Srbin iz Sidneja sprema Iračane: Idemo da šokiramo svet!

Reprezentacija Srbije nije uspela da se domogne Svetskog prvenstva u Severnoj Americi, FIFA nije delegirala nijednog srpskog sudiju za taj turnir, ali to ne znači da će naša država u potpunosti biti bez predstavnika na najvećoj fudbalskoj smotri. Dvojica srpskih trenera, Ninoslav Milenković i Jasmin Kolašinac, biće pomoćnici selektora Bosne i Hercegovine Sergeja Barbareza, Danijel Veselinović ima ulogu savetnika selektora Kanade Džesija Marša, a jednog člana imaćemo i u reprezentaciji Iraka. To je možda i najzanimljiviji slučaj za Srbiju na ovogodišnjem Mundijalu – analitičar selektora Grejema Arnolda je Stevan Antonić, 46-godišnjak iz Sidneja koji sanja o tome da se preseli u Beograd.

Kako smo – kao što ste prethodnih dana i mogli da vidite na stranicama Mozzart Sporta na drugim primerima – želeli što bolje da vam predstavimo reprezentaciju Iraka, stupili smo u kontakt sa Antonićem. U veoma interesantnom razgovoru, u potpunosti na srpskom jeziku, Arnoldov saradnik nam je izneo mnoge zanimljivosti o podeli unutar tima na „domaće” i „strance”, o problemima sa američkim vizama, političkoj situaciji, finansijskoj krizi klubova, ali i o brojnim privatnim stvarima.

Možda vas Irak, kao apsolutni autsajder grupe I u kojoj su još Norveška, Francuska i Senegal, ne zanima previše. Ipak, uvereni smo da će vam biti interesantan intervju sa „našim” Australijancem.

Pa da krenemo redom, počev od najbitnijeg pitanja:

KO JE STEVAN ANTONIĆ?

Reč je o čoveku koji je dugo već u fudbalu. Poseduje A licencu AFC-a, radio je u Pertu, te ženskoj reprezentaciji Filipina, sa kojom je učestvovao na Svetskom prvenstvu. U Irak je došao na poziv Grejema Arnolda, čoveka koji je na prošlom Mundijalu vodio Australiju do osmine finala.
„Baba i deda su iz Užica, oni su se preselili u Sidnej. Do moje 11-12. godine smo živeli sa njima. Moji roditelji su kupili kuću pored njihove. Dok su bili živi, sa njima smo pričali isključivo na srpskom jeziku. Kasnije smo malo prestali, prosto je normalno kada svi u školi, prodavnici, svuda drugde pričamo na engleskom. Sam sam morao da naučim da čitam na srpskom jeziku. Srećom, imao sam drugove u čijim kućama se još pričao srpski, pa sam sa njima i njihovim roditeljima vežbao”, prisetio se Antonić u razgovoru za Mozzart Sport.

Rođen kao Australijanac, nedavno je uzeo i srpski pasoš. Procedura nije bila preterano teška, jer svako ko ima direktno poreklo iz naše zemlje ima pravo da uzme državljanstvo. Stevan je to iskoristio.
„Mama i tata su insistirali na tome da budemo ponosni na to što smo Srbi, da znamo svoje poreklo i prošlost. Tako i ja sa mojom decom. Oni ne znaju baš da pričaju srpski, ali znaju mnogo o Srbiji. Idemo redovno u crkvu, slavimo slavu. Moja velika želja je da dovedem decu u Beograd, da osete direktno našu kulturu. Moja žena je prvo pričala da je potrebno da sačekamo da završe školu, pa su posle toga upisali studije i sve smo ponovo pomerili. Znate već kako sve to ide u životu”.

Jedan dolazak u Srbiju bio je dovoljan da se zaljubi u našu zemlju. I sada se trudi da se što češće vraća. U intervjuu za RTS koji je dao Miri Adanji Polak, nedavno je rekao da bi voleo da od premija koje čeka za plasman sa Irakom na Svetsko prvenstvo kupi stan u Beogradu.
„Da se samo ja pitam, odmah sutra bih se preselio u Srbiju. Bio sam u Beogradu na jednom kampu 2014. ili 2015. godine, i kada sam se vratio u Sidnej, rekao sam ženi da bih odmah krenuo nazad za Srbiju. Generalno, trudim se da dolazim dvaput godišnje na po mesec-dva. Jedan moj rođak se preselio u Beograd iz Sidneja, tu su mi bili i tetka i teča, pa sam dolazio kod njih. Trudim se, kada god sam u Srbiji, da što više pričam na srpskom kako bih vežbao jezik”.

