FANATIK: Šon Daf – počasni Grobar iz Liverpula

Večiti derbi između Crvene zvezde i Partizana odavno je magnet za inostrane navijače. O atmosferi koju prave Delije i Grobari priča se danima posle utakmice i spada među „najluđe“ u svetu. Konstantno pevanje tokom celog meča, jake emocije, tenzija, ogromna količina pirotehnike… Sve to bilo koga ko je barem jednom bio na stadionu nikako ne ostavlja ravnodušnim. Tako je i u slučaju 47-godišnjeg Engleza Šona Dafija.

Iako je proputovao desetine hiljada kilometara, bio u 162 različita grada zbog fudbala, u jedan se uvek rado vraća. Beograd i Srbija zauzimaju posebno mesto u srcu ovog iskusnog fudbalskog navijača. Za to su zaslužni Grobari…
“Tokom svojih putovanja ostvario sam brojne kontakte i uvek bio lepo ugošćen. Sa navijačima Partizana, preciznije grupom 40+, upoznao sam se 2007. u Sofiji preko prijatelja koji navija za CSKA“, prisetio se Šon u intervjuu za MOZZART SPORT.

I nastavio:
„O njima mogu da pričam samo sve najbolje. Od početka su me sjajno prihvatili, a sada se već osećam kao da smo braća. Nikada nisam naišao na grupu kao što su ti momci. Bez obzira što sam bio potpuni stranac za njih, verovali su mi, predstavili me drugim Grobarima, delili svoja iskustva sa mnom i pobrinuli se da budem dobro ugošćen. Zaslužili su moje najiskrenije poštovanje i biće mi doživotni prijatelji. Posle toliko godina druženja, sebe smatram počasnim Grobarom!“

Šon Dafi je veliki protivnik modernog fudbala i tvrdi da više ne postoje čista igra i strast, već samo biznis. Jedna utakmica „novijeg doba“ za njega je, ipak, izuzetak.
„Ništa ne može da se poredi sa osećajem koji sam doživeo u finalu Lige šampiona 2005. u Istanbulu, kada je Liverpul na penale pobedio Milan posle zaostatka od 0:3 na poluvremenu. Bilo je to fudbalsko čudo, istanbulsko čudo! Nikada nisam video toliko odraslih muškaraca koji plaču i toliko jake emocije kao što su bile to veče na stadionu, među 50.000 navijača Liverpula“.

Od mnogobrojnih putovanja na kojima je bio, Šon će neke utakmice pamtiti po dobrom, a neke i po lošem iskustvu.
„Nikada neću zaboraviti incidente u Nemačkoj, tokom Evropskog prvenstva 1988. Bilo je to nestvarno putovanje! Engleska je izgubila sve tri utakmice u grupi, od Republike Irske, Holandije i Rusije, ali su navijači bili fantastični. Pružali smo igračima ogromnu podršku sa tribina, međutim, boravak u Diseldorfu obeležen je velikim incidentima i tučom s nemačkim huliganima, predvođenim navijačima Šalkea, a potom i sa Holanđanima... U sećanju će mi uvek biti i finale Kupa Srbije iz 2011, kada je Partizan u kontroverznoj utakmici pobedio Vojvodinu službenim rezultatom 3:0. Znate i sami da je taj meč prekinut prvi vođstvu Partizana od 2:1. Ono što je ostavilo najjači utisak na mene jeste prilika da se slikam sa peharom namenjenom pobedniku. Možete li da zamislite da mi u Engleskoj neko dozvoli da nasred Vemblija podignem pehar FA kupa? Ni ja ne mogu“, našalio se Šon koji pored Liverpula navija i za Vigan.

Kaže, taj klub je „usvojio“ kada je Premijer liga počela da postaje previše komercijalna.
„Za Liverpul navijam otkad znam za sebe, a prva utakmica na Enfildu bila mi je pobeda protiv VBA 3:1, subote 25. avgusta 1979. Iako su Redsi moja prva ljubav, još kao klinac koji je ozbiljno bio „navučen“ na fudbal često sam išao da gledam i Vigan Atletik, jer mi je njihov stadion bio udaljen svega šest kilometara od kuće. Kasnije, kada je fudbal postao previše moderan, sve češće sam odlazio u Lankašir. Tamo sam mogao da nađem old-skul navijače i čitav doživljaj, pošto je Vigan dugo bio u nižim ligama. Zato zamislite moju frustraciju kada je klub počeo da napreduje i uspeo da se plasira u Premijer ligu! Iako mi je bilo drago zbog kluba i prijatelja koji navijaju za Vigan, smanjio sam odlaske tamo i počeo mnogo više slobodnog vremena da trošim na inostrana putovanja“.

Prvi odlazak sa Ostrva za Šona je mogao da bude tragičan.
„Prva utakmica na koju sam išao van Engleske bio je Old Firm derbi, Seltik – Rendžers, 1984. Prvi odlazak van Britanije bio je u Belgiju, na tužno finale Kupa šampiona 1985, Liverpul – Juventus u Briselu na stadionu Hejsel“.

Što se tiče „turističkih“ poseta stadionima, Šon je prvo bio na Roma – Lacio 1997, a poslednje (ne bukvalno naravno) putovanje imao je u aprilu ove godine. Bio je to naš 146. večiti derbi.
“Beogradski derbi je bez dileme jedan od najvećih u svetu, ako ne i najveći. Na dan utakmice atmosfera je specifična. Vlada potpuno pozitivno ludilo i mislim da igrači mogu jasno da osete šta navijači od njih očekuju kada istrče na teren. I Delije i Grobari fantastično navijaju, a što se tiče fudbala… Pa koga briga za kvalitet? Samo snobovi mogu da kažu da poslednja utakmica Partizana i Zvezde nije bila jedna od najuzbudljivijih koje su ikada gledali. Bila je apsolutno fantastična i beogradski derbi je utakmica koju svaki pravi navijač mora bar jednom u životu da poseti!”

Pored fudbalskih putovanja, Šon Dafi ima još jedan hobi. Već sedam godina radi kao trener mlađih kategorija Hajdoka, lokalnog kluba iz Liverpula.
“Uspeli smo da razvijemo odličan mentalitet kod naših igrača. Nekoliko njih već je dobilo stipendije Liverpula, Evertona, Boltona… Potrudite se da zapamtite ime golmana Akrington Stenlija koji sada brani za Liverpulov tim do 14 godina, kao i Danijela Atertona, on bi mogao da postane zvezda, ubeđen je Šon.

Što se tiče pisanja, kaže da je knjiga koju je napisao prva i jedina.
“Trebalo mi je skoro sedam godina da sve završim. U njoj ima 266 strana i 160 fotografija. Opisana su sva dosadašnja putovanja, kao i nezadovoljstvo razvojem modernog fudbala – rekao nam je Šon na kraju razgovora, uz nadu da bi knjiga „Fudbal je život“ uskoro mogla da bude prevedena i na srpski jezik”.

Ukoliko imate zanimljivu navijačku priču, pište nam na [email protected] ili nas kontaktirajte na Twitteru.