A šta posle Saše Ilića?
Vreme čitanja: 4min | pet. 12.04.13. | 15:33
Vrhunski klub, kakav bi Partizan voleo da bude, morao bi da ima viziju i plan za vreme posle odlaska legendarnog kapitena. Poraz od Vojvodine i trenutna kriza crno-belih, zbog koje je šampionska trka ponovo otvorena, pokazali su i definitivno da je čak i kada ustane na levu nogu vremešni as korisniji od većine saigrača, pa su svaki njegov žuti karton ili povreda klip u točkovima Parnog valjka
Saša Ilić nije ni prvi ni poslednji fudbaler oko kojeg se vrti igra jednog tima, niti će Partizan nestati onog dana kada legendarni kapiten crno-belih odluči da ode u zasluženu penziju. Ipak, retke partije srpskog prvaka bez jednog od najvisprenijih, najproduktivnijih i najpoštovanijih plejmejkera u klupskoj istoriji opominju kratkovidu i sebičnu upravu Parnog valjka, a Grobare baca u očaj sama pomisao da će se vlasnik čuvene "dvadesetdvojke" ovog leta, možda i za jednu ili najviše dve godine, povući sa terena.
Izabrane vesti
Dok se kao krpa bled Ilić držao za glavu i nervozno s nogu gledao poraz od Vojvodine, jedan bivši Partizanov as nam je skrušeno šapnuo:
"Jedan je Sale kapiten, ali tužno je i opasno kada cela ekipa i klub zavise od jednog čoveka".
I pogodio je direktno u metu! Ako je do najkatastrofalnijeg izdanja branioca titule u seriji od tri prvenstvene utakmice bez pobede bilo sumnjičavih prema umeću i moći rođenog vođe superligaškog lidera (inače rođenog 1977), jalovost njegovih deceniju pa i više mlađih kolega zatvorila je usta svim poklonicima samo našim fudbalskim neznalicama omiljene teorije po kojoj sportiste treba liferovati u "staro gvožđe" čim prevale tridesetu.
Džaba Partizanu veći posed lopte protiv Lala, kada bez Ilića niko nije znao šta će s njom, pa je Vermezovićev tim kao kiša oko Kragujevca stihijski kružio oko šesnaesterca Novosađana. Možete da ne volite Saletov fudbal, ali morate priznati da kada nema njegove organizacije i kreacije, nema ni pametnog završnog pasa. A čim nedostaju šanse – nedostaju golovi, bodovi i pobede.
"Ne moramo da pratimo Saletovu igru, jer on sve vidi. Dovoljno je da trčimo u prostor i on će nas sam pronaći i uposliti u najidealnijem trenutku", opisao je i definisao kapitenovu ulogu u lancu igre Miloš Jojić, pošto se prošle jeseni prvi put u isto vreme na istom mestu našao s idolom iz detinjstva.
Ali nisu samo sjajan pregled prostora, istančan osećaj za pravovremena dodavanja i njihova hirurška preciznost – čak i kada lopta mora da prođe kroz gusto sito i rešeto nogu protivnika – ono što ga čini jedinstvenim i teško zamenjivim. Svake sezone sve mlađoj ekipi neophodni su i Ilićevo iskustvo i spremnost da preuzme odgovornost kada je najkritičnije. Fudbalska namazanost i kredit kod sudija, takođe. Čak i kada ustane na levu nogu, Ilić je korisniji od većine, pa su svaki njegov žuti karton i povreda klip u točkovima Parnog valjka.
Vrhunski klub, kakav bi Partizan voleo da bude, mora da ima viziju i plan za vreme posle Ilića. Kao što bi morao da ga povremeno rastereti i tako mu produži igrački vek. Nešto mlađi Zvonimir Vukić bio je najidealnije rešenje za raspoređivanje tereta do stasavanja nekih novih klinaca, ali su naglašena sujeta trenera Vladimira Vermezovića, česta kadrovska i taktička lutanja stratega crno-belih i maćehinski odnos klupske vrhuške ovog velikog znalca prvo odstranili iz ekipe, a onda oterali u grčki PAOK. Vermezoviću na dušu idu i mala minutaža dvojice vrlo talentovanih centralnih vezista Jojića i Nikole Ninkovića, pogotovo ovog drugog, u kojem je sam Ilić odavno video svog naslednika.
Bez obzira na Ninkovićevu nezgodnu narav, klinačke bubice i često neartikulisano ponašanje, 18-godišnji Šapčanin morao bi češće da dobija priliku da pokaže zašto su ga smenjeni trener i sportski direktor Aleksandar Stanojević i Mladen Krstajić još kao kadeta priključili seniorskoj postavi, kao i zašto ga mnogi evropski klubovi drže na oku i vrebaju trenutak za njegovu kupovinu (možda već do kraja 2013). Onaj ko ne igra taj ne može ni da se opusti, sazri, očvrsne i napreduje, a isto to važi i za malo starijeg Jojića koji je u strahu od greške baš protiv Vojvodine pravio kikseve i krio se od lopte, do jedinog pogotka za domaćina na tom meču.
Mnogi navijači Partizana željno su iščekivali Darka Brašanca u prvih 11, da bi ga dočekali na njemu neprirodnoj krilnoj poziciji, mada se ni u drugim klubovima često pozajmljivani momak iz omladinske škole našeg prvaka nije potrudio da kontinuirano dobrim igrama "kapariše" Ilićeve komandne palice.
Najzad, ni ova priča ne bi bila potpuna, tačna i poštena bez pominjanja pogrešne i štetne politike predsednika Dragana Đurića i njegove klupske vlade. Njihovog unosnog manira, a ne samo potrebe u stanju siromaštva u srpskom fudbalu i društvu, da najbolju decu obećaju ili prodaju strancima čim vežu četiri do pet dobrih partija na velikoj sceni. Sve i da se sadašnji klinci razgoropade kod aktuelnog trenera ili njegovog naslednika, teško da će ih uprava sačuvati duže od dve godine u prvom timu, kao što je ne tako davno, na primer, bio slučaj s Ademom Ljajićem. U identičan kalup u skorijoj budućnosti mogli bi biti ubačeni i sedamnaestogodišnji Danilo Pantić, Andrija Živković i Nemanja Radonjić, koje je sportski direktor Ljubiša Tumbaković imao na umu kada je nedavno zagonetno obnarodovao da Partizan u svojim fudbalskim "đačkim klupama" ima klinca koji je "sublimacija Predraga Mijatovića, Dragana Ćirića i Saše Ilića".
Što samo pojačava strah i paniku partizanovaca od Ilićevog odlaska, bez kojeg će se svakako morati jednog dana. Pitanje je koliko će se moći?
Piše: Olgica Nikolić
([email protected])