Truli svet, truli navijači

Onda malo i o popularnosti ili izostanku iste u slučaju Novaka Đokovića, imajući u vidu da ga je zaslužio u mnogo većoj meri s obzirom na šta je sve osvojio.
“Ne, Đoković nije najpopularniji teniser u Melburnu, iako ga je osvajao 10 puta. Kakav contrast u odnosu na Nadala, kome su u Parizu digli i spomenik. Ali kako Novak nije baš igrač koga previše zanima da li ga neko voli ili ne, koji se nikad nije posvetio sticanju prijatelja koliko tome da ostane autentičan, svedočili smo degradirajućem hour zvižduka nakon povlačenja Srbina, iako se on zaista povredi protiv Alkarasa. Čak je i Zverev zamolio ljude da se opuste. I sve to u tenisu, džentlmenskom sportu. Sramota”.

Sančez onda u celu priču uvlači čak i američkog predsednika Donalda Trampa, čije kontroverzno ponašanje, kako tvrdi novinar Marke, jasno pokazuje da je ceo svet izgubio prave vrednosti, a da taj trend nije zaobišao ni sport.
“Najgore je kad sport zaluta. Ima onih koji na tribinama (i društvenim mrežama) izbacuju sve svoje frustracije, a sve opravdaju tvrdnjom: ‘Samo branim svoj tim’. Dugo već normalizujemo uvrede i prezir prema rivalima na svakom fudbalskom stadionu… Sada se to preliva i na druge sportove. Ta skrivena mržnja se polako pretvara u toksično ponašanje. Ni roditelji više ne žele da vode decu na fudbal”.

Hesus Sančez na kraju poentira podsećanjem na neke od banalnih primera sa tribina koji baš i nisu tako banalni. Recimo, na navijača Atletika koji je oteo dres detetu kome je prethodno dres poklonio Markos Ljorente.
“Ne znamo kako da se ponašamo… Ako si spreman detetu uzmeš njegovo blago koliko daleko možeš da odes? Vreme je da s tim završi, da ponovo počnemo da uživamo u sportu, a da iza sebe ostavimo rovove i ratni rečnik. Da beskompromisno osudimo svaki incident, da se setimo da je ovo samo igra, da nije toliko važno. I to je svačija odgovornost: trenera, sportista, novinara i navijača. U suprotnom, sport će nam se oteti iz ruku”.