nemanja je pokazao da je dostojan te uloge.

Odlaskom svakog od navedenih, završavala se jedna priča, a počinjala neka nova. Sada je došao kraj Petrićeve bajke u reprezentativnom dresu...

U petak je na društvenim mrežama objavio da više neće igrati za nacionalni tim i izazvao sijaset reakcija ljudi iz sveta odbojke. Sve te poruke pokazale su koliko je svima značio i kakav je trag momak rođen u Prijepolju ostavio...

"Definitivno nisam odlučio preko noći. Poslednjih godinu, dve sam razmišljao i pripremao se. Posle EP 2021. sam bio blizu, ali sam uvek govorio da nam fali zlato sa Svetskog prvenstva. Verovao sam da SP prošle godine može da bude kruna ove naše generacije. Dao sam sebe maksimalno, želeo sam da odem i budem sa ekipom - da se zajedno potrudimo da napravimo nešto, jer se u glavi već kuvalo da je posle toga kraj. Razmišljao sam dugo, nije bila laka odluka. Ali, sve ima svoje vreme i treba to prepoznati. Bio sam dugo, dugo tu... Od 2007. u seniorskoj reprezentaciji, od 2003. u mlađim selekcijama - prošao sam sve i svašta, a sad je došlo vreme za kraj", poručio je u razgovoru za Mozzart Sport Nemanja Petrić.

Trenutno se nalazi u Dohi, gde je dogovorio kratkoročnu saradnju sa Al Ahlijem... Pokušava da presabere sve utiske i prihvati neku novu stvarnost.

"Još je sve sveže. Ja sam se pre nekoliko meseci čuo sa Igorom i izneo mu moj stav na tu temu. Pričali smo i on je sa razumevanjem prihvatio. Ali, nekako sam nesvesno odlagao da kažem javno, jer sam znao da će biti težak i emotivan trenutak. Vreme je bilo da objavim... Još nisam svestan, ali kada odem da ih posetim, pa budem shvatio da sam sa strane - onda ću skapirati. Mada, nikad ja ne mogu da odem iz tog tima, ni ja ni bilo ko drugi ne može da se udalji, jer je sve to više od tima, više od reprezentacije. Mi smo stvarno porodica i uvek ćemo osećati pripadnost".

(MN Press)

Saigrači već dva dana kače slike sa Nemanjom po društvenim mrežama, pišu o zajedničkim uspomenama i pokazuju koliko će im nedostajati.

"Veoma je lepo čuti te reči od njih, iako se zna koliko smo svi bliski i kakvo ko mišljenje ima... Ali, kad sve ovo vidim što mi šalju i kače - onda se još više zamislim i bude mi draže. Hvala im na tome... Nekima sam uspeo da se zahvalim, nekima tek treba da odgovorim. Sve to izaziva emocije kod mene, ali treba osetiti kad je pravo vreme da se ode. Ja sam osetio da je to to i zato sam i postupio ovako".

Ostaće SP 2022. upamćeno kao Petrićevo poslednje takmičenje... Desilo se 15 godina posle prvog poziva selektora, kog se i dalje dobro seća.

"Bio sam na odmoru, 2007. godina. Nisam mogao da dođem sebi... Nisam verovao da ću biti među svim tim veličinama. Kad sam se pojavio na pripremama za Evropsko prvenstvo, a u ekipi Ivan Miljković, Nikola Grbić, Andrija Gerić - to je bilo za mene nešto neverovatno. Posle su se nizale godine, menjali saigrači, selektori... Postajali smo prijatelji, osvajali smo medalje, proživeli smo mnogo toga lepog. Kad se sve sabere - sjajan period za mene".

Iako je teren delio sa mnogo vrhunskih igrača, uspeo je da pridobije poverenje selektora i zaduži kapitensku traku.

"Za svakog sportistu reprezentacija je san i predstavlja veliku čast - tu nema govora, a kapitenska traka daje još veću težinu svemu. Ja sam bio veoma zahvalan Nikoli Grbiću koji mi je ukazao poverenje. To je verovatno bila kruna moje reprezentativne karijere, uz osvajanje onog evropskog pehara 2019. godine. Najupečatljiviji momenat mi je osvajanje EP i podizanje pehara na balkonu. Te emocije rečima ne bih mogao da opišem...".

Možda je 2019. u Parizu postigao najveći uspeh, ali svakako nije bio jedini...

"Prva medalja 2013. u Danskoj - veoma je bitna za mene. Posle toga i odličja 2015. i 2017. godine. Sve ću to pamtiti, kao i sam debi koji se desio u Nišu na utakmicama Svetske lige. Francuska je bila jedan rival, drugi ne znam ko je. Kako vreme prolazi malo sećanja blede, ali neverovatnih emocija se sećam. Prvi put oblačiš dres, pevaš himnu - treba te stvari doživeti. Himnu smo mnogo puta pevali, ali kad je trebalo da je zapevamo na balkonu - bilo je posebno. Nisam mogao da zamislim da će biti toliko teško, svi smo bili na granici da zaplačemo".

Jelena Blagojević se tiho oprostila od Srbije: Ne spadam u grupu najboljih, da bi se o meni pričalo...

Blistavih 12 godina Milene Rašić u najdražem dresu: Srce mi je puno, ništa ne bih menjala!

Skoro sve što je sanjao - uspeo je da ostvari.

