Mentalna evolucija Novaka Đokovića – predmet koji će se izučavati na fakultetima
Vreme čitanja: 4min | pon. 14.06.21. | 08:08
Kako je od crnog pačeta na početku karijere, gospodar tenisa postao čvršći od čelika
Može li teže? Prvo pobediti Nadala nasred Rolan Garosa u meču koji će zlatnim slovima, zbog kvaliteta, pisati u antologiji tenisa, a onda u finalu gubiti 2:0 u setovima i pobediti 3:2. Ako je trijumf nad Rafom bio "penjanje na Mont Everest“, kako je to Novak rekao, kojim rečima opisati završni trijumf, povratak iz ambisa Himalaja i osvajanje 19. grend slem trofeja?
Nego, da vidimo nešto drugo: Koliko ima onih koji su u nedelju popodne i na 0:2 verovali da će Đoković osvojiti trofej? Odgovor – MNOGO! U nekim drugim sportovima, da verujemo u preokret i da uspemo preokrenemo, to nam je ređa pojava od Halejeve komete. A, kada je Novak u pitanju, to mu dođe – pravilo. Jeste da povremeno kida živce milionima navijača u Srbiji i inostranstvu, ali vera u njegov trijumf ostaje neokrnjena, kakav god da je rezultat na semaforu, sve dok poslednji put loptica ne dotakne šljaku, travu, beton...
Izabrane vesti
Novak Đoković je fenomen svetskog sporta, ali još više – srpskog sporta. Jer, takve mentalne gromade, sposobne da se nose sa svim nedaćama, na terenu, a još više oko njega i van njega, to još nismo imali, to još nismo videli. Potpuni je paradoks da što ga više napadaju iz svakakvih bizarnih razloga, a zaista je već to dobilo neke nenormalne razmere, Đoković je sve jači na terenu, sve moćniji.
Ponedeljak, 23.00: (1,75) Argentina (3,50) Čile (5,10)
Mats Vilander bi rekao – sve svežiji! Kao slika Dorijana Greja. Sve te rane i ožiljci koje mu nanose ili se trude da mu nanesu, verovatno se učitavaju negde drugo, jer na terenu, koja god da je podloga, izgledaju kao da ih nekom nepoznatom alhemijom Novak pretvara u pogonsko gorivo.
Biti mentalna gromada, robokap, čovek sa živcima i snagom od čelika su ono što vidimo danas. Ali, Novak nije takav bio oduvek. I to je ono što svim njegovim uspesima, svim grend slem peharima, nedeljama na tronu, daje posebnu dimenziju, posebnu patinu. Taj životni put, karijera, mentalna evolucija Novaka Đokovića izučavaće se jednog dana na fakultetima.
Od momka koji je predavao mečeve na početku karijere zbog alergija, otežanog disanja, koji je delovao kao tanana slamka na vetru, kojeg su već bili označili kao varalicu i to neki koji mu se sada istinski dive, koji je bio maltene ružno pače svetskog tenisa i pored ogromnog talenta, večiti "treći točak" u senci Rodžera Federera i Rafaela Nadala... Taj momak postao je simbol, sinonim, otelotvorenje sportiste koji je u glavi najjači na svetu. Nesalomiv. Nepobediv. Nedodirljiv. Kad raširi zenice, to je znak onom preko puta mreže "spasavaj se, ako možeš".
Izbor urednika
Ne postoji nijedan drugi teniser, ma nijedan drugi sportista, koji je u stanju da u sekundi zaboravi grešku, promašaj, izgubljeni poen, gem, set i nastavi kao da se baš ništa nije dogodilo pet-deset sekundi ranije. Može da pobesni, gestikulira, ponekad i opsuje, ali ako se gleda samo onaj momentum od kada podbaci lopticu ili sačeka protivnički servis, pa dok taj poen ne dođe do kraja, Đoković ima zastrašujuću samodisciplinu, samopouzdanje od milion tona, a u glavi mir monaha. I kao što je ta vrlina, ta supermoć, vremenom nastajala i rasla, brušena kroz sve uspone i padove, do danas je toliko porasla da ga se rivali istinski plaše. U trenucima kada je u četvrtfinalu momentum bio na strani Beretinija, Endi Marej je na tviteru napisao da bi kuću stavio na opkladu da će Novak pobediti. Protiv Cicipasa u finalu je bilo dovoljno samo jedan brejk da napravi u trećem setu i da Grk počne da sumnja u sebe, u svoju igru, da se totalno raspadne na terenu. Sa dva seta prednosti. Kako se to postiže? Gde se to uči?
Imaju Ameri ili Englezi, svejedno, izreku da nije važan cilj, nego putovanje do njega. Taj put, ta istinska evolucija koju je prošao Đoković, koji se brusio na milion nedaća i postao čvršći od najčvršćeg materijala poznatog na ovoj planeti – to je ono što će se pamtiti zauvek. Čak i ako se jednog dana nađe neko da obori sve rekorde koji će ostati za njim kada jednog dana okači reket o klin.
Samo se valja osvrnuti u prošlost, baciti pogled na nekih 11-12 godina unazad, setiti se gde je Đoković tada bio, šta je sve prešao, a dokle je stigao danas. Taj pređeni put, to je njegovo najveće remek delo. Životno delo. E, to je pravi odgovor na ono pitanje kako se postaje, ne šampion, nego najveći svih vremena. Biće Novak najbolji, najuspešniji teniser ikada, u to više niko ne sumnja, ali već sada je najveći, jer to što je on prošao, pa i dalje prolazi, to nije nijedan od njegovih najvećih rivala. Od momka koji dolazi iz zemlje u kojoj je tenis bio na gotovo amaterskom nivou, do čoveka zbog kojeg cela zemlja ne trepće, navijači neće da se pomere sa „taličnog“ mesta, niti da mrdnu davno ukočenu nogu „da ne malerišu“ dok Novaku ide dobro kad igra za najveće trofeje.
Imala je Srbija, bogu hvala, mnogo velikih, velikih sportista. Ima ih i sad. I imaće ih. Ali, ovakvog kolosa... U engleskom Gardijanu u tekstualnom prenosu finala otelo im se: "Ovaj nije sa naše planete". Ne znamo sa koje planete potiče, ali kad se zasvira "Bože pravde" na Šatrijeu dok se trobojka podiže na jarbol, svi znaju iz koje zemlje dolazi.