Šta Đokovića čini ranjivim? Žao mi je onih koji žele da se povučem

Koliko je samo tokom 20 godina najveće karijere koju je tenis ikada video, Novak Đoković dao intervjua velikim svetskim medijima. Novinarima je verovatno najteže spremiti se za takvog sagovornika koji je već sve ispričao, čiji je životni put, i van i na terenu dobro poznat. Ali kada legenda priča, lepo je slušati iznova i iznova, pa čak i kada se sećanja, misli i anegdote ponavljaju. Ljudi se menjaju, pa tako svaki novi, veliki intervju donese nešto novo.

Tokom boravka u Beogradu, pred odlazak na masters u Šangaju, najbolji teniser razgovarao je sa novinarom argentinskog La Naciona i obuhvatio sijaset tema od najranijih sećanja, prvog hvatanja reketa, preko podizanja premijernog grend slema 2008, do rivalstava sa Nadalom i Federerom i nezaboravnih trenutaka magične karijere koja će, prema onome što je poručio, trajati sve dok ga ne bude napustio osećaj da je kadar da osvoji još koji grend slem.

Putovao si oko sveta konstanto. Da li osećaš drugačiju energiju kada si u Srbiji?

„Beograd je moj dom i njegova energija ne može da se poredi ni sa jednim gradom koji sam posetio. U Srbiji imamo izreku ‘svuda pođi, kući dođi‘, u smislu ponovnog vraćanja korenima, svom mestu. Svaki dan mog detinjstva koji sam proveo ovde, različita mesta koja možemo videti sa ovog predivnog vidikovca, vraćaju mi emocije i sećanja koja nosim sa sobom gde god da putujem. Putovao sam 25, 30 godina, a poslednjih 15, 20 godina nisam proveo mnogo vremena u Srbiji. Malo vremena sam proveo sa ženom i decom u Beogradu. Počeo sam to da radim i nedostaje mi da budem sa svojim ljudima, pričam na svom jeziku, viđam roditelje koji žive ovde, čitavu moju porodicu i prijatelje. Osećam da pripadam ovde."

Šta te čini ranijvim?

"Šta me čini lomljivim? Više nego što možete da zamislite. Deca. Moja deca, ali takođe i druga deca. Ona su ta koja me uvek dirnu, ali kada sam postao otac… Kada vidim da deca pate, srce mi se cepa, gotovo da padam u depresiju. Jer deca su najčistija bića na planeti i zaslužuju najbolje, zaslužuju budućnost. A kada vidim ove ratove, šta se sve događa… Proživeo sam rat, moj grad je bio bombardovan danonoćno tokom dva i po meseca. Video sam mrtve ljude. A danas vidim ratove u drugim delovima planete i ne razumem. Mislim da znam zašto se događaju, nažalost, zbog političkih pitanja i svega toga, ali čine me tužnim, jer ako ne ostavimo bolji svet za decu, za nove generacije, to znači da nismo dobro uradili stvari. To je jedan od najvažnijih razloga zašto naša fondacija radi sa decom, želimo da stovrimo bolje društvo, da im ponudimo bolje obrazovanje. Globalna nepravda me čini ranjivim, posebno prema deci i prirodi. Veliki sam ljubitelj prirode i životinja. Kada vidim sve njih da pate, to me uništava. Postoji i nešto što nije povezano sa tim, ali u neku ruku i jeste, a to su ljudi koji pate od zdravstvenih problema na svakodnevnom nivou. I kada imaju osećaj da nema nade, da nema rešenja za taj strah. Kada sam bio dete, u mojoj porodici je postojala ozbiljna bolest i vrlo sam osećajan na te stvari. Zamišljam svet koji je zdraviji i mentalno i fizički, povezaniji sa prirodom, i odnosi se prema njoj sa više poštovanja. Postoje gradovi u kojima nastavljaju da grade zgrade i zaboravljaju na ekologiju, na važnost svakog drveta. Svako drvo proizvodi kiseonik, daje nam život, energiju, hranu za dušu, sunce. Ali mi smo zalepljeni za telefone."

Oni koji nisu osetili rat iz prve ruke, nikada neće moći da znaju o čemu se tu zapravo radi. Kako se ti osećaš povodom toga?

