Dosadno uporni i žilavi, ali teško da će im i peti najplaćeniji trener Mundijala mnogo pomoći

Samo trojica ljudi uspela su da osvoje Svetsko prvenstvo i kao treneri i kao igrači. Didije Dešan je prvo kao kapiten poveo Francusku do njene prve Boginje 1998. godine pre nego što joj je dvadeset godina kasnije doneo još jednu komandujući kraj aut-linije. Pre njega isto je pošlo za rukom i Francu Bekenbaueru koji je 1990. vodio Zapadnu Nemačku do titule prvaka sveta, šesnaest godina nakon što je prethodno isto uradio na domaćem terenu, kao i Dešan, noseći kapitensku traku. I pre obojice Mario Zagalo, jedini u istoriji fudbala koji je kao fudbaler i selektor tri puta podizao Boginju: dva puta kao igrač (1958. i 1962. godine), potom sa svega 38 leta još jednom u Meksiku (1970).

Ovog leta na tlo Severne Amerike stigao je još jedan čovek koji podnosi kandidaturu za ulazak u ekskluzivni klub. Čovek koji bi u praksi mogao među velikane kakav je i sam. Ali, samo u teoriji… U praksi su mu šanse nikakve. Ne samo sada već, s obzirom na tok karijere, izvesno do njenog kraja, ali sada pogotovo. Jer, Fabio Kanavaro, prvak sveta sa Italijom od pre dve decenije i jedan od retkih defanzivaca osvajača Zlatne lopte krajem prošle godine je preuzeo – Uzbekistan, jednog od četiri debitanta na ovogodišnjem Mundijalu. Narodski rečeno došao je na gotovo.

Kada je Italijan stigao, posao je već bio obavljen. Najveći deo odradio je Srećko Katanec, započeto završio Timur Kapadze pre nego što se pojavio Kanavaro da pokupi kajmak, dobivši poverenje azijske zemlje da je predstavlja na njenom prvom učešću na planetarnoj smotri otkako je pre tri i po decenije stekla nezavisnost. A kako je do najveće scene uopšte stigla? Manje-više rutinski, što za debitanta zvuči impresivno, sa kog god kontinenta on došao. I ne, Uzbekistan nije profitirao povećanjem broja učesnika, na 16 utakmica zbirno u dva kruga kvalifikacija, izgubio je samo jednom, dok je u sva četiri okršaja sa Iranom, jednim od velikana kontinenta, remizirao.

Fabio Kanavaro (©Reuters)

I ne, nisu to samo jedne dobre kvalifikacije. One su zapravo rezultat višegodišnjeg ulaganja u infrastrukturu i omladinske škole. “Ako pogledate Uzbekistan, znam da rade fantastičan posao na omladinskom nivou, infrastruktura koju su izgradili je neverovatna“, rekao je prošle godine Arsen Venger, šef globalnog razvoja fudbala u FIFA. I tako, dok su se pojedine reprezentacije u razvoju okretale ekspresnoj naturalizaciji stranaca, pokušavajući da što dublje zađu u porodično stablo nekih poznatijih igrača, Uzbekistan je gradio od temelja. Ulagao je u budućnost. U 2022. godini Vlada je ozvaničila kako je izgradila 3.500 mini-terena širom zemlje, budžetska izdvajanja za sport su se prema rečima predsednika Šavkata Mirzijojeva udvostručen tokom prethodnih godina, plate trenera takođe duplirane, što je počelo da vremenom donosi rezultate. Prvo u mlađim kategorijama.

Jedan gol menja sve! ⚽ Zaokruži 3+ u prvih 10 minuta! ⏱️

Reprezentacija do 17 godina je izbacila Englesku u nokaut fazi Svetskog prvenstva 2023. godine nakon što je prethodno remizirala sa Španijom u grupnoj fazi. U istom uzrasnom dobu prošle godine pobedila je Hrvatsku i Paragvaj pre nego što ju je izbacila Italija (3:2). Reprezentacija do 20 godina osvojila je Azijski kup na domaćem terenu 2023. godine i iste godine stigla do nokaut faze Svetskog prvenstva, dok je godinu dana kasnije U23 reprezentacija po prvi put igrala na Olimpijskim igrama. Plasman na Svetsko prvenstvo došao je kao kruna višegodišnjeg planskog rada.

