Šljaka ravnodušnosti: Đoković uzaludno popunjava kalendar i postaje Masters turista

Bio je Novak Đoković deceniju i po sinonim za nepokolebljivu borbu i neutaživu želju za pobedama, ali ovog proleća deluje kao senka tog šampiona, pošto je i treći put od poslednja četiri učešća na Masters turnirima eliminisan u svom prvom meču na turniru. Poraz od Matea Arnaldija, 44. igrača sveta 2:0 (6:3, 6:4) posle jednog sata i 40 minuta, već na startu "hiljadarke" u Madridu, drugi je uzastopni "kiks" na prvoj prepreci, posle sličnog scenarija u Monte Karlu. Tada je koban po najboljeg u istoriji bio 32. igrač sveta Alehandro Tabilo, a sada je skalp Novaku uzeo razigrani Italijan.

Nekada bi ovakav rezultat bio nezamisliv. Đoković nije poznavao reč "ravnodušnost" kada je izlazio na teren – bilo da je igrao finale Vimbldona ili prvi meč na "250-tici". Danas, međutim, sve više deluje kao da se Srbin pojavljuje na mastersima tek da "popuni kalendar", bez prave vatre u očima. Naravno, jasno je da Novak sa 38 godina drugačije raspoređuje snagu. Fokus na grend slemove je logičan – istorija pamti trofeje sa najvećih turnira, a Đoković juri da dodatno učvrsti svoje mesto kao najveći svih vremena. Ali, pitanje koje se nameće jeste: da li je ovakva ravnodušnost na mastersima zapravo rizik koji bi mogao da mu se obije o glavu?

Bez ritma, bez jakih mečeva i samopouzdanja, teško je "upaliti turbo" kada dođe Rolan Garos ili Vimbldon. Nekad je upravo ta "mašina" koja melje i na turnirima srednje kategorije bila ključ njegovih uspeha na najvećim scenama. Sada gledamo Novaka koji često deluje kao da mentalno nije ni prisutan na terenu – greške koje ne priliče njegovom imenu, pokreti bez one poznate elastičnosti, a govor tela govori više od bilo koje statistike. Mateo Arnaldi je odigrao hrabro, ali nije Italijan taj koji je "srušio zver". Đoković je ponovo bio daleko od svog nivoa, kao da je u Madrid stigao bez ikakve ambicije osim da odradi obavezu.

Da li Novak samo čuva snagu za Rolan Garos i Vimbldon, da li je to strategija koja može da mu donese još koji slem, ili znak da ćemo sve češće gledati ovakva razočaranja, nećemo znati ni posle Rima, već tek posle grend slema na Bulonjskoj šumi. Dešavalo se i ranije da Novak u doba posle povreda lakta vezuje slične rezultate kao sada, ali je činjenica da je tada imao 31 godinu, a da je sada nadomak toga da napuni 38. Jedno je sigurno – publika i dalje očekuje da vidi makar tračak onog Novaka koji je lomio rekete, ali nikada volju. Grend slem sezona je pred vratima. Ako je sve "u planu", onda bi Pariz mogao da donese drugačijeg Đokovića. Ako ne... možda smo zaista svedoci početka kraja ere u kojoj je Novak igrao najveću ulogu u svetskim tenisom.

A, u duelu protiv Matea Arnaldija Novak je preslikao sve što je viđeno i pre nekoliko sedmica u Monte Karlu. Čak je i rezultatski izgubio potpuno isto (6:3, 6:4), a sama igra je možda za nijansu bila bolja nego protiv Tabila. Arnaldi je poveo 2:0 u prvom setu, Novak uzvratio ekspresno za 2:2, a ključni brejk 24-godišnjak je napravio pri rezultatu 4:3. Samo je u jednom gemu u drugom setu Novak imao šansu za brejk, a bilo je to pri rezultatu 4:3 za Arnaldija u drugom setu, kada je Đoković imao 0:40 na Arnaldijev servis i tada pokušao da uz pomoć publike produži meč, tražio je podršku, ali je usledila serija Italijana od pet uzastopno osvojenih poena i potvrda brejka za 5:3.

Dobar deo javnosti veruje da Novak vrlo svesno “gasi motore” na mastersima. U toj logici, poraz od Arnaldija nije katastrofa – to je cena strateškog ulaganja u ono što najviše vredi: grend slemove. Đoković je u više navrata isticao da mu je istorija prioritet, a ona se najviše piše u Parizu, Londonu, Njujorku i Melburnu, ne u Madridu. Ali postoji i druga strana medalje. Fizički je Đoković ove godine delovao – netipično tromo (osim na Australijan Openu do povrede u polufinalnom meču). U Monte Karlu se mučio s ritmom i udarcima, u Madridu, delovao je gotovo bezvoljno, ali ne samo mentalno – noge nisu slušale, reakcije su bile spore, a ritern – nekada njegov zaštitni znak – daleko ispod nivoa koji ga je krasio.

Da li je u pitanju samo umor? Nedovoljno treninga? Ili telo, jednostavno, više ne može da odgovori ritmu koji je nekada za njega bio rutina? To su pitanja koja se neće lako rešiti – a odgovori će doći tek kad se pojavi na Rolan Garosu. Jer, ako se i tamo ponovi ovakva slika, neće više biti prostora za izgovore o taktici i "dugoročnoj strategiji". Novak Đoković je najtrofejniji i najbolji teniser svih vremena, ali čak ni najveći nemaju pravo na luksuz ravnodušnosti kad telo više ne može da garantuje da će želja biti dovoljna.

U ovom trenutku, čini se da Novak kocka – sa vremenom, sa formom, i sa očekivanjima. A protivnici to više ne praštaju ,čak ni oni iz "devetog ešalona".