„To je horor. Najgora stvar koju iko može da doživi. To je strah od nepoznatog. Ne znati da li će naredna bomba pasti na tvoju glavu. I tako svaki dan, alarmi, sirene koje vas bude usred noći kada avioni počnu da prilaze. Sećam se majke jedne noći… Spavaš i usred noći se budiš od zvuka sirena, moraš da zgrabiš torbu i da trčiš u podrum zgrade i nađeš sklonište. Prvi put kada se to dogodilo, majka je ustala u mraku, svi smo spavali zajedno, nismo znali šta se dešava i plakali smo svake noći. A onda je ona udarila glavom o radijator i završila na zemlji bez svesti. Dakle u tri ujutru, moj otac i njegova žena bili su bez svesti. Imao sam 12 godina, moja mlađa braća osam i četiri, i plakali smo. Bila je totalna panika. Ali to iskustvo ojačalo nas je kao porodicu, kao ljude. I ponavlja – ne želim nikome to iskustvo. Želim da bude vrlo jasno - ne mislim da iko treba da prođe kroz rat kako bi razvio mentalnu snagu, postoje drugi načini za to. Ali za mene je to bio vrlo važan deo razvitka, jer sam kao malo dete bio primoran da odrastem. Morao sam da preuzmem odgovornost, da podelim tu ulogu sa ocem, jer sam najstariji sin i nije bilo vremena. Otac mi je pričao kao odrasloj osobi – Мораš da uradiš to, da povedeš braću, da odete tamo. To je rat. Svi paniče, izgubljeni su, vrište i uplašeni su. Od samog sećanja na to me prođe jeza. Sećam se dana kada sam napunio 12, video sam avion na dnevnom svetlu. Bio sam u teniskom klubu i alarmi su se uključili. Odjednom vidite kako ispaljuju rakete na vojne baze, bolnice, škole, mostove… I pomislite – šta mogu da uradim? Ne možete ništa. To je najgore osećanje, strah. Nemate kontrolu, nemate moć. To je jača sila koja može da vas uništi u svakom trenutku."

Osvojio si sve, ali da li je zaostavština bitnija?

„Da, želim da ostavim nasleđe koje će živeti. Naravno da sam ponosan na sopstvena dostignuća na globalnom nivou, ali bih voleo da moja glavna zaostavština bude inspiracije na mlade ljude da vode zdraviji život kroz aktivnosti, sport, da budu svesni šta rade i očigledno, da ih ohrabrim da uzmu reket u ruke i igraju tenis. Voleo bih da vidim više tenisera jer je to divan sport koji donosi pozitivne stvari u vaš život. Omogućava vam da vidite svet, nešto što ne može svaki sport da vam da. Da nisam bio teniser, nikada ne bih video toliko sveta. Ali to je kao krug, jer sam video toliko sveta da sada želim da se vratim svojoj zemlji koja mi nedostaje. Zaljubio sam se u tenis kada sam na televiziji gledao finale Vimbldona iz 1993. Igrao je Pit Sampras i zapitao sam se – koji je ovo sport? Narednog dana otac mi je kupio reket. Tako je sve počelo. Verujem u sudbinu, verujem da se sve dešava sa razlogom, da ne postoji koincidencija. I kada sam imao četiri ili pet godina, tri teniska terena sagrađena na 50 metara od restorana mojih roditelja. Kolika je šansa da se tako nešto desi? Ranije kada nije bilo terena, naročito na planinama, gde je moja porodica dolazila da jede. Često smo bili tamo tokom raspusta i pomagao sam radnicima, dodavao im alat, dozvolili su mi da sopstvenim rukama učestvujem u građenju terena koje sam video na televiziji. Zaljubio sam se u to. Rekao sam sebi da ću ići do kraja u tom sportu. Mnogo sa zahvalan mojim roditeljima za toliku podršku, jer im je bilo veoma teško da mi kupuju rekete, patike i plaćaju trenera. Uvek sam se trudio da ne zaboravim te stvari, kada pričam o zaostatvšini, pokušavam da budem primer. Pravim greške keao i svi drugi, pokušavam da ih budem svesta, ali na kraju dana, ljudsko sam biće koje pokušava da bude dobra osoba. Pokušavam da me pamte kao dobrog prijatelja, kao sportistu koji nije samo ostvarivao dobre rezultate, već uz to iskoristio svoju poziciju da pomognem onima kojima je to neophodno, naročito u zemljama u regionu sa kojima se osećam emocionalno povezanim."

Na putu do elite, sumnje uvek postoje. Da li je osvajanje Australijan opena 2008. godine, tvog prvog grend slema, bio pokretač koji ti je bio potreban?