Mada je Kanavaro, svega dva meseca pošto je došao, u intervjuu za Gardijan ukazao na potrebu za poboljšanjem. Govorio je kako infrastruktura može da napreduje, a ulaganja u uzbekistansku ligu da se povećaju. Međutim, Dragan Ćeran, legenda tamošnjeg prvenstva i čovek koji već punu deceniju sa velikim uspehom traje u uzbekistanskom fudbalu u razgovoru za Mozzart Sport svedoči drugačije.
“Već deset godina sam tamo i slika Uzbekistana kao države, i fudbala kao sporta, drastično se promenila u tom periodu. To su nebo i zemlja u odnosu na period od pre jedne decenije. Pored toga, infrastruktura je fantastična. Svaka ekipa u prvoj i drugoj ligi ima svoju bazu i svoj stadion. Takve uslove u Srbiji imaju možda tri ili četiri ekipe. Ne znam sa čime Kanavaro to upoređuje, verovatno sa Italijom ili nekom drugom zemljom u kojoj je radio, ali ja nemam taj utisak. Uzbekistanski fudbal je mnogo napredovao u poslednjih pet godina, posebno otkako ih je Srećko preuzeo“, počinje 38-godišnji napadač Andijana razgovor za Mozzart Sport.

Dragan Ćeran (©Guliver)

Znači li to da sledi procvat i u klupskom fudbalu?
“Iskreno, mislim da neće i da će kvalitet polako početi da pada. Nedavno su uveli novi zakon o finansiranju prema kojem država klubovima daje samo određenu sumu novca, dok su klubovi dužni da sami obezbede sponzore za ostatak budžeta. Do sada su gradovi ili privatnici u potpunosti stajali iza klubova. Mislim da će, finansijski i organizaciono, nakon Svetskog prvenstva to početi da slabi“.

O tom – potom, na redu je Mundijal koji u Uzbekistanu sa nestrpljenjem očekuju. Mundijal koji im je praktično obezbedio Katanec pre nego što se povukao. Konstatovali smo već da je Kanavaro takoreći došao na gotovo.
“Tako je, Kanavaro nije učestvovao u kvalifikacijama. Taj posao je odradio Srećko Katanec. Kad je on dolazio bilo je priče ‘loša formacija, igra se defanzivno, malo se golova daje‘… Ali on ih je odveo i na Azijske igre, suštinski i na Svetsko prvenstvo. Međutim, Srećko je imao ozbiljne zdravstvene probleme, mislim da je u pitanju bilo srce. Nije smeo ni da putuje. U poslednje vreme je situacija bila toliko ozbiljna da je morao da otkaže angažman jer zdravstveno nije mogao to da izgura do kraja, ostale su još dve utakmice”.

Srećko Katanec (©AFP)

Ni tada Kanavaro nije preuzeo reprezentaciju već je, ispostaviće se kao prelazno rešenje, doveden domaći trener Timur Kapadze.
“Iskreno, Kanavaro kao trener do sada nije imao zapažene rezultate, ali su išli na popularnost, a ne na trenerski kvalitet. Sa druge strane, Kapadze je njihova lokalna zvezda, bio dobar fudbaler, posle je preuzeo ekipu koja se spremala za Olimpijske igre, U23 reprezentaciju sa kojom se kvalifikovao na Olimpijske igre gde su dostojno odigrali. Kada Katanec nije mogao da nastavi rad, Kapadze je maksimalno odradio i taj deo posla”.

Međutim, nije bilo dovoljno. Iako se nije proslavio na prethodnim mestima, između ostalog i u zagrebačkom Dinamu, Kanavaro je dobio poverenje FS Uzbekistana. I ne samo to, već i pozamašnu platu, pa je po pisanju tamošnjih medija peti najplaćeniji selektor Mundijala zajedno sa Robertom Martinesom (po 4.000.000 evra godišnje). Kako je potpredsednik FS Ravšan Irmatov obrazložio odluku, Italijan je doveden jer su ‘uvideli da defanzivni stil donosi rezultate‘ te da ‘veruju kako će sa svojim iskustvom, profesionalnom kulturom i taktičkom strukturom, doneti novi duh i novi sistem u reprezentaciju‘. Ipak…
“Javnost je bila podeljena; pojedini su ga podržavali jer je on bio dugoročni projekat. Prvo su mu dali klub sa klincima koje je spremao za Olimpijske igre, posle se kvalifikovao na Olimpijske igre sa tom U23 reprezentacijom, dobro su igrali tamo, delovalo je da je spreman da bude sledeći selektor reprezentacije. I kad je Srećko otišao, ukazala mu se prilika, dobio je šansu i to je već bilo gotovo – Kapadze novi selektor. I onda kreću glasine: jedan selektor dolazi na pregovore, drugi selektor dolazi na pregovore, pa treći, pa Kapadzea provociraju na konferencijama, šta, kako, je l’ istina... Onda se pojavio Kanavaro i sve je bilo gotovo. Ali je polovina javnosti bila za njega, domaći je selektor, radio je sa tom decom. Možda je i zaslužio da on preuzme, ali možda je i rano, posebno za Svetsko prvenstvo. Odlučili su se za iskusnijeg čoveka i zvučnije ime, s obzirom na njegovu igračku karijeru. Osvajao je to, bio najbolji igrač“.