P. DučićMožda nije samo do dekadentne kukavice... Šta ako nisu majstori, nego kalfe?
Vreme čitanja: 4min | čet. 16.07.26. | 19:16
Iliti gde je nestao najskuplji vezni red na svetu - kako samo dva uspešna dodavanja u ključnih 18 minuta
Engleska ponovo nije uspela. Posle dva poraza u finalima evropskih šampionata, posle četvrtfinala Mundijala u Kataru 2022, četvrtog mesta u Rusiji, generacija Harija Kejna zaustavljena je u polufinalu tekućeg Svetskog šampionata. Sve i da osvoji bronzu u susretu sa Francuskom (subota, 23.00), slaba će to biti uteha za Gordi Albion, nad čijim imenom bi uskoro lako mogao da zavijori barjak s natpisom "gubitnici veka'.
Ono što nisu uspeli pokojni Sven Jeran Erikson i Fabio Kapelo, nije ni Tomas Tuhel. Strani treneri transformisali su Premijer ligu, promenili ostrvski klupski fudbal iz korena, učinili ga, ako neko najboljim, ono makar najatraktivnijim na svetu, što se za selektore ne može reći.
Izabrane vesti
Kad je dolazio, Erikson je bio na vrhu trenerske 'trending liste', potpisao stvaranje moćnog Lacija. Sa Kapelom su želeli nešto novo - da pokušaju s čvrstom rukom, da bi čeznući za velikim rezultatom pre desetak meseci posegli za čovekom koji je u poslednjih pet godina najviše degradirao i svoj fudbal i svoju fudbalsku filozofiju. Prosto, brojni porazi i neuspesi na velikim takmičenjima, učinili su da se u engleskoj javnosti izordi konsenzus po pitanju pravca u kom reprezentativni fudbal treba da ide, a sve kroz prostu formulaciju: zarad taktičke sofisticiranosti koja bi mogla da nas izdigne na pijedestal, zaboravite na moderne fudbalske tendencije - smrt estetici, hoćemo Zlatni globus.
I tako, dok se Engleska nekako taljigala kroz grupnu fazu, 1/16 finala, osminu, četvrtfinale, Tuhel je uglavom sam kritikovao i sebe i izdanja svojih momaka, dok su mediji veličali neke njegove 'šahovske poteze'. Kad su kola zaglavila u blatu, na Nemca je, očekivano (i sasvim opravdano) sručeno drvlje i kamenje. Albion nije ispao herojski. Ispao je kukavički, bedno, nedostojno bilo kakve samilosti. A ko odluči da tako ispada, da se tako 'ispiše' sa Mundijala, zna se kakva mu 'motka' sledi...
E sad, Tomas Tuhel već je dobio svoju 'porciju', ali da li je i jedini krivac za ono što se dogodilo Engleskoj? Pojedini podaci do kojih se došlo uz pomoć napredne statistike, razne analize, ukazuju na neke potpuno neverovatne stvari. O tome da je između Gordonovog gola za vođstvo i Lautarovog za preokret (dakle, od 55. do 92. minuta), Engleska imala loptu u nogama samo 12 odsto vremena, već smo pisali; baš kao i da su za nešto više od pola sata, između Gordonovog i Encovog pogotka za izjednačenje, Englezi zabeležili svega devet dodira u poslednjoj trećini terena, iliti 165 manje od Argentinaca...
A kako vam zvuči sledeći podatak: broj tačnih dodavanja engleskih igrača za 18 minuta i 37 sekundi, između 66. i 84. minuta, neposredno pre nego što će Gaučosi doći do prvog gola, iznosio je, pazite sad - 2?! Da, dobro ste pročitali. Mada možemo i slovima - dva!
I još gore: oba tačna pasa razmenili su golman Džordan Pikford i štoper Džon Stons u svom šesnaestercu.
Ne može Tuhel (uz onoliku onoliku količinu dekadencije i kukavičluka) da izbegne odgovornost za to kako mu je ekipa izgledala - ne samo sinoć, jer Engleska, uzimajući u obzir kvalitet i potencijal o kom se toliko priča, mnogo često podbacuje pod njim - međutim za neke segmente, poput potonjeg (gore navedenog), ne možemo a da pogled ne uputimo ka igračima. Pre svega ka tom ultra skupom veznom redu, zapravo najskupljem na svetu: Eliot Anderson - Deklan Rajs - Džud Belingem.
Valjalo bi podsetiti da su Mančester Siti, Real Madrid i Arsenal za njih trojicu, kombinovano, iskeširali suludih 367.000.000 evra! I niko da stane na loptu, odigra pas ili dva, pa makar unazad...
I Anderson i Rajs i Belingem - kao sažvakani i ispljunuti.
Koliko je defanzivna organizacija bila loša, pa i voljni momenat, o tome ne mora statistika. Dovoljno je vratiti film na 85. minut. Neposredno pre nego što će Enco Fernandez pogoditi za 1:1; prvi put je ostavljen sam kao duh, da opali sa 25 metara, tridesetak sekundi ranije. Kao da taj prvi strašan udarac nije predstavljao dovoljno upozorenje...
Treba li trošiti reči o skupocenim krilima? Bukajo Saka, Noni Madueke, Ebereči Eze, Markus Rašford i Entoni Gordon, njih petorica skupa - dva gola. Čast Gordonu, donekle, zbog asistencija...
Saka igrač od 100 i kusur miliona, za Maduekea plaćeno 56.000.000, za Ezea 70.000.000, za Gordona pre nekoliko nedelja 80.000.000.
Možda bismo nakon svega mogli čak da pokrenemo i pitanje stvarne vrednosti i kvaliteta pojedinih igrača? Ili čak većine. Možda nisu majstori, nego kalfe? Koliko je do one stare priče o precenjenim Englezima, čiji su transferi toliki samo zato što igraju gde igraju i zato što su rođeni gde su rođeni?
Možda da im 'prečešljamo' trofeje? Indikativno je to što niko od pomenutih nema veliki evropski trofej... Ni sa klubom ni sa reprezentacijom. Ili nije? Stoji, dobar deo njih još nije u 'prajmu', ali isto tako na dobar deo već pada ozbiljna stigma neuspeha.
A iz toga se rađaju strahovi, kompleksi. Šta ostaje iza svega? Englesko paćeništvo i frustracije, vremenski kod: sedma decenija.