ANALIZZA: Spasavaju li latino-golgeteri evropski fudbal?

Trenutak kada su tenzije između dva najveća engleska kluba dostigle tačku ključanja nastao je kada je Arsenalova ponuda od 40.000.000 funti za Luisa Suareza primorala vlasnika Liverpula Džona Henrija da postavi pitanje svojim Tviter sledbenicima: „Šta li puše ovi tamo u Emiratima?“

Odlučnost Crvenih da se bore za Suareza bila je sasvim razumljiva. Bez obzira na to što je Urugvajac bio usred zabrane neigranja deset mečeva, ipak se radilo o jednom od najvećih svetskih golgetera i „plen“ za koji se svakako vredelo boriti.

Dok Suarez i Arsenal nisu pronašli zajednički jezik, drugi igrači na toj poziciji imali su više sreće. Gonzalo Iguain prešao je iz Real Madrida u Napoli gde mu je sada zagarantovana minutaža, a njegov zemljak Karlos Tevez napustio je Mančester i iz Sitija stigao u Juventus. Radamel Falkao je prešao iz madridskog Atletika u Monako, a Edinson Kavani iz Napolija u PSŽ .

Arsen Venger ovaj trend prokomentarisao je sledećim rečima:
„Više puta sam rekao da je Evropa iznedrila fantastične igrače, ali mi ne proizvodimo strelce. Svi veliki golgeteri dolaze iz Južne Amerike, Falkao je otišao u Monako, Kavani u PSŽ, svi su hteli da se domognu Suareza, Iguain je došao u Napoli…u Evropi taj tip igrača jednostavno je teško pronaći. Setite se da je nekada svaki klub u Nemačkoj imao po jednog velikog strelca, bilo ih je bezbroj, ali ni oni ih više ne proizvode. Da li su to posledice koje donosi moderan fudbal, ili možda načina na koji danas vodimo timove, ne znam.”

S druge strane, Južna Amerika ima problem s klasičnim „devetkama“ podjednako kao što je i deficitarna s dobrim golmanima. Prvi su neophodni, a potonji nezamenljivi.
“Tokom karijere razmišljao sam o svojoj ulozi u timu na praktičan način“, kaže najefikasniji Argentinski fudbaler svih vremena Gabrijel Batistuta. „Nije me zanimao spektakl. Bilo mi je važno da predriblam trojicu ili četvoricu odbrambenih igrača i postignem gol. Da li je pritom pogodak bio lep ili ružan, sasvim je sporedna stvar.“

Maradona je svojevremeno izjavio da je Batistuta nešto poput mašine za davanje golova…
“U stanju je da ispali projektil koji bi pocepao mrežu čak i kada je pas koji je pre toga dobio bio očajan.“

Nije čudno što je Luisu Suarezu Batigol oduvek bio glavni uzor.
„Nisam mu se divio samo zbog količine golova koje je postigao, već i zbog požrtvovanja i čvrstine koje je uvek ispoljavao“, rekao je Urugvajac i dodao, „Želeo sam da budem kao Batistuta. Kada sam dobio priznanje za najboljeg igrača Eredivizije pitali su me ko bih želeo da mi uruči priznanje i ja sam u sekundi izgovorio – Batigol!“

Postavlja se pitanje da li bi ponekad jednodimenzionalan „predator“ poput Batistute došao do izražaja na današnjoj fudbalskoj pozornici. Da li bi u klubovima poput Barselone, Bajerna ili Arsenala gde su igrači primorani da čvrsto kontrolišu igru, klasična „devetka“ prosto „ispala iz sistema“? Klaudio Borgi, nekadašnji selektor Čilea kaže:
„Činjenica da današnji igrači moraju biti spremni za sve uloge na terenu može dovesti do neke vrste kratkog spoja, na kraju dobijete fudbalere koji su dobri u mnogim segmentima igre, ali nemate nijednog koji je izvanredan u jednom. Moderne centarfore treniraju da trče, prave dijagonale, izvode slobodne udarce, markiraju protivničke bekove, aktiviraju se na sredini terena…ali ako rade sve ovo zaboravljaju svoju primarnu ulogu i misiju na terenu, a to je postizanje golova“.

Prema Borgijevom mišljenju, moderni timovi suviše su fokusirani na zajedničku efikasnost zbog čega rizikuju da njihovi golgeteri postanu „nevidljivi“.

Tenzija između „specijalista“ i „multifunkcionalista“ nije nešto što je novijeg datuma. U knjizi Timbilding legendarni trener Rinus Mihels piše:
„Ako centarfor postigne po dva gola na svakoj utakmici, njegovi igrači će biti srećni da odrade sav prljav posao za njega, međutim on im ne može garantovati da će uvek biti tako efikasan. Upravo zato, mora biti spreman da razvije i neke druge igračke veštine. Moderni timovi zahtevaju igrača koji će svoje najbolje osobine staviti na raspolaganje timu, a da istovremeno i sam bude delotvoran.“

Ovo delimično objašnjava zašto centarfori koji su pre 15 godina bili isključivo strelci iz šesnaesterca sada igraju uglavnom izvan njega, a i dalje. Igrači poput Denija Velbeka, Tomasa Milera, Davida Vilje i Dirka Kujta urođene golgeterske sposobnosti podredili su potrebama čitavog tima.
„Mislim da trenutno imamo manje „devetki“ nego igrača sredine terena“, kaže direktor Vest Hemove fudbalske akademije Toni Kar. „Igra je takva da oni konstanto moraju biti uključeni u ceo proces izgradnje napada, dobijaju mnogo više lopti i mnogo više kratkih pasova nego ranije.“

Hugo Tokali, čovek koji je zadužen za stvaranje omladinske reprezentacije Argentine kaže:
„U prethodnih 20 godina došlo je do velikih promena u igri klasičnog centarfora. Sve do osamdesetih godina pozicija devetke podrazumevala je visokog i snažnog igrača, ali to više nije preduslov.“

Današnji klinci svi do jednog žele da igraju na pozicijama „devetke“ ili „desetke“. Igrači poput Saviole, Teveza ili Aguera stvorili su novu vrstu “devetke”, sa ništa manjim apetitom za golove, ali drugačijeg kova od nekadašnjih igrača na toj poziciji. Nijedan od igrača iz Južne Amerike koji „tresu mreže“ na evropskoj fudbalskoj sceni nije preterano visok, ali su zato brzi, snažni i tehnički dobro potkovani. Osim toga, svi su „podešeni“ na popularne igračke formacije 4-3-1-2 ili 4-3-3.

U Evropi mnogo toga je podređeno taktici.ž
„Pri samom kraju moje igračke karijere mnogi klubovi su igrali formaciju 4-2-3-1 i izgledalo je da ona postaje sve popularnija“ kaže Majkl Oven. „Timovi traže igrača koji će biti isturen napred i koji će istovremeno biti sposoban da zadrži loptu i proigra svoje saigrače. Jasno je da današnja definicija centarfora podrazumeva da on bude mnogo više od klasičnog golgetera“.

Dok formacija 4-3-1-2 i 4-3-3 koju favorizuju Južnoamerikanci nudi isturenom igraču više podrške, Evropski sistem 4-2-3-1 ostavlja napadača izolovanog, što može predstavljati problem kada na toj poziciji imate igrača koji ne može fizički da se nosi sa odbranom i pritom uključi ostatak svog tima u igru. Dakle, nije u pitanju samo transformacija uloge već i promena taktike.
„Centarfor ne može imati samo jednu ulogu. On mora da se kreće i udvaja u formaciji 4-4-2, 4-3-3 ili 3-5-2. Multifunkcionalnost danas je neophodna“, kaže Žoze Murinjo.

„Naš centarfor je prostor“, rekao je Pep Gvardiola kada je 2010. objašnjavao taktičku strategiju Barselone. Sa isturenim Samjuelom Etom i Zlatanom Ibrahimovićem, Gvardiola je izbegao fiksnu postavku napred, ostavljajući Mesiju – koji se smatra desnim krilom u Španiji i Argentini – mobilnu poziciju ka sredini. Jedna od najboljih postavki Barselone smatra se onom iz finala Svetskog klupskog prvenstva 2011. u meču protiv Santosa. Ako je Karlos Pereira jednom predvideo da će budućnost fudbalske taktike biti u formuli 4-6-0, Gvardiolina Barselona uvela je inovativnu formaciju 3-7-0 protiv Santosa i pobedila s rezultatom 4:0.
„Pokazali su nam kako se igra fudbal“, rekao je Nejmar posle meča odavši priznanje svom budućem timu.

Da li je ovo označilo kraj ere klasičnog centarfora? Ne, samo je bio primer kako veliki klubovi mogu igrati po sopstvenim pravilima, a ako žele da praktikuju totalni fudbal poput Puškašove Mađarske ili Krojfovog Ajaksa, moraju biti stvarno izuzetni. Svi ostali moraju se držati klasične postavke, pa bili oni čak i reprezentacija Argentine iz 1978.
„Uvreženo je mišljenje da je Argentina 1978. osvojila Svetsko prvenstvo zahvaljujući golovima Marija Kempesa, pravi strelac tog tima bio je zapravo Leopoldo Luke koji je konstantnim trčanjem i stvaranjem praznog prostora omogućio Kempesu da uđe u šesnaesterac i postigne gol“, ističe nekadašnji selektor Meksika i jedan od Gvardiolinih trenerskih uzora, Rikardo la Volpe.

Dok Španija i Barselona često pribegavaju taktici „lažne devetke“ na ovaj trend nije ostala imuna ni Nemačka koja je u novembru prijateljski meč sa Englezima odigrala sa samo jednim prepoznatljivim napadačem, Maksom Kruzeom. Za zemlju koja je dala veličine poput Jirgena Klinsmana, Rudija Felera, Gerda Milera ili Karl Hajnca Rumenigea ovo izgleda potpuno nezamislivo. Da li je to bilo samo taktičko uigravanje Joakima Leva ili sistem koji će Panceri primeniti u Brazilu za koji mesec ostaje da se vidi.

Taunzend, Berkli, Vilšir...klinci koji se bore za mesto u Engleskoj reprezentaciji više su efikasniji u kreaciji igre nego u njenoj završnici, za razliku od nekadašnjih igrača Gordi Albiona poput Alana Širera, Robija Faulera, Tedija Šeringema, Endija Kola… Ako će Engleska ove godine osvojiti Svetsko prvenstvo, kako je to nedavno rekao Greg Dajk predsednik ostrvske fudbalske federacije postavlja se jednostavno pitanje: Ko će postizati golove?

Ovakav problem nemaju u Južnoj Americi. U River Plati, koja je u prethodnih 20 godina iznedrila talente poput Hermana Krespa, Fernanda Kavenagija, Saviole i Falkaa, 19-godišnji Federiko Andrada već je postao legenda. Proglašen je za najboljeg strelca u istoriji podmlatka tima i pre nego što je ušao u prvi tim. Rasing u svojim redovima ima Saviolin „klon“ u vidu Lučijana Vijete, a San Lorenco  je „proizveo“ Anhela Koreu, kažu novog Teveza. Kolumbija takođe ima brojne opcije za prve redove navale: Teo Gutijerez (River), Džekson Martinez (Porto), brzonogi Duvan Zapata (Napoli) i Karlos Baka (Sevilja).

Klinci u Južnoj Americi i dalje žele da budu golgeteri radije nego kreatori igre. Uprkos mišljenju da dečaci na ulicama i flavelama Argentine i Brazila fudbal igraju pomorandžama, istina je da ove zemlje imaju i te kako razvijene škole fudbala. Najsvežiji primer i šokantna vest došla je iz Argentine. Klaudijo Njancufil osmogodišnji „vunderkind“ postao je predmet interesovanja Barselone, Reala i Mančester junajteda. Video klipovi sa majstorijama ovog mališana identični su Mesijevim kada je bio u njegovom uzrastu.

Izvesno je da se broj latinoameričkih top centarfora povećao podjednako sa njihovim prelaskom preko Atlantika. Dijego Milito u Argentini je praktično bio ismejan zbog malog broja golova koje je postizao, Falkao je bio raspoređen na krajnjoj desnoj strani, a Tevez i Aguero smatrani su više podrškama strelcima u timu. Dijego Kosta prošao je praktično nezapažen u Sao Paolu, Palmeirasu i Korintijansu. Suarez je otišao u Groningen, a Kavani u Palermo. Njihova evolucija usledila je kasnije, u Evropi.
„Tokom godina svakodnevno sam radio na usavršavanju“ kaže Batistuta, „Kad sam 1991. došao u Evropu bio sam stvarno dobar igrač, ali 1998. bio sam 10 puta bolji. Znao sam da ne posedujem veštine jednog Ronalda ili Ševčenka, ali sam s druge strane postizao jednak broj golova. Nikada nisam gubio želju za postizanjem gola, čak i u 89. minutu utakmice bio sam koncentrisan na priliku, na tu jedinu loptu koju ću možda primiti i iskoristiti“.

Konstantan rad i usavršavanje u kombinaciji sa urođenim instinktom za gol, zajedničke su osobine i njegovih naslednika Teveza, Kavanija, Suareza…
„Dok mladi igrači u Evropi žele da budu i plejmejkeri, u Južnoj Americi jednostavno moraju biti centarfori. Njihov put umnogome je zacrtan ambicijama njihovih roditelja koji ih forsiraju da postanu nove „devetke“, znajući da je ovo najprofitabilnija pozicija u fudbalu.“ kaže Fabijan Koito trener mlade reprezentacije Urugvaja. „Pritisak da igraju napred ponekad je za njih prevelik, za njih je u redu i igrati pozadi, ali tu je 40 miliona boljih razloga da se igra napred“.

Piše: Aleksandar Đelošević
([email protected])

(FOTO: Action images)