ANALIZZA: A šta sad posle Zvezdine evropske titule?

Vaterpolo je ponovo u modi! Veličanstvena pobeda Crvene zvezde protiv dubrovačkog Juga i prva titula prvaka Evrope u njenoj istoriji vratili su osmeh na lica crveno-belom delu nacije, posle još jedne izgubljene fudbalske bitke s večitim rivalom Partizanom. Ujedinili su državnike svih boja u, svakoj garnituri vlasti omiljenoj disciplini kićenja tuđim perjem i makar na nekoliko dana skrajnuli fudbal u top sportskim vestima i skrenuli pažnju na ovu spartanski tešku igru koju u zemlji s bogatom trofejnom vaterpolo tradicijom toliki ne razumeju i uporno potcenjuju. Do nekog novog talasa u moru egzistencijalnih problema  ovog sporta.
“Učinili smo i više nego što smo planirali i mislili da možemo u ovoj sezoni. Igrači, moji saradnici i ja, uz pomoć naše fenomenalne publike, postavili smo temelje jakog kluba. Sada to treba da bude nadograđeno, ali te stvari više nisu u našim rukama”, upozorio je posle zasluženog slavlja Dejan Savić, mladi, a već dokazani trener novog evropskog vladara, koji je u 2012. ostao praznih ruku u oba nacionalna finala, a 12 meseci kasnije zgrabio sve moguće trofeje.

Vešto koristeći raspad Pro Rekovog „tima snova“ i finansijski sunovrat drugih liga i klubova, entuzijasti iz uprave crveno-belih pojačali su mlad tim asovima svetskog formata, ali je veliko pitanje do kada će moći da zadrže Denisa Šefika, Andriju Prlainovića, Nikolu Rađena, Duška Pijetlovića i Marka Avramovića, pa i Borisa Vapenskog, bez čijeg znanja i iskustva talentovani klinci s Taša sami ne bi nikada pokorili konkureciju.
“Ovo je najveći uspeh Sportskog društva Crvena zvezda posle evropske titule fudbalera iz 1991, a Evroligu i domaću duplu krunu osvojili smo sa samo 50 odsto isplaćenih plata i ugovornih rata. Zahvaljujući rudarskom radu ekipe i stručnog štaba, u drugarskoj atmosferi kakvu nikada u karijeri nisam sreo. Mi smo svoje obavili. I preko toga. Sada su drugi na potezu”, junak finala Fajnal fora golman Denis Šefik ne libi se priče o bezdan-rupi u kasi Crvene zvezde, čiji je predsednik Viktor Jelenić pre samo četiri meseca dao odrešene ruke igračima u situaciji kada nije znao da li će i kada moći da im isplati dogovoreno.
“Kada nam je rečeno da nema novca i da možemo da odemo, nikome nije palo na pamet da odustane na pola puta. Presudio je sportski, a ne finansijski motiv”, osvrće se na blisku turbulentnu prošlost centar crveno-belih Duško Pijetlović.

Savićevi puleni stisli su zube i polupraznih stomaka otplivali u anale srpskog vaterpola, ali donacije prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića (SNS), beogradskog gradonačelnika Dragana Đilasa (DS), poslanika srpske Skupštine Čedomira Jovanovića (LDP), nekadašnjeg ministra Olivera Dulića (DS), nekolicine domaćih firmi i mrvice od sponzorskih para ruskog Gasproma nisu idealno rešenje. Ni dugog veka.
“Država mora da pomogne vaterpolo, jer ne spada u komercijalne sportove kao fudbal i košarka, a stalno nam donosi medalje i trofeje. Odužićemo vam se za radost koju ste nam priredili, ali jednokratno nagrađivanje nije pravo rešenje. Potrebna su sistemska ulaganja”, priznao je premijer naše zemlje Ivica Dačić na prijemu Zvezdinih vaterpolista u Vladi Srbije.

Kao u Mađarskoj, na primer, gde je vaterpolo nacionalni sport broj jedan, pa država ciljano i kontinuirano finansira zadržavanje njihovih najboljih igrača u domaćim klubovima, glavnoj bazi reprezentativnih selekcija najveće vaterpolo sile sveta uz Srbiju. Olakšavajuća okolnost u eventualnom pozicioniranju našeg najtrofejnijeg kolektivnog sporta na prvom mestu na lestvici prioriteta mogla bi da bude njegova niska cena. U bezenu se ne obrću velike sume, pa je tripla titula crveno-belih koštala samo 250.000 evra, što su, poređenja radi, jednogodišnja primanja najplaćenijeg fudbalera Crvene zvezde, koja već godinama kampuje na drugom mestu u Jelen Superligi, a evropsku odiseju završava još u sezoni kupanja.

Vremena za nove ideje i mehanizme za njihovu primenu nema mnogo. Najavljeni povratak italijanskog milijardera Gabrijela Volpija u vaterpolo sluti ekspresnu renesansu Pro Reka i njegovih klubova-satelita u zemljama u okruženju, samim tim i ponovni egzodus najvećih srpskih zvezdi u potrazi za unosnim ugovorima.

I to ne samo iz Zvezde. Ako izostane obećana akcija nadležnih i organizaciona konsolidacija Vaterpolo saveza Srbije, koji mesecima posle smene predsednika VSS Velibora Sovrovića nema lidera, Upravni odbor i Stručni savet, aktuelni prvak Evrope doživeće tužnu sudbinu prethodnika iz 2011. Uprava Partizana je tog leta na sve strane molila i prosila za novac, ali bilo je to uzaludno obijanje pragova, pa su se Prlainović, Rađen, Pijetlović, Radović i Hadžiteodoru posle rimske bajke raštrkali na sve strane, a osvajač sedam vaterpolo Liga šampiona nastavio da plovi s nekim novim klincima iz svoje čuvene vaterpolo škole.

I samo dve godine posle razlaza šampionske generacije, brže nego što je iko na Banjici očekivao, stigao do četvrtog mesta u upravo završenoj Evroligi.

Uspeh tek formiranog Radničkog u Evrokupu nije iznenađenje, kao što neće biti čudo ako brojni srpski, hrvatski i crnogorski reprezentativci, pritisnuti besparicom i neispunjenim obećanjima, napuste Šumadiju i trenutno najbolju ligu Evrope. Srpski vaterpolo je jedan od retkih sportova koji prkosi čuvenoj fomuli uspeha „nema jake reprezentacije bez jakih klubova“. Verovatno će nas selektor Dejan Savić i njegovi puleni obradovati novom medaljom, na Svetskom prvenstvu u Barseloni ovog jula, ali neće moći tako doveka. Što pre to shvatimo, to će biti manji rizik od propadanja naše sportske dike i ponosa, što se desilo košarci i rukometu.

Piše: Olgica Nikolić
[email protected]