Čovek je Tito za sve nas!

Čovek je Tito za sve nas! Sećate se te replike iz poznatog filma "Sivi kamion crvene boje"? E pa nešto slično se slobodno može reći za Milutina Sredojevića, koji od nedelje u Africi, precizno Ugandi, ima status Josipa Broza lično!

Jer ta zemlja je u fudbalskom transu. Nešto što je do juče bila misaona imenica u toj istočnoafričkoj zemlji danas je stvarnost, a nedelja 4. septembar istorijski dan. Posle punih 39 godina Uganda ide na Afrički kup nacija, kontinentalnu smotru najboljih fudbalera, a za ovaj megauspeh zaslužan je jedan Srbin – naš trener Milutin Mićo Sredojević (47).

Micho, kako ga zovu tamo, njihov Beli vrač, čovek je koji je celog sebe utkao u uspeh ove reprezentacije. Punih 15 godina Sredojević, koji je rođen u Prokuplju, radi na afričkom tlu, a tokom bogate karijere trenirao je klubove iz pet zemalja, mahom fudbalski nerazvijenijih, poput Sudana, Ruande, Ugande…

Godinama su nam putem interneta stizale informacije o uspesima klubova koje je trenirao, ali nekako niko nije uspevao da zabeleži njegovu pravu životnu priču tamo daleko od Srbije. Njegova osećanja, anegdote sa Crnog kontineta na kojim bi mu pozavideo i legendarni Indijana Džons ostavile su nas bez daha. Iskreno. Javio nam se sam, posle teksta koji smo pustili u nedelju uveče i poslao poruku na Tviteru, kaže „uz CNN, BBC i ESPN imam vremena i za MOZZART Sport“. A mi zabeležili njegove misli.

Pitanja nisu bila potrebna, odmah nam je dočarao koliki je ovo uspeh Ugande.
„Oko 70 odsto ljudi ovde u Ugandi je starosti ispod 40 godina. Dakle, ljudi su se rađali i živeli, ali niko od njih nije imao priliku da čuje himnu svoje zemlje na Kupu afričkih nacija. Pre tri godine sam stigao na klupu reprezentacije sa dobrim ‘backgroundom’, što bi rekli Englezi i evo, uspeo sam da ih dovedem do velikog uspeha. Ovde je u ponedeljak bila ludnica, predsednik Ugande je juče proglasio neradni dan u celoj državi, slavilo se na svakom koraku“, ističe Mićo.

Punih 15 godina ste u Africi, šta ste sve postigli do sada?
„Predvodio sam pet tamošnjih klubova i osvojio 12 trofeja, što u nacionalnim šampionatima, što u kupovima. Dva puta sam odveo Ugandu na Kup afričkih nacija za lokalne igrače, a ovaj uspeh nije slučajan. On je plod mukotrpnog trogodišnjeg rada. Uganda nikada nije dobila na strani nijednog protivnika, a od 2014. kada sam došao, zabeležili smo četiri pobede, što je neobičan podatak u afričkom fudbalu. Retko se ovde pobeđuje na strani, ali sam i to uspeo da promenim.“

U čemu je tajna uspeha sa Ugandom, koji je ipak vaš najveći pečat?
„Ljudi su ovde ludi za fudbalom, iako su Vlada i država potpuno nezainteresovani da nam pomognu. Tajna je u trostrukoj formuli koju sam pronašao - 1) ljubav i molitve naroda u crkvama i džamijama, 2) patriotizam igrača, 3) entuzijazam i karakter trenera. Za prve dve komponente su oni zaslužni, za treću ja, a uspeh se vidi na konkretnom rezultatu na terenu.“

Afrički kup nacija u Gabonu biće pravi izazov, zar ne?
„Ne bih isključio da i tamo napravimo iznenađenje. Napredovali smo mnogo u prethodne tri godine. Kada sam došao u Ugandu, bili smo 107. selekcija na svetu, a danas smo 65. i nalazimo se ispred Nigerije na rang-listi. Ali pre januarskog turnira u Gabonu, u oktobru počinju kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, gde smo u teškoj grupi sa Egiptom, Ganom i Kongom. Ne plašim se, jer znam kako se igra s najjačima. Moj tim je jedini koji je osvojio četiri boda u dve utakmce sa Ganom u proteklom periodu. Bićemo jedina reprezentacija iz Istočne Afrike koja se bori za plasman u Rusiju i biće to uzbudljiv izazov“.