„Da. Moj san iz detinjstva bio je da osvojim Vimbldon i da postanem svetski broj 1. Te snove ostvario sam 2011, na Vimbldonu. Ali prvi gred slem bio je 2008. u Australiji. Sećam se toga vrlo dobro. Pobedio sam Congu u finalu. Moja porodica je bila uz mene. Vauu… Bio ne neverovatan osećaj. Nakon osvajanja, bio je to prvi put da sam rekao sebi – Sada možeš da osvajaš slemove i eksploatišeš svoj potencijal. Pritisak je uvek rastao, ali duboko u sebi verovao sam da ću jednog dana biti broj 1, osvajati slemove, ali u realnosti je potrebno vreme. Za neke, poput Alkarasa, nije neophodno mnogo vremena. Ha-ha-ha. Ali većini momaka potrebno je vreme, morate da zaslužite, da radite za to, a mnogi izvanredni igrači nikada to ne dosegnu. San o Grend slem trofeju ostvario se za mene u Australiji koja je posebno mesto za mene, zbog tenisa, ali i drugih stvari. Možda tolike titule koje sam osvojio u Australiji mogu da se objasne time što je prva bila tamo, i što sam taj osećaj zadovoljstva uvek nosio sa sobom. Tamo su mi se otvorila vrata i osetio sam – sposoban sam za to. Idemo dalje!”

Rivalstvo sa Nadalom i Federerom jedno je od najneverovatnijih stvari u istoriji sporta, ne samo tenisa. Kako bi ti to opisao?

„Vidim kao što si ti opisao. Kao jedno od najvećih rivalstava, bez sumnje, u čitavom sportu i ponosam sam i osećam se počastvovano što sam deo te grupe. Oni su stariji od mene, Rafa godinu dana, Rodžer šest godina. Imali su uticaj na moju igru i na moj teniski razvoj više nego drugi igrači. Postao sam kandidat za grend slemove i počeo da igram tenis na najvišem nivou kada sam osvojio prvi 2008. Ali naredni sam osvojio 2011. Bilo mi je potrebno tri godine da dođem do druge grend slem titule i skoro tri godine sam bio treći teniser sveta. Bio sam drugi u jednom trenutku 2009, i igrao sam na visokom nivou, ali nisam uspevao da osvojim grend slemove zbog njih dvojice. Dominirali su na svim poljima. Nisam imao formulu da ih pobedim. Bio sam sposoban da dobijem svega jedan, dva meča bez velikog značaja, ali ne i one važne. Te tri godine bile su fundamentalne za moj razvoj. Učinile su me gladnim, naročito protiv njih dvojice. Znao sam da ću pronaći način da budem kao njih dvojica u velikim mečevima i znao sam da mnogo toga dolazi odavde (kažiprstom je pokazao na slepoočnicu). Uspeo sam da probijem barijeru na grend slemovima i počnem više da osvajam. To se i desilo. Nešto što mi je takođe mnogo pomoglo jeste osvajanje Dejvis kupa za moju zemlju, jedinog koji je Srbija osvojila, 2010. To mi je dalo krila, neverovatno samopouzdanje, jahao sam na talasu. Ali rivalitet sa njima dvojcom bio je neverovatan. Kada se Rodžer povukao iz tenisa, bio je to tužan terenutak za sport, jer je on ikona, neverovatan sportista i primer. Bio je inspiracija milionima ljudi širom sveta. A kada je rekao zbogom, deo mene i Rafe otišao je sa njim. Neki ljudi su govorili da ću biti devastriran, ali nisam im verovao, ali kada sam bio tamo (na Lejver kupu 2022. u Londonu), i kada sam video da se zaista povlači, rekao sam sebi – Vau, ovo utiče na mene. Bez obzira na to što smo veliki rivali – kao što je Kristijanao Ronaldo rekao o rivalstvu sa Mesijem, da su oni godinama ‘partneri na sceni’ – tako smo i mi delili pozornicu. Godinama sam ih viđao više nego rođenu majku. Nismo bliski prijatelji, ali mogu da kažem da smo se jako dobro upoznali. Ta rivalstva privukla su milione ljudi sportu i povezala ljude na način koji je večan. Zato što čak i oni koji nisu teniski fanovi, jesu fanovi nekoga od nas. Mislim da su svi ljubitelji naših mečeva, to je nešto što će trajati generacijama. Ponosan sam na to što sam odigrao više od 60 mečeva sa Rafom i oko 50 sa Rodžerom. To je neverovatno. Ne znam da li postoji ijedno rivalstvo sa toliko mečeva koliko ih imamo Nadal i ja. Rivalstva su važna za sport. Ljudi voleo dualnost. Iako to nije moja životna filozofija, razumem ljude koji ih vole – ‘River – Boka, levo ili desno‘. Bili su tada Rodžer i Rafa, a govorili su mi: ‘Novače, šta ćeš ti tu. Ko je ovaj tip? Nema mesta za trećeg.‘ A onda smo oformili najčudesniji trio koji je tenis ikada video."

Bilo je mnogo epskih momenata u tvojoj karijeri, ali onaj dan kada si osvojio Vimbldon 2019. nakon što si spasao dve meč lopte protiv Federera na njegov servis… To je nešto što se činilo nemogućim, a opisuje tvoju mentalnu snagu. Reci nam malo o toj reakciji?