Razlika između mentaliteta australijskog i srpskog društva glavni je razlog zašto mu više prija Evropa. Australijanci žive da rade, Srbi rade da bi živeli.
„Australija je top zemlja, zaista. Lepo je, ljudi su dobri. Međutim... Radio sam u Pertu, a da bih došao u Sidnej, morao sam da letim po pet-šest sati avionom. Kada iz Beograda letite toliko, možete da odete do italijanskog primorja, da se sunčate u Španiji, da odete do Engleske, Nemačke, Skandinavije, Rusije. Za avionsku kartu od 100 evra vi već sutra možete da odete i uživate u nekoj drugačijoj kulturi, hrani. U Australiji bih putovao i sleteo u istu zemlju, isti jezik i kulturu. I ta karta me nije koštala 100 evra, već 1.000 dolara”.

KVOTA U MOZZARTU NA TO DA ĆE IRAK PROĆI U NOKAUT FAZU JE 4,00

Čak i da sve to nije tako, svim ljudima koji su u svetu fudbala san je da rade u Evropi. Svaka čast Saudijcima, Amerikancima i svima ostalima, ali na Starom kontinentu su ipak svi najvažniji fudbalski centri.
„Voleo bih posle Iraka da dođem da radim u Evropi, ali videćemo... Zasad ne znamo šta će biti. Arnold je rekao da mu je cilj da do kraja karijere učestvuje na još jednom Mundijalu. Sad, da li sa Irakom ili nekom drugom selekcijom, još ne znam. Jedini plan koji zasad imam je da, kad se završi Svetsko prvenstvo, sa ženom dođem u Srbiju na pet-šest nedelja”.

Neko mašta o odlasku na australijske plaže, a neko o odmoru u Srbiji...

Međutim, do tog odmora Antonića čeka još mnogo posla. Stresnog. Prvu utakmicu na Svetskom prvenstvu Irak će odigrati 16. juna protiv Norveške u Foksborou, nedaleko od Bostona. Potom, 22. juna, azijska selekcija će probati da se suprotstavi Francuskoj u Filadelfiji, a četiri dana kasnije u Torontu, u Kanadi, protivnik će biti Senegal.

STRESNE KVALIFIKACIJE SA SREĆNIM KRAJEM

Izuzetno je teška grupa u kojoj su još najveći favorit po kladionicama, strašni Vikinzi predvođeni jednim od najboljih centarfora sveta Erlingom Halandom, te tim koji je na terenu zimus postao prvak Afrike, pa mu je posle Maroko uzeo zlato za zelenim stolom i sada se oni sude oko toga. Ipak, čitav put Iraka do plasmana na Mundijal posle 40 godina bio je izuzetno stresan i težak. Pun uspona i padova.

U jednom trenutku Iračani su čak smenili selektora. Arnold, Antonić i ostali njihovi saradnici – među kojima je i bivši golman Peruđe i Milana Željko Kalac – nisu došli na startu ciklusa, već usred treće faze kvalifikacija. Krajem marta prošle godine otpušten je španski strateg Hesus Kasas posle šokantnog poraza od Palestine (1:2), koji je ostavio Iračane bez realne šanse da se direktno plasiraju kao jedna od dve prvoplasirane selekcije u grupi. Iako su Iračani osvojili prve bodove pod Grejemom pobedom nad Jordanom u Amanu sa 1:0, ostali su treći na tabeli sa bodom manje upravo od tog rivala.

Australijski stručni štab je zatekao jednu potpuno indisponiranu selekciju, koja je svoju sreću morala da traži težim putem – kroz četvrtu fazu kvalifikacija. Tamo ih je čekala grupa sa Saudijskom Arabijom i Indonezijom.
„Kad smo stigli, pola igrača nam je bilo iz inostranstva, a pola su bili Iračani koji nikada nisu igrali van zemlje. Najteža situacija nam je bila ta što su te dve grupe bile nekako razdvojene, jer momci koji su rođeni u Skandinaviji ili Nemačkoj ne znaju uopšte arapski i pričaju na engleskom jeziku, a ’domaći’ ne znaju nijedan drugi jezik osim arapskog. Odmah je postalo jasno da nam treba prevodilac, čovek koji će da bude i posrednik između te dve grupe i stručnog štaba. Tu je upao Ali Abas, nekadašnji reprezentativac Iraka koji je godinama igrao u Australiji. On je već sarađivao sa Arnoldom, selektor ga se setio. Bez njega mislim da ne bismo uopšte mogli da radimo”.

U toj četvrtoj fazi opet je direktan plasman izmakao za malo. Pobeđena je Indonezija sa 1:0, a zatim su Iračani remizirali sa Saudijskom Arabijom (0:0). To im nije bilo dovoljno za prvo mesto, jer su Saudijci savladali Indoneziju sa 3:2 i prošli su kao prvi zbog većeg broja datih golova.
„U početku je bilo veoma teško, ali sa svakim kampom postajalo je sve bolje. Trebalo je malo vremena, ali sada igrači mnogo bolje razumeju zamisli stručnog štaba i ekipa je sada stoput bolja nego što je bila u početku”.

Kvalifikacije su bile turbulentne. Irak je morao u doigravanje za interkontinentalni baraž, a čekao ga je dvomeč sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
„Protiv Indonezije smo bili jako dobri, ali utakmica protiv Saudijske Arabije uopšte nije bila laka. Možda smo imali jedan ili dva šuta za ceo meč, nismo baš bili blizu pobede. Ostalo je 0:0, nismo se plasirali direktno, ali smo išli u baraž. Tamo su nas čekali Ujedinjeni Arapski Emirati, kod njih smo odigrali 1:1, ali i tu smo se mučili. Oni imaju mnogo naturalizovanih Brazilaca i jaka su ekipa. U revanšu u Basri znali smo samo da ne smemo da primimo rano gol. Na stadionu se osećala neka ogromna strast, uzbuđenje, jer Iračani 40 godina nisu igrali na Svetskom prvenstvu i videli su svoju šansu. Oni su prvi poveli, ali nismo smeli da uđemo u nervozu. Izjednačili smo, a zatim nas je pogledala sreća. Taj penal u dubokoj nadoknadi, gol Amira Al Amarija i pobedili smo sa 2:1”.

U interkontinentalnom baražu protivnik je bila Bolivija. Igralo se na neutralnom terenu u Meksiku.
„Pre utakmice sa Bolivijom smo znali da ćemo da idemo na Mundijal. Osećali smo to u srcu. Odradili smo najbolji kamp otkad smo mi stigli u Irak, igrači su bili u top formi, raspoloženi. Odlično se radilo. Ali Al Hamadi, koji je bio povređen, dao je brz gol. Sve je išlo u našu korist”.

KVOTA U MOZZARTU NA TO DA ĆE IRAK ZAVRŠITI TAKMIČENJE U GRUPNOJ FAZI JE 1,22

Martovsko okupljanje imalo je vrlo zanimljivu uvertiru zbog opšteg haosa na Bliskom istoku. Zaratili su Izrael i Iran, rakete su letele i u okolne zemlje, pa je privremeno obustavljen avionski saobraćaj u čitavom regionu.

Obično, kada krene takav haos, normalna stvar je da narod iz tog kraja sveta traži utočište u drugim državama. Isto tako, nije neobično da se mnoge države štite tako što zatvaraju granice strancima i prave dodatne komplikacije sa vizama. Iračani iz tog razloga nisu mogli zajedno da putuju u Meksiko. Neki igrači nisu ni mogli da dođu.
„Pre tog baraža imali smo veliki problem sa vizama. Pola nas ih nije dobilo zbog rata između Izraela i Irana. Ja sam otišao iz Bagdada u Beograd, trojica mojih kolega u Zagreb, pa smo odatle sređivali papirologiju. Kasnije smo se našli u Madridu i odatle smo otišli u Meksiko. Fudbaleri su putovali duže od 24 sata autobusom. Prvo od Bagdada do Kuvajta, pa odatle u Jordan, odakle su hvatali čarter let za Madrid. Pa tek onda u Meksiko. Na kraju, najbitnije je da smo pobedili”.

Nažalost, iz istog razloga većina članova selekcije Iraka nije prisustvovala velikoj proslavi u domovini i dočeku u Bagdadu. Propustili su fenomenalno slavlje na koje su Iračani čekali pune četiri decenije.
„Zbog tog problema sa vizama nismo hteli da se vraćamo u Bagdad. Luda kuća. Znali smo da bismo imali mnogo muke, zato smo otišli direktno u Sidnej. Tamo sam, doduše, imao baš lepo iskustvo. Moja porodica živi u delu Sidneja gde ima mnogo Hrvata, Srba, generalno ljudi sa Balkana. Međutim, samo na nekih pet minuta od moje kuće je deo grada sa Arapima, a oni su znali da proslave plasman na Mundijal. Mislim da je ceo arapski svet navijao za Irak”.

Proslava na ulicama Bagdada (©AFP)

Iračani će u grupnoj fazi odigrati dve utakmice u Sjedinjenim Američkim Državama i jednu u Kanadi. Protiv Norveške 16. juna igraće u Foksborou, nedaleko od Bostona, a potom šest dana kasnije protiv Francuske u Filadelfiji. Sa Senegalom će 26. juna igrati u Torontu.

Ekipa je u Severnu Ameriku otputovala u dobrom raspoloženju, pošto je tokom priprema savladala Andoru (1:0) i remizirala sa aktuelnim šampionom Evrope Španijom (1:1), i to usred La Korunje.

Međutim, čelnici saveza nisu bili baš toliko nasmejani u jednom trenutku. Glavobolju je ponovo zadavala administracija...
„Ko je od 2012. godine barem jednom bio u Iraku, više ne može da aplicira za američku vizu preko interneta. Morate da zakažete sastanak u ambasadi, da odradite intervju i objasnite svoju kompletnu situaciju. Morao sam da odgovaram na pitanja sa kim sam pričao dok sam boravio tamo, zašto sam proveo neki dan više u odnosu na reprezentativni prozor, šta sam radio... Trojica fudbalera su nam imala baš mnogo problema da dobiju vizu. Na kraju se FIFA umešala, poslala garantno pismo, a bez njene pomoći bilo bi sve još teže”.

IRAČKI KLUBOVI I FINANSIJSKA KRIZA

Generalno, o iračkom fudbalu znamo veoma malo. Sve i da smo hteli da gledamo neki prvenstveni meč, nemoguće je pronaći prenos. Stevan Antonić nam je objektivno rekao da ne propuštamo previše.
„Odgledali smo dosta prvenstvenih utakmica, ali iskreno, kvalitet nije baš jak. Klubovi imaju mnogo problema sa infrastrukturom, tereni su loši, svlačionice i prostorije za treninge... Dva najveća kluba iz Bagdada treniraju zajedno na istom terenu. Ima klubova u kojima mnogo kasne plate. Onda igrači štrajkuju, uopšte tokom dana ne treniraju, već samo igraju utakmice. Baš nije dobra situacija”.

Generalno, ima nekih boljki sa kojima smo se pre deceniju ili dve susretali i u srpskom fudbalu.
„Ima nekih mečeva na koje, recimo, ekipe iz Bagdada putuju po šest-sedam sati autobusom. Pošto klubovi nemaju novac za avione i hotele, putuje se na dan utakmice, odigra se meč i oni odmah posle toga idu autobusom kući. Izuzetno je naporno. Drugi veliki problem iračkog fudbala je što je dozvoljeno da igraju šestorica-sedmorica stranaca. Zbog njih nema mesta za mlade fudbalere, koji minutažu dobijaju samo u drugoligaškom fudbalu. Čim nisu izloženi utakmicama, ne mogu da napreduju, a ni mi u stručnom štabu reprezentacije ne možemo da ih vidimo jer generalno nema prenosa ni prve lige, a kamoli druge. Pritom, stranci dobijaju novac, a Iračani ne, pa to pravi dodatan problem”.

Navijači Iraka (©AFP)

I pored svega, na konačnom spisku Iraka su se našla desetorica fudbalera iz domaćeg prvenstva – četvorica iz Al Šorte i trojica iz Al Talabe. Kao posledica ratova, Irak je imao mnogo izbeglica u Evropi. To je donelo neku novu generaciju fudbalera koji su odrasli na Starom kontinentu i imali mnogo drugačije uslove za razvoj.

Direktno, na konačnom spisku se našla devetorica fudbalera sa Starog kontinenta. Za još neke nije bilo mesta na ovom turniru, ali trebalo bi da predstavljaju budućnost reprezentacije Iraka.
„Imamo Jusufa Nazravija (19), koji je dete Bajerna i igrao je za mlade selekcije Nemačke. On je sada otišao u austrijski Rid. Top je igrač. Vezista koji pokriva više pozicija. Hajder Abdulkarim (21) je u Al Nasru, igra sa Kristijanom Ronaldom. Nije mnogo igrao, nismo mogli da ga gledamo pa sada nije na spisku, ali je budućnost reprezentacije. Imamo mnogo igrača iz sadašnjeg tima koji su odrasli u Švedskoj, neki su igrali i za mladu reprezentaciju tamo. Ima i onih koji još uvek nisu sa nama, ali ih pratimo”.

KVOTA U MOZZARTU DA ĆE IRAK DATI NAJMANJE GOLOVA NA MUNDIJALU JE 13,0

Svako ko je barem malo pratio politiku zna da su tokom Drugog zalivskog rata, u periodu od 2003. do 2011. godine, Sjedinjene Američke Države i Irak bili na suprotnim stranama. Zato je zanimljivo videti kako Iračani doživljavaju to što će sada na američkom tlu igrati njihova fudbalska reprezentacija.

Ipak, Antonić uverava da odnos ove dve države više nije neprijateljski, tako da ne bi trebalo da bude prevelikih problema.
„Iračanima nije problem što se igra u Americi. Već ima mnogo Iračana koji žive tamo. Bivši predsednik fudbalskog saveza, koji je pre mesec dana smenjen, pola vremena je živeo u Kataru, a drugu polovinu u SAD. Ne plašimo se, mislim da nećemo imati nikakav problem. Možda će Iranci imati problema, ali mislim da mi nećemo i da će sve biti okej. Ono što nisam znao dok nisam počeo da radim tamo – kada su izbori u Iraku, narod izabere predsednika, ali onda on ide u SAD i čeka se da Amerikanci odobre. Ako se njima ne sviđa, ponavljaju se izbori i bira se drugi čovek. To vam dovoljno pokazuje koliko su dve vlade bliske i koliko sarađuju. Zato ne bi trebalo da bude problema”, optimistično je rekao Antonić.

Razgovor sa njim smo obavili dok je ekipa još bila u Španiji. Ispostavilo se, nažalost, da mu prognoze nisu bile u potpunosti tačne, pošto je po sletanju u Čikago američka policija držala Ajmena Huseina u pritvoru na aerodromu gotovo sedam sati pre nego što mu je konačno dozvoljeno da uđe na američko tlo. Fotograf Saveza Iraka nije imao tu sreću – Amerikanci su mu odbili vizu i on je morao da se vrati u otadžbinu.

Ajmen Husein (©AFP)

Slike o Iraku koje sada dolaze u zapadne medije značajno podsećaju na one kako je Srbija, odnosno pre toga SR Jugoslavija, predstavljana devedesetih i početkom ovog veka.
„Sada je to normalna, bezbedna zemlja. Mediji stvaraju drugačiju sliku, priča se stalno o ratu. Međutim, isto tako se na zapadu pričalo i o Jugoslaviji – kako je veliki kriminal, haos. A znamo da nije tako. Lično, ne bih išao u Irak na odmor jer nemate tamo šta da radite. Ali kada sam tamo, da se prošetam najnormalnije ulicom, nema nikakvog problema. Osećam se bezbedno tamo”.

Dosta o politici i društvenim temama. Vratimo se fudbalu. S obzirom na to u koliko su teškoj grupi, da li je za Iračane uspeh sve što nije potpuni rezultatski debakl? Antonić smatra da nije, jer je već na svom prethodnom poslu bio u sličnoj situaciji.
„Kada sam radio u ženskoj reprezentaciji Filipina, izborili smo prvi plasman na Svetsko prvenstvo. Bili smo isto u teškoj grupi sa Švajcarskom, Norveškom i Novim Zelandom. Svi su nam pričali kako nećemo da uzmemo ni bod, a na kraju smo pobedili Novi Zeland. To mi je veliko iskustvo”.

Dakle, čuda su moguća...
„Naš prvi protivnik je Norveška, a mi se spremamo za to da je pobedimo! Ne da igramo nerešeno! Arnold je na Mundijalu u Kataru vodio Australiju protiv Francuske, tako da on zna koliko nas težak protivnik čeka u drugom kolu. Međutim, ako ostvarimo dobar rezultat protiv Norveške, verujemo da će nam to doneti dodatno samopouzdanje. Posle, protiv Senegala, možda budemo igrali za prolaz. Pogotovo jer će sada ići osam trećeplasiranih ekipa dalje, tako da imamo šansu. Cilj nam je nokaut faza”.

Ekspedicija Iraka u Americi (©Facebook/Iraq National Team)

Svakako, remi sa Špancima u La Korunji – bez obzira na to što je Crvena furija značajno promešala sastav – pokazuje da Irak može da bude mina za svakoga.
„Imamo dobar sistem, proces. U stručnom štabu ćemo uraditi šta je do nas, a ostalo je na igračima kada izađu na teren. Arnold ima moto koji stalno ponavlja u svlačionici – idemo da šokiramo svet”!

A ko bi mogao da nas šokira od fudbalera koji nam nisu poznati u Evropi? Zidana Ikbala (Utreht), Alija Al Hamadija (Ipsvič), Marka Fardžija (Venecija), Merčasa Doskija (Viktorija Plzenj), Amira Al Amarija (Krakovija), Huseina Alija (Pogon), Kevina Jakoba (Orhus) ili Jusefa Amina (AEK Larnaka) smo verovatno ponekad i „zakačili” u nekim prenosima, ali ostali igrači velikoj većini su potpuna nepoznanica.
„Ajman Husein koji igra za Al Karmu. On je baš dobar napadač. Dao je gol protiv Bolivije, mislim da bi mogao da nam znači mnogo i da postigne još neki pogodak. Tu je krilni napadač Ali Džasim, igrao je za Komo, sad je u saudijskoj Al Nadžmi. Dobar igrač. Onda Zaid Ismail iz Al Talabe, Zaid Tahsin koji igra za uzbekistanski Pahtakor. To su naši najkonstantniji igrači, koji su igrali dobro tokom celih kvalifikacija. Možda nisu to neki vrhunski fudbaleri, ali za naš nivo oni su top”.

Pošto je analitičar, morali smo da ga pitamo – ko će da bude veći problem za Irak, Erling Haland ili Kilijan Embape. Otela se Antoniću jedna iskrena, ljudska psovka.
„Uh... Iskreno mislim da će nama teže da bude protiv Halanda. On i Serlot, dvojica jakih, a brzih napadača. Ako budu igrali preko nas, bićemo u problemu. Obojica sa jednim ili dva dodira u šesnaestercu mogu da daju gol. A protiv Francuza, znate kako... Tu je Embape, ali tu su i Olise, Due, Dembele, pa onda igrači iz veznog reda... Ne znate koga pre da čuvate. Neće biti lako, ali to nam godi. Prijaće nam da budemo potcenjeni. Ceo svet je ubeđen da nećemo dati nijedan gol, ali to nam je samo dodatna motivacija”, poručio je Antonić.

Ako Iračanima išta znači, navijaćemo iz Srbije za njih... Barem zbog našeg čoveka na klupi.

*******

Jedan gol menja sve! ⚽Zaokruži 3+ u prvih 10 minuta! ⏱️

*******

SVETSKO PRVENSTVO - GRUPA I

Prvo kolo

16. jun, 21.00: (1.50) Francuska (4.50) Senegal (6.25)
17. jun, 00.00: (13.0) Irak (6.50) Norveška (1.23)

***Kvote su podložne promenama