PRELAZZI: Izvinjenje reprezentaciji

Eh, mirni…

Dobro, ima i do ONE reprezentacije: da su stvari bile drugačije, da smo kojim slučajem narod što ima neraskidivu emotivnu, navijačku, patriotsku vezu sa svojim nacionalnim timom, možda ne bismo bili toliko grubi.

Ali bili smo grozni, i red je da to priznamo; i da se zakunemo da nećemo više biti tako zli, tako neuviđavni, tako osorni.

Ako nas je išta naučio ovaj finiš kvalifikacija za Svetsko prvenstvo, onda je to lekcija o emocijama i o ljubavi, i valjda je nećemo zaboraviti do narednog puta kada prevrnemo očima što sledećeg vikenda nećemo gledati Bornmut ili Barsu, svejedno.

Slavlje Iraca (©Reuters)

Nije sve u kvalitetu, ima nešto i u kolektivnom zanosu; ko se nije naježio na het-trik Troja Perota i suze Dominika Soboslaja; na golčinu Tirnija i onaj piroklastični izliv emocija na mitskom Hampdenu, i na Endija Robertsona koji ni u trenutku najveće sreće ne zaboravlja svog tragično preminulog prijatelja; na trk igrača sa stanovitog Kurasaa, o kojem su do ove godine nešto znali samo ljubitelji šarenih alkoholnih pića iz porodice koktela, a sada će igrati na Mundijalu; na projektil Bajraktarevića i onih 70 i kusur minuta koliko je neka nova, mlada Bosna plašila gospodu po Beču; na mučeni, napaćeni Irak koji pobeđuje legiju nevoljnih stranaca što predstavljaju Emiraćane…

… pa taj, vrlo verovatno, ni ne razume fudbal, a jednako verovatno ga i ne voli, a sasvim moguće da ne voli ni svoju zemlju, jer bi onda voleo i ono što se desilo nekim drugim zemljama.

Tih nekoliko utakmica nije samo vratilo nadu da reprezentativni fudbal može da živi i mimo mundijala ili evropskih prvenstava, one su nas naterale da dobro razmislimo da li su nam stvarno toliko važne sve te superlige i svi ti srazovi velikih timova, velikih imena, velikih budžeta.

I kada se oni igrači zatrče preko terena jer pomahnitaju od sreće, i kada daju izjave nakon utakmica, po prvi put ne deluju “fejk” ni proračunato, ne razmišljaju da li im to može napraviti problem s menadžerom ili sa narednim ugovorom za reklamiranje neke nove gluposti na društvenim mrežama.

Nekada se govorilo “najdraži dres”, pa je to postala samo izlizana fraza, ali Škoti, Irci, Haićani, Velšani, oni sa Zelenortskih Ostrva, ma kako da se zovu, oni iz Konga što i dalje veruju u vudu, ti su nam dokazali da se stvarno dogodi neka magija kada staneš pod državni steg i kada oni s tribina veruju u tebe.

Lako je, podsetio je u jednom sjajnom tekstu ovih dana i Henri Vinter, jedan od najuglednijih britanskih sportskih novinara i pisaca, a koji je, valjda je to ta kriza srednjih godina, morao da se odmetne u podkastere, lako je napraviti tim kada imate mnogo para.

Lako je Gvardioli, Slotu, Arteti ili Amorimu da pokažu rukom i zatraže pojačanje, pa da prekonoći izmene izgled ili celu kulturu svog tima; budi ti, majčin sine, Stiv Klark ili Dik Advokat ili Kreg Belami ili čovek kojeg zovu jednostavno Bubista, selektor Cabo Verdea, pa se snađi sa onim što imaš, pa ubedi igrače da su bolji nego što jesu, bez obzira na to što su neki na zalasku karijere, a nekima karijera nikada nije ni uzletela kako treba.

I to uradi ni za tridesetak dana ukupno, u celoj godini; tridesetak dana tokom kojih će oni što generalno mrze reprezentacije, a posebno u zemljama čija reprezentacija ne služi naciji na čast, govoriti da su višak.

Taj višak onda rodi heroje; onog što nije trebalo da bude pozvan, a daje gol sa centra; onog za kojeg govore da je previše mator, ali on izvlači poslednju rezervu za svoj narod; onog što nikada ranije nije bio u zemlji svojih roditelja, a sada mu se odozgo smeše preci.

Zaboravićemo baš brzo na sva ta čuda, možda već ovog vikenda kada Njukasl dočekuje Mančester siti, ili kada u severnom Londonu zaigraju Arsenal i Totenhem, ili kada započne milanski derbi u starom dobrom terminu u nedelju uveče, ili kada se naredne sedmice vrati Liga šampiona u svom blještavilu i i opet ćemo pričati da reprezentativni fudbal – sem velikih takmičenja – treba ukinuti, i da to nikome nije važno, i opet će nam se činiti da je to bio samo san, tih nekoliko čudesnih dana u novembru.

I za to se unapred izvinjavamo; ljudi smo, ponese nas, lako je.

Ali oni koji su to doživeli – a i sami smo nekada umeli da budemo takve sreće, i neka tinja nada da ćemo biti opet – znaće da ne postoji ništa bolje od trenutka kada neki sasvim prosečan igrač uradi nešto najveće za svoj narod, za svoju zemlju, za svoju zastavu.

I da nikad himna Lige šampiona neće moći da zameni onu koju peva ceo stadion.