„Uzimajući u obzir okolnosti, to je jedan od najvažnijih trenutaka koji sam iskusio. Kao što si rekao, kada se suočavaš sa dve meč lopte, a gledajući statistiku, igrao je bolje od mene. Dobio je više poena. Ne mislim da sam uspeo da ga brejknem, osim u tom trenutku, krajem petog seta (Novak je dobio meč 7:6 (5), 1:6, 7:6 (4), 4:6 i 13:12 (3)]. Bila je to prva godina u kojoj je taj brejk odlučivao na 12:12 u petom setu. Bilo je neverovatno. Atmosfera je bila jedinstvena tokom čitavog meča. Igralo se na njegovoj omiljenoj podlozi, ali ni ja nisam bio loš na travi. Znao sam da ako uspem da čuvam servis, da se držim nekih važnih, osnovnih stvari, u dugim razmenama, da sam fizički spreman da igram deset sati i da bih mogao da pobedim. Verovao sam u to sve dok me nije brejknuo u petom setu. A kada je servirao na narednom gemu (na 8:7), pomislio sam ‘ovo ide u lošem smeru.‘ Ali uspeo sam da ostanem smiren, što nije uvek slučaj, verujte mi… Ljudi koji me poznaju, znaju da nisam uvek miran na terenu, ali tada sam morao da budem, jer to je bio Federer, igralo se finale, a tribine su bile na njegovoj strani… Rekao sam sebi ‘Ako pogodi as, pogodio je as. Veoma je dobar u tome. Ali ako uspem da pogodim lopticu, nateraću ga da igra, uradiću sve da ga stavim u poziciju da mora da uradi nešto posebno.‘ I mislim da je to bilo kada je počeo da pravi greške, pogodio sam vrlo dobar pasing šot na drugu meč loptu. Tada se meč okrenuo. Sećam se poslednjeg dela meča, sunce je zalazilo, polovina terena bila je u senci, druga polovina pod suncem, a ja sam se vraćao na strane sa koje je sunce išlo u oči, i pitao se ‘je l treba još nešto da mi se desi?‘ Ali ušao sam u zonu mentalne koncentracije i samokontrole da nisam obraćao pažnju na buku, niti na bilo šta drugo što se dešavalo. Bio sam pod štitom, to je bio mentalitet. Slično kao kada sam spasao meč lopte protiv njega na US Openu 2011, takođe je imao 40:15. Servirao je široko, pročitao sam mu nameru, i pogodio viner iz riterna. Ali na Vimbldonu je imao 40:15, servirao u T i pomislio sam ‘ide tamo‘. Pa sam napravio međukorak i nagnuo se malo unapred da pokrijem široki servis. A video sam ga da servira u T liniju, a lopta je pogodila mrežu i izašla u aut. Ali da je završila i centimetar (gestikulacija gotovo spojenim palcem i kažiprstom) iznad mreže, bio bi to as i bilo bi gotovo. Ponekad je to ono što čini razliku. Tako mali detalj promeni istoriju sporta. Zar to nismo videli tako često u fudbalu, sa ofsajdima i sličnim stvarima? Golovi u poslednjem minutu. Ili u košarci, trojka u poslednjim sekundama. Ovo su neki od najupečatljivijih trenutaka u istoriji sporta, o kojima se priča i koji se pamte godinama. Ponosan sam što sam bio deo tih mečeva.“

Osvojena 24 gren slema, Dejvis kup, olimpijsko zlato...Šta još, da li ima još nešto? Šta vas trenutno motiviše?

„To je legitimno pitanje. Duboko u sebi i dalje osećam da mogu da osvajam gren slemove. Ono što me motiviše, posebno kad su u pitanju gren slemovi, je osećaj da sam još uvek kandidat da ih osvojim. Isto važi i za Dejvis kup, Volim da igram za Srbiju. Kad treba sebe da motivišem, postoje dve stvari. Jedna je da imam sposobnosti da nastavim da se borim za trofeje i osvajam ih. Druga je ta da mi je tenis i dalje najveća platforma preko koje mogu da radim stvari koje me interesuju i šaljem poruku i gradim svoj brend, nasleđe. Uživam u tom procesu. Neki ljudi smatraju da treba da se povučem, govore mi „Osvojio si sve, uzeo si zlato, trebalo bi da kažeš zbogom“. Neki smatraju da treba da igram najduže što mogu i da sam još uvek favorit za osvajanje velikih turnira. Razmišljam kao oni. Možda ću promeniti mišljenje, ne znam. Za sada, želim da nastavim, koliko još? Putovanja i traženje izazova mi postaju sve teži i nije mi lako zbog toga. Takođe, imam i decu. Ne želim da budem daleko od njih na duže vreme. Žao mi je onih koji žele da se povučem, moraće još dugo da me gledaju“