NIKO IZ SRBIJE ME NE ZOVE...

Ima li u selekciji Ugande materijala za našu Superligu? Da li vas zovu iz Srbije klubovi da im preporučite igrača?
„Naravno da ima, ali niti me iko zove iz Srbije, niti ja želim time da se bavim. A i mislim da posle ovih uspeha srpski klubovi neće moći lako da ih dovode, jer su skauti sa zapada Evrope uveliko počeli da špartaju Ugandom. Moj najbolji igrač Faruk Mijaod ovog leta igra u Belgiji za Standard iz Liježa. Zanimljivo je da sam zbog njega zvao našeg fudbalera Miloša Kosanovića tamo u Liježu i zamolio ga da mu pomogne da se snađe. To je jedina usluga koju činim igračima iz Ugande, ljudski je, zar ne?“

Kako uspevate da motivišete igrače da pobeđuju?
„Lako. Momci su sami uvideli da im je plasman na KAN prilika da se afirmišu. Ekonomski motiv je naravno prisutan i zbog njega igraju bolje, da bi ih neko primetio i odveo u inostranstvo. Jer pare ovde teško da mogu da zarade. Država je nezainsteresovana, Savez nije snažan, recimo sam sam tražio sponzore i organizovao trening kampove. Sam sam se bavio reprezentacijom Ugande i volim da kažem da je posao koji radim ‘one man show’.“

Dobili ste i novo ime u Ugandi, niste više Micho?
„Da, dobio sam svečano ime koje je ovde običaj kojim se ukazuje počast strancima. Sada sam za njih Serunjogi, odnosno Beli vrač, ali naravno da mi se više sviđa moje ime jer nosim svoju zemlju u srcu i svuda sa zadovoljstvom ističem da sam Srbin.“

Jesu li vas zvali iz Srbije da se vratite? Da preuzmete neki klub?
„Iskreno, za 15 godina otkako sam otišao, nisam nikad pomišljao da se vratim u Srbiju da radim kao trener. Nije me interesovalo. Prvi i jedini put kada sam radio u domovini bilo je 2000. kada sam sa omaldincima Spartaka iz Subotice osvojio kup. Umesto da tada te fudbalere prebacimo u prvi tim i napravimo moćnu generaciju, sve je propalo, a ja sam izgubio entuzijazam da radim u Srbiji. Nisam dobio ni ja šansu i otišao sam u Afriku. Radio sam u mnogim zemljama, ovde igrači daju srce i dušu da bi igrali u reprezentaciji dok srpski fudbaleri više vole da trče po splavovima. To me ne zanima.“

Šta vas pokreće da ostanete u Africi sve ove godine?
„Čoveka uglavnom privlači i gura novac, a mene privlači pošten pristup poslu. Imao sam razne ponude iz poznatih afričkih selekcija, ali nisam želeo da odem. Sigurno ću ostati u Africi još nekolikog godina jer mi je lepo i uživam ovde.“

DOBRO DOŠLI U PAKAO

Dočarajte nam malo atmosferu sa stadiona u Ugandi?
„Tamo su stadioni ispunjeni do poslednjeg mesta, a svaki navijač je obučen u repliku dresa nacionalnog tima. Toga recimo u Srbiji nema. Jedino što ovde navijači nemaju kulturu navijanja kao što je, recimo, na severu Afrike gde se navija kao u Evropi. U Ugandi je tradicija važnija, a umesto pesme s tribina ide urlik koji prati njihov tradicionalni ples. Ali je atmosfera na tribinama paklena i bukvalno je poruka rivalu: “Dobro došli u pakao”. Naši navijači prave specijalni pritisak i protivniku je teško, nelagodno. Ledi mu se krv u žilama od atmosfere. Ima plesa, pokliča, urlika, neobično je…“