"Kada sam bio mali tako sam i zamišljao svoj neki sportski život i igranje za reprezentaciju. Predstavljanje države, osvajanje medalja, uspeh i slava... Ostaje blaga žal za Olimpijskim igrama, zbog dve propuštene šanse koje je moja generacija imala. To su mi najbolniji porazi. Na primer ona utakmica protiv Italije u Bariju - taj meč uz onaj sa Evropskog protiv Nemačke 2017... Prođe vreme, misliš da preboliš, međutim ostane veliki ožiljak. Naravno, sve je to normalno. Da nema tih tužnih trenutaka, onda bi teško napredovali i došli do nekih velikih pobeda".

Sigurno da će biti potrebno vremena da Nemanja shvati šta je sve postigao. Pohvale koje stižu sa svih strana podsećaju ga koliko su svi ti podvizi veliki...

"Lepše i zvuči kada vidiš kako to izgleda u nekim drugim očima. Ponosan sam na sve što sam uradio kao deo tima. Ništa, naravno, nisam mogao sam".

Uvek je bio u službi tima. I kad je trebalo da sedi na klupi, i kad je trebalo da ponese najveći teret u postavi...

"Mislim da to tako i treba... Nije kod mene to bio slučaj samo u reprezentaciji, nego i generalno. Moj neki moto koji sam usvojio je glasio da treba trpeti jer svako ima svoju ulogu i uvek će se pojaviti šansa. Treba se boriti i prihvatiti kako jeste. Time sam se vodio celu reprezentativnu karijeru i to mi je i donelo sve ove uspehe".

Reprezentativnu priču je započeo sa Kolakovićem, a sudbina je namestila da je sa istim selektorom i završi.

"Krenuli smo zajedno, desilo se da se on vrati i da završimo zajedno. Zaokružili smo lepu priču... Imao sam sreću da sarađujem sa tri vrhunska selektora - Igor je bio na početku, pa Nikola Grbić i onda Boba Kovač. Sa svima sam uspeo da osvojim medalju i to sve čini još lepšim".

Promenio je mnogo saigrača, delio sa njima i dobro i loše...

"Teško je izdvojiti nekoga. Veoma sam blizak i vezan za sve. Prvi cimer kad sam došao bio mi je sadašnji kum Saša Starović. On mi je bio najveća pomoć, bili smo dugo zajedno u reprezentaciji i naš odnos je mnogo širi od prijateljstva. Posle sam bio cimer sa Jovovićem, pa nekad sa Lisketom, Nikolom Kovačevićem... Bilo ih je mnogo. Ali, bila je stvarno porodična atmosfera i teško da bi bilo ko od nas nekog izdvajao".

Petrić i Lisinac (MN Press)

Priče o dobroj atmosferi za odbojkaše nisu bile samo uobičajene fraze... Njihov odnos je stvarno uvek bio za primer.

"Mislim da smo takav ambijent nasledili od starijih generacija. Oni su na tim temeljima i kreirali sve uspehe... Mi smo posle nastavili da održavamo. Nikada nije trebalo o tome da se priča, uvek smo imali dobru atmosferu - iskren i drugarski odnos i na terenu i van njega. Ja ni kao igrač, a ni kasnije u kapitenskoj ulozi, nikada nisam imao problema i nisam morao da intervenišem ni za šta".

Na poziciji primača servisa ostaju iskusni Uroš Kovačević i Marko Ivović, a ostaje da se vidi ko će se dokazati i pridružiti njima na narednim akcijama.

"Ima tu igrača, rekao sam i prošle godine. Treba da iskoriste te prilike koje dobiju, treba da grade karijere pametnim potezima, ako budu dobro radili siguran sam da neće biti problema ni za nas kao Srbiju, ni za njih. Ima dece, treba im dati šansu i graditi neke nove generacije".

(MN Press)

Pred Nemanjom je sigurno neobično leto, posle mnogo godina biće oslobođen reprezentativnih obaveza i moći će da prebaci fokus na neke druge stvari... "Sigurno ću posvetiti malo više vremena porodici, koja je dugi niz godina trpela. Bili su mi velika podrška, a sada ću imati mnogo više vremena da uživamo, da putujemo, da se odmorimo i nadoknadimo propušteno. Posle toga se okrećem pripremama za nove klupske izazove, a kad god budem bio u prilici otići ću da obiđem moje reprezentativne drugove".

Reprezentacija Srbije ostala bez kapitena

Supruga i sin će ga manje gledati sa tribina, a više će graditi neke zajedničke uspomene... Sigurno da su se njih dvoje najviše obradovali.

"Klinac ulazi u te godine kada počinje da se zaluđuje sportom, s te strane mi je malo i žao. Nije još svestan svega toga, ali je bio presrećan kad sam mu rekao da ćemo imati više vremena da zajedno uživamo".

Prethodnu klupsku sezonu Nemanja je proveo u italijanskoj Sijeni, a za narednu još ne zna kakav je plan.

"Nastavljam da igram odbojku dok budem imao snage, volje i želje. To je nešto što jedino znam da radim... S te strane imam želju da igram još i zbog sebe i zbog sina, koji je tu uz mene i nadam se da će zavoleti sport. Da li će on da se bavi ili ne - nije bitno, ali mi je važno da bude u tom okruženju", rekao je za kraj razgovora Nemanja Petrić.

PIŠE: Miljana ROGAČ