Kako je Novak Đoković podigao vrednost teniskog zlata

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Pariza)

Da li možete onako iz prve, bez pretrage na internetu da se setite ko je bio teniski šampion na Olimpijskim igrama u Tokiju? A, ko pre njega u Riju, pa Londonu?

Osim onih istinskih teniskih zaljubljenika, koji pasionirano prate ovaj sport, teško da će biti mnogo onih koji će “iz taka” moći da odgovore. Razlog je taj što olimpijsko zlato nikada nije bilo nešto preterano bitno u istoriji belog sporta. Po vrednosti je daleko iza bilo kojeg od četiri grend slem pehara.

Štaviše, tenis dugo nije ni bio deo olimpijske familije. Punih 60 godina, od 1924. do 1984. (kada je bio čisto demonstracioni sport, medalje se nisu delile) beli sport je bio odsutan sa Igara.

Kada su se 1988. prvi put delile medalje, zlato je odneo Miroslav Mečir. A, četiri godine kasnije – Mark Rose. Potom se Andre Agasi okitio najsjajnijom medaljom, kao jedini do tada istinski velikan, da bi u Sidneju 2000. Jevgenij Kafeljnikov bio na najvišem stepeniku pobedničkog postolja. Posle njega – Nikolas Masu u Atini. I tek 2008. je Rafael Nadal postao šampion u Pekingu.

Dakle, zlato nema ni Rodžer Federer. Nema ga ni Pit Sampras. Ni Ivan Lendl, niti brojni, brojni velikani svetskog tenisa. A, niko im to nije ni računao kao neki minus u karijeri.

A, onda je odjednom olimpijsko zlato postalo neverovatno važno. Onda kada je postalo jedini iole bitan trofej koji nedostaje u kolekciji najvećeg tenisera sveta svih vremena Novaka Đokovića. Poslednji dragulj koji fali pa da njegova kruna bude savršena. Da u njoj bude svaki, baš svaki imalo vredan dijamant.

Odjednom sad svi pričaju o teniskom turniru u Parizu i sve oči su uprte u Đokovića. Jer, nije pitanje da li će zlato da osvoji ovaj ili onaj, nego samo da li će do njega doći Novak. Ništa novo, tu smo priču već nekoliko puta čuli. Tako kada je srpski as oborio rekord Rodžera Federera po broju nedelja na tronu, odjednom su se svi setili da rekord, u stvari, nije ni držao Švajcarac nego – Štefi Graf. Pa je i nju Đoković preskočio.

Kada je Federer ili kasnije Nadal bio rekorder po broju grend slem trofeja, da li ste ikada čuli ili pročitali da je najtrofejnija, u stvari, Margaret Kort? Australijanka da pošalje najskuplje piće Đokoviću, jer dok on nije došao do 24. grend slema pehara, nje se malo ko sećao, a sada je odjednom ponovo u teniskom epicentru, kao poslednja “prepreka” Novaku da postane samostalni GS rekorder.

Ali, pogrešno bi bilo sada reći kako je svet taj koji je breme olimpijskog zlata bacio Novaku na leđa. Ne, on je to učinio sam, godinama insistirajući da želi, da mora da ga osvoji. Za sebe, za svoju zemlju. I time je direktno, bez dileme, podigao vrednost olimpijskom zlatu u tenisu. Jer, svi će ponovo gledati beli sport na pariškoj šljaci da bi videli da li će Đoković postati ne samo najbolji, nego savršeni teniser – onaj koji ima sve i koji drži najbitnije rekorde u istoriji tog sporta. A, prvi korak ka tom ultimativnom rekordu GOAT će napraviti danas, tamo negde oko 13.30 časova, protiv Australijanca Metjuea Ebdena.

Iako Novak priča kako planira i dalje da igra, kako će igrati na Vimbldonu sledeće godine, jednom se našalio da će biti i na Igrama u Los Anđelesu 2028, jasno je da je ovo njegov “the last dance”, što bi rekli Amerikanci. Sad ili… I neće biti težeg rivala Đokoviću na terenima Rolan Garosa od samog sebe, od tog pritiska koji je sam sebi nabacio na leđa. A i nacija mu odavno poručuje: “Nole, još samo ovo, pa ne moraš više ništa”.

Skoro 15 godina unazad Đoković je na Igre išao kao prvi favorit za zlato. I nije uspeo da ga dosegne. Možda bi neka božanska pravda bila da ove godine, kada nije podigao nijedan pehar od početka godine, prvi trofej mu bude baš onaj jedini kojeg nema, onaj za kojim najviše žudi.