A kad krenete na gostovanje?
„Moj tim zna kako treba da se ponaša na strani, protiv žestokih protivničkih navijača. To najbolje pokazuju rezultati, apsolutno. Mi pobeđujemo mnogo više u gostima, nego što je neuobičajeno u afričkom fudbalu. Ništa nije slučajno, psihički imam jako snažnu ekipu.“

Ispričajte nam neku anegdotu, kladimo se da ste ih prepuni?
„Kada sam radio u Etiopiji u klubu Sent Džordž, i igrali smo afrički Kup šampiona protiv tima iz Gane Harts of Ouk. Prvu utakmicu kod kuće dobili smo sa 4:0, otišli na revanš u Akru, a tamo nas je sudija unakazio. Svirao je tri penala i isključio mi tri igrača u prvih 20 minuta. Naš predsednik odmah je povukao ekipu sa terena, ali i to sam doživeo u karijeri. Besomučnu krađu.“

MOJ JE ŽIVOT ZA HOLIVUD

Ih, samo to?
„Hoćete još? Gostovanje dok sam radio u Etiopiji. Moj tim koji je iz pravoslavnog dela ove zemlje i igramo protiv ekipe iz muslimanskog dela. I damo im gol u nadoknadi vremena, za pobedu, a onda kreće stampedo s tribina. Rulja nas juri da nas linčuje, dok nas specijalci sa helihopterima odvoze sa stadiona. I toga se sećam za ceo život. A da vam ne pričam da je, kad smo jednom bežali sa gostovanja, policija morala da puca na protivničke navijače. Ti trčiš, a pored tebe specijalac puca na rulju i ubija pet ili šest ljudi koji padaju. Nerealno, niko mi ne veruje, a moj život ovde u Africi je prepun akcije i ja to volim. Ljudi u Evropi nemaju pojma, ali mogao bih da snimim holivudski film.“

Pa vi ste živeli u ratnim zonama? Zar se vaši najmiliji nisu plašili za vašu bezbednost?
„Ne, jer znaju da ovako živim već 15 godina. Uganda je oduvek imala problema, bila je u građanskom ratu kada sam došao 2001. godine. Recimo, sećam se da je tada kuljao sukob između severa i juga, a ovde su radili treneri Šveđani i Danci kojima su njihove ambasade branile da putuju po zemlji. Fudbal se igrao, a ja sam slobodno putovao po državi. Nije me zanimalo da se krijem, već sam svuda išao, a nacija me je vremenom zavolela, smatraju me Belim vračom. Danas smem da uđem čak i u favele, gde nema zakona, ali gde svi znaju moje ime, moje lice, i gde god se pojavim ukazuju mi strahovito poštovanje. Nema tih para koje to mogu da kupe.“

Dakle, volite i dalje Afriku i Ugandu sa svim rizicima koji život tamo nosi?
„Kako da je ne volim i ne budem vezan za nju kad mi je dala sve u životu. Sećam se 2003. godine kada smo zabeležili prvu pobedu u afričkom Kupu šampiona, pratio nas je špalir dugačak 43 kilometara. Ljudi su nas grlili, obasipali cvećem, kažu kao kada je Tito dolazio ovde. A u Sudanu recimo, kada sam 2010. radio i uveo Al Hilal u Kup šampiona, navijači su me sa aerodroma do centra grada nosili na rukama. To je četiri ili pet kilometara. To su situacije za sva vremena i to poštovanje me stalno pokreće da nastavim da radim u Africi. To je moj obećani raj“, zaključuje na kraju razgovora Milutin Mićo Sredojević.

PIŠE: Milan ZDRAVKOVIĆ
([email protected])

(foto: Action Images)