Odrpani beskućnik dolazi sa društvom da spopada Vinisijusa i probudi ponos u naciji očajnika

“The Game of Their Lives“ (Utakmica njihovih života) glasi naziv filma snimljenog 2005. godine koji govori o jednom od najvećih podviga koje je sportska javnost ikada videla. Film govori o podvigu selekcije SAD koja je slavila protiv Engleske na Mundijalu 1950. godine u Brazilu. Danas, 76 godina kasnije, na stadionu „Linkoln fild“ u Filadelfiji, grupa momaka koju svi smatraju za autsajdere odigraće najveću utakmicu svojih života (02.30).

Haiti će izaći na megdan veličanstvenom Brazilu na čelu sa Rikardom Adeom kao jednim od lidera ekipe. Budite sigurni, njemu neće zaklecati kolena pred Igorom Tijagom, Rafinjom i Vinisijusom. Rikardo je prošao kroz takav užas da je to teško objasniti i jasan je samo onome ko je nešto slično doživeo. On nije zazirao od protivničkih napadača, nego od toga da ne bude deportovan; nije strahovao da li će ga neko predriblati, nego da li će dočekati sutrašnji dan dok živi kao beskućnik – i sve to dok je hiljadama kilometara udaljen od roditelja.

Sve je počelo kad je bio klinac. Dok je igrao za lokalni Baltimor SC, Rikardu se javio anonimni čovek koji se predstavio kao uticajni menadžer. Njegova priča, na prvu – bajkovita. Obećao je Rikardu angažman na Tajlandu sa dobrim ugovorom. Jedini uslov je bio da sve troškove puta do azijske zemlje snosi igrač. Rikardovi roditelji su dali poslednju ušteđevinu kako bi njihov sin mogao da krene trbuhom za kruhom.

Treba razumeti porodicu Ade. Živeli su na rubu egzistencije u gradu Sen Mark. Reč je o mestu koje je smešteno na 80 kilometara od prestonice Port o Prensa. Stravičan zemljotres koji se desio 2010. godine, odneo je od 220.000 do 316.000 života. Oni koji su preživeli, smestili su se upravo u Sen Marku. Bila je to najava jedne od najvećih humanitarnih katastrofa u istoriji. Rikardo Ade je čitavu stravu i užas mogao da vidi iz prve ruke.

Desetine hiljada ljudi su se slivale u grad, izbila je epidemija kolere, a bolnica u Sen Marku bila je prepuna obolelih pacijenata. Ljudi su bili paralisani od straha da će se potres ponoviti, pacijenti su umirali dok su ležali na podu zato što bolnica nije imala dovoljan broj kreveta, a neki su ležali po strunjačama, čak i trotoarima. Dok se Rikardo vraćao sa treninga, redovno je osećao nesnosan smrad na ulicama. Pacijenti su ležali na betonu, ličili na žive kosture, dok su u očaju zapomagali da im neko donese makar malo vode.

Oko 800.000 stanovnika Haitija bilo je zaraženo kolerom ©Guliverimages/AP Photo/Rodrigo Abd

Ubrzo su svi stadioni pretvoreni u karantine, pa je liga obustavljena. Nemajući kuda, Rikardo je rešio da poveruje nepoznatom čoveku i zaputio se ka Tajlandu. Tamo ga je sačekao totalni šok. Menadžera je triput zvao, ovaj se nijednom nije javio. Kad je četvrti put zvao, dobio je obaveštenje: „Traženi korisnik trenutno nije dostupan!“.

Ispostavilo se da klub koji je bio „zainteresovan“ da dovede Adea zapravo ne postoji, niti ima bilo kakvog ugovora. U džepu mu je ostalo tek toliko novca da ima za jedan obrok dnevno. Postao je tuđinac, ostavljen na milost i nemilost, postao je – beskućnik, bez šanse da se zaposli, zato što je protivzakonito boravio u zemlji. Tumarao je ulicama Bangkoka boreći se za golu egzistenciju. Kad je ponestalo sitniša – gladovao je i spavao po klupama u parku, dok je istovremeno strahovao da bi tajlandska policija mogla da ga uhapsi kao ilegalnog migranta i deportuje van zemlje.
„Vređali su me zato što sam tamnoput. Nisam imao novca ni za flašu vode, a kamoli nešto drugo. Odeća u kojoj sam došao bila je na meni dva meseca, dan-noć. Toliko sam smrdeo da su ljudi kad prolaze pored mene morali da zapuše nos“, prisetio se Ade u jednom od intervjua.

02.30: (1,10) Brazil (12,0) Haiti (26,0)

Agonija je trajala tri meseca. Rikardo je ostajao u životu samo zahvaljujući ljudima dobre volje koji su mu davali hranu i sprečili da umre od gladi. Nekim čudom, tajlandska policija ga nije pronašla i odvela u zatvor. Nekako je uspeo da stupi u kontakt sa roditeljima i uz njihovu pomoć, uz reakciju nekih prijatelja, skupio je novac da se vrati na Haiti. Jezivo iskustvo sa Tajlanda ga je toliko psihički slomilo da je bio na korak od odluke da više nikad ne zaigra fudbal.

Do toga bi verovatno došlo, da se nije desio poziv iz Amerike. Ovaj put, prevare nije bilo. Nije to bio profesionalni angažman, ali jeste momenat kad Adeova karijera dobija zaokret. Na jednoj od utakmica, primetio ga je skaut iz Čilea i predložio mu angažman u klubu Santijago Morning. Kad je čuo da postoji mogućnost da ode u Čile, Rikardov agent je predsedniku Santijago Morninga poslao snimke svog klijenta i sve je bilo brzo dogovoreno. Ade se na kratko vratio na Haiti, pa nekoliko meseci kasnije krenuo put Južne Amerike. Prvi profesionalni ugovor potpisao je sa 26 godina! Čak je postojala mogućnost da završi u Italiji preko agenta, ali je posao propao zbog toga što je klub (nije poznato koji) već imao maksimalno dozvoljeni broj stranih fudbalera.

©Guliverimages/ xCristianxdexMarchenax

Vrlo brzo je došao na glas kao izuzetno čvrst, borben igrač koji protiv svakoga ide u meso. Takvi igrači se na području Latinske Amerike izuzetno cene i danas. Rikardo je jedan od onih igrača koji su spremni da navuku radnički kombinezon, uzmu ašov u ruke i krenu da kopaju, kao u rudniku.
„Sve ono što sam doživeo u životu, oblikovalo me je u fudbalskom smislu. Ko prođe ono što sam ja prošao, ne plaši se nijednog napadača na svetu. Kako god se on zvao.“

Sve lične probleme nosio je sa sobom kao značku na reveru. To nisu bili obični udarci, nego žigovi na duši i srcu koji će tu ostati zauvek, kao uspomena na sve što je proživeo u paklu Bangkoka i sopstvene domovine. Čvrst karakter i liderska crta napravili su ga jednim od kapitena reprezentacije Haitija, dok je uporedo sa time igrački napredovao i postao jedan od boljih štopera na području Ekvadora gde je otišao 2021. posle afirmacije u Čileu i gde danas igra za LDU Kito sa kojim je 2023. osvojio Kopa Sudamerikanu.

*******

Jedan gol menja sve! ⚽Zaokruži 3+ u prvih 10 minuta! ⏱️

*******

Danas, Rikardo Ade nije samo jedan od najbitnijih igrača Haitija, on je jedan od onih koji predvode momke željne da promene sliku o zemlji i narodu koji izgleda kao da je prepušten sam sebi. Tokom kvalifikacija za Mundijal nisu odigrali nijednu utakmicu u domovini, nisu mogli od uličnih bandi koje glavni grad Port o Prens drže u šakama. Momci koji igraju za Haiti sa Adeom kao predvodnikom ne žele ništa drugo nego da naciji bačenoj u očaj zbog svih tragedija koje su je zadesile, makar malo vrate osmeh na lice.
„Gde god da idem, zastava Haitija je sa mnom. Želim da otvorim vrata svim fudbalerima iz moje zemlje. Ima ih mnogo dobrih, ali ne mogu da odu preko. Poruka za njih je da ne odustaju i nastave da rade. Jednog dana, vrata će se otvoriti. U životu uvek moraš da tragaš za nečim boljim, moraš da veruješ u sebe. Bog postoji.“

Zbog svega što je doživeo, kad sutra bude izlazio sa saigračima iz tunela i dok spram sebe bude imao najtrofejniju selekciju u istoriji Mundijala, neće biti nikakvog straha. Sve svoje strahove Rikardo je doživeo i preživeo na surov i okrutan način. On je čovek na misiji. Želi da pruži nadu narodu Haitija, da im on i njegovi saigrači makar malo ulepšaju groznu svakodnevicu. Zato sutra neće imati apsolutno nikakav strah kad spram sebe bude video igrača takve klase kao što je Vinisijus.

Njegovi rivali kroz život su bili beda, nemaština, strah da ne bude deportovan. To su veći rivali nego najbolji fudbaleri sveta. Te rivale, Rikardo je pobedio. Zato će utakmica protiv Brazila biti poslastica i nagrada za sve.

GRUPA C

00.00: (5,20) Škotska (3,60) Maroko (1,80)
02.30: (1,10) Brazil (12,0) Haiti (